Проф. др Миодраг Петровић

Избор новог патријарха српског

          Од будућег патријарха српског зависиће да ли ће, и у којој мери, бити смањена садашња нарасла подвојеност, како међу свештеним лицима, тако и међу лаицима 

За живота блаженоупокојеног патријарха Павла, у новембру 2008. године, одржано је било заседање Светог архијерејског сабора ради избора новог патријарха. Неколико дана пре тог сабора, објавио сам у „Политици” од 6. новембра 2008. године текст под насловом: „Оставка и избор патријарха”. Основни задатак ми је био да укажем на неканоничност, неправду и штетност такве намере.

Све оно што је после заседања наведеног сабора уследило, представљало је својеврсну потврду о томе колико би се погрешило да се нису чули и гласови против „оставке”.

Подела је, дакле, у Цркви било и биће. И то не само у вези са питањем тобоже писане патријархове „молбе” којом је, наводно, тражио да му „оставку” уваже него и сада у вези са питањем кандидата за будућег црквеног поглавара српског. Још је топло, такорећи, било тело уснулог патријарха Павла кад се из Патријаршије пожурило са изјавом, преко медија, да ће његов наследник „бити човек новог времена”. Онај који је дао такву изјавио узурпирао је улогу Духа Светога при избору црквеног предстојника.

Без обзира на изјаве појединих званичника у Српској цркви о томе да подела нема и да међу епископима влада дух љубави и једномислија, стварност је другачија. Наведена изјава о томе да ће нови патријарх „бити човек новог времена”, довољно говори о постојању различитих ставова и намера међу епископима.

Подвајања међу члановима Цркве су пратећа појава кроз читаву њену историју и многима су на корист. У то нас уверава апостол Павле речима: ,,Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама” (1. Кор 11,19).

Од будућег патријарха српског зависиће да ли ће, и у којој мери, бити смањена садашња нарасла подвојеност, како међу свештеним лицима као духовним пастирима, тако и међу лаицима као словесном стаду Христовом. А узроци подвојености леже, углавном, у кварењу вере, нарушавању канонског црквеног устројства и поретка, стављању Цркве у службу „Новом добу” иако је она по својој суштини и мисији, као Божја установа, увек иста и нова – јуче, данас и све векове. Већ су се чуле изјаве, одмах по упокојењу патријарха Павла, да будући патријарх српски треба да се више посвети решавању еколошких и социјалних питања, као да су та питања Цркви била страна и непозната.

Зато није на одмет ако се укаже на чињеницу да у црквеној богословској и правној књижевности врве непревазиђени подаци о томе да се свако ко се немарно или са ниподаштавањем опходи према природи, као творевини Божијој, „руга”, у ствари самом Творцу. Зато су за изазиваче пожара по шумама или усевима, на пример, предвиђене одговарајуће казне. Посебно на пољу социјалне правде Црквa се сматра најпозванијом установом да прва притекне у помоћ сиромашнима. Једно од важних канонских начела имовину Цркве представља као имовину сиромашних. Свети Сава преноси, између осталог, 11. канон Теофила Александријског (385–412) који каже: „Удовице и сиромашне, и дошљаке са стране Црква да храни и да добију све што је потребно... јер служитељ Божји треба да је несреброљубив (М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, манастир Жича 2004, 590).

Они, дакле, који до духовности, правоверја и поретка у Цркви држе само на речима, прижељкују да за патријарха српског буде изабран епископ који ће постојеће подвојености оставити да се множе, тако што ће занемаривати да се у Цркви рашчисте важна питања, као што су, на пример:

– да одлуке Светог архијерејског сабора буду такве да заиста одражавају суштину апостолских речи: „Угодно би Светоме Духу и нама” (Дап 15, 28), а не обрнуто, јер „Духа Светога Бог даде онима који се њему покоравају” (Дап 5,32), што се не може односити на оне епископе који се не повинују саборским одлукама о томе, на пример, какав поредак треба да влада при вршењу Светог богослужења (укупно седам таквих одлука је донето од 1986. до 2008. године);

– да се сваки канонски поредак поштује како би се прекинуло са праксом, на пример, да поједини епископи проваљују у туђе епископске области; или да без одговарајућих саборских одлука, тј. самовољно представљају Српску цркву, потписујући одлуке на њену штету, што се показало и у преговорима са римокатолицима и у преговорима са представницима Цариградске патријаршије;

– да Сабор архијереја препозна, расправи и осуди јеретичка учења иза којих данас стоје поједини епископи;

– да се поуче и одврате од својевpсног папизма епископи који сматрају, и гласно изјављују, да су изнад сабора и, следствено томе, имуни на закон;

– да се богословско образовање врати под окриље Српске православне цркве како би се избегло потпуно посветовљавање свештене науке;

– да се у Српску цркву поврати прогнани, помоћу неколицине професора Богословског факултета, толико позитивни библијски „страх Господњи” који је „настава к мудрости”, по речима Премудрог Соломона (Пр 15,33) и др.

Ако се, не дај Боже, правоверном народу српском као словесном стаду цркве Христове, наметне за патријарха човек који ће, за разлику од блаженопочившег Павла, запостављати духовност и више бринути о световним стварима за које су други позванији да се старају, неминовно је да ће у Српској православној цркви подвојености бити израженије, јер такав би пренебрегавао Христове речи: „Иштите најпре Царство Божије, и правду његову, а ово ће вам се све додати” (Мт 6,33). Па ако се то пренебрегава, какво добро може од таквог поглавара да се очекује, не само у Цркви него и у држави?

(Изводи из дужег текста)

научни саветник, стручњак за црквено право и историју Цркве

Миодраг М. Петровић

[објављено: 18/01/2010]