Дана 26.6.2024. године, у Пожаревцу, одслужена je Литургија поводом „тридесете годишњице архијерејске службе Његовог Високопреосвештенства Митрополита браничевског г. Игнатија”, како пише на званичном сајту Београдске патријаршије. И то би била само „новотарска посла“, да се овом приликом није показала дубина отпадије Београдске патријаршије и епископа банатског Никанора и жичког Јустина који су до недавно важили као „правоверни“.

Најпре да видимо ко је све био присутан:

„Његовој Светости (Порфирију – нап. „Борба за веру“) су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа архијереји браничевски Игњатије, силивријски Максим (Цариградскa Патријаршијa), катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија), димитријадски и алмирски Игњатије (Грчка Православна Црква), перистеријски Григорије (Грчка Православна Црква), михаловско-кошички Георгије (Православна Црква Чешких земаља и Словачке), крушевско-демирхисарски Јован (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија), банатски Никанор, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, милешевски Атанасије, лосанђелески и западноамерички Максим, вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, шабачки Јеротеј, делчевско-каменички Марко (Македонска Православна Црква-Охридска Архиепископија),  хвостански Алексеј, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије и топлички Петар.“

Као што видимо, међу саслужитељима су банатски Никанор и жички Јустин (ове друге не апострофирамо посебно, јер су они и до сада били отпадници), који су – као што рекосмо, до недавно – важили за  антиекуменисте и антиновотарце. Остали присутни су сви до једног екуменисти и новотарци.

Али, то још и није врх леденог брега. Или, боље речено, дно отпадије. Они су то чинили и раније.  Када се, рецимо, окупе на сабору. Врх је то што су и

Порфирије, као поглавар Београдске патријаршије, али и Никанор банатски и Јустин жички, и побројани "српски" епископи саслуживали са фанарско-грчким јеретицима и расколницима који су признали укро-фашистичку секту звану „ПЦУ“, чиме су – де факто – ступили у општење са украјинским секташима!

Јер, као што смо више пута писали, Фанар је приступио ватиканској тактици, да од Помесних Цркава не тражи отворено признање „ПЦУ“, већ само саслуживање са онима који са њима саслужују или са њима директно.

Међу „специјалним“ гостима је био и „митрополит“ силивријски Максим са Фанара, који је признао „ПЦУ“ и направио највећи раскол у историји Православне Цркве, а у Украјини узроковао не само раскол, већ и невиђени покољ православних коме се крај не назире.

Овај фанарски јеретик није пропустио да у чиститки Игњатију нагласи како је Игњатије верни фанариота:

има "искрено и дубоко поштовање и непрестану љубав према мајци и духовној хранитељки Српске Православне Цркве Васељенској патријаршији".

И сви присутни ћуте о "мајци цркви", а ћутање је знак одобравања.

Међу служашчим је био и „митрополит“ димитријадски и алмирски Игњатије из цркве Грчке.

Игњатије димитријадски се посебно истакао у признавању „ПЦУ“ од стране цркве Грчке. Такође је и саслуживао са њеним представницима. Он је 12. октобра 2019. био председавајући у Синодском одбору, током ванредне седнице Синода Грчке цркве, на којој је призната новоустановљена аутокефалија „Православне цркве Украјине“.

Том приликом  је одржао подужи говор, у коме је, између осталог, испевао хвалоспеве на рачун потеза „Васељенске патријаршије“ да призна „ПЦУ“: „Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор (мисли на јеретички „сабор“ на Криту 2016. године – нап. „Борба за веру“) свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије... Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву...“

Уз русофобног „митрополита“ димитријадског Игњатија, у Пожаревцу је из цркве Грчке био још један русофоб, јеретик и расколник – „митрополит“ перистеријски Григорије.

У интервјуу за Црногорску „Антена М“, 6.2.2022. године, „митрополит“ Григорије је, између осталог, рекао да је Руска Црква, оснивањем афричког егзархата, укинула сопствену аутокефалију и оптужио је за јерес „етнофилетизма“. Јурисдикцију Помесних Православних Цркава Григорије своди унутар њихових државних граница (а Фанар се простире на сву Васељену), па је оснивање руског егзархата у Африци назвао „злочином против Цркве“. „Руска Црква – рекао је – црпи своју атукефалију из Константинопољске Мајке Цркве“, па, стога, „разлози постојања аутокефалије Руске Цркве престају да постоје“, додао је он.

Треба такође знати, да је перистеријска митрополија је уврштена у оне епархије Грчке Цркве, којој ходочасницима нису благословене посете од стране Руске Православне Цркве, пошто њихови јерарси признају расколничку „ПЦУ“ и саслужују са расколницима.  

Тако су велики „русофили“ Порфирије, Никанор и Јустин саслуживали са „митрополитима“ Максимом, Игњатијем и Григоријем, са којима – због признавања „ПЦУ“ -  Руска Православна Црква нема општење!

Али, овде је русофилство секундарно. Примарна је издаја Вере и Светих Канона, и упрезање у исти јарам са онима који су расколили Православље у парампарчад!

Владика Никанор је, иначе, некада важио за вођу побуњеног народа против новотарија, бусао се у прса како он на Сабору држи лекције новотарцима, Игњатију посебно, како ће да стане на чело побуњеног народа ако се у СПЦ уведе митрополитански систем, а сада као „архиепископ“ и „митрополит“, служи новотарску Литургију код тог истог Игњатија и – као дно дна - саслужује са јеретицима и расколницима – фанариотима, који су признали и опште са украјинским секташима!

Свети Серафим Роуз је говорио да ће све Помесне Православне Цркве, као институције, пасти под власт Антихриста. То се збива пред нашим очима.

И сада је – после свега горе реченог – кључно питање општења монаштва, свештенства и народа са горе побројаним српским епископима (пардон, архиепископима) Порфиријем, Игњатијем, Никанором, Јустином...

То је питање свих питања. То је питање вечнога живота или вечне погибли... 

Био је присутан и бискуп Гргур, који је са римокатолицима читао Символ вере са Филиокве, давао, за време короне, причешће у руке верника, уводио жене у олтар и чинио још сијасет хула...

 Ту су Никанор и Јустин

 Никанор са наочарима

 Јустин у средини, екуменисте и новотарца Јована, и екуменисте, новотарца и дарвинисте Максима

 Порфирије увек има тај блажени поглед...