Упамтите, рођени моји, нема код Бога неопроштених грехова, све грехе Бог опрашта, Бог је милостив, али ми морамо да искупљујемо своје тешке грехе, посебно блудне, посебно богоотпадништво, издају вере Христове, кад људи по свом безумљу одлазе у секту, у раскол, издају православну веру, исмевају се над истином као некад безумни јудеји и Пилат: „Шта је истина?“ За ове грехе ми ћемо страдати и болестима и невољама.

Посебно свима напомињем, увек са тугом гледам у даљину – на 20 година унапред, тугујем за вашом децом, како ће она страдати за грехе родитеља. То је најстрашнија трагедија.

И многи сада долазе у сузама и испочетка дрско говоре: „Зашто моја деца страдају?“ За твоје грехе. И кад им кажеш: „Мене је срамота и да ти кажем твоје грехе, уши ће увенути“. И одмах спуштају главу као окривљени ђак првак пред учитељицом.

За наше грехе страдају ова деца, за нашу злобу, за наше безбожништво, за нашу распусност (разврат), за наше абортусе. Чинимо абортус или размишљамо, док носимо у утроби, да убијемо дете, а дете се већ мучи у утроби, оно осећа да његова мајка хоће да га убије, погуби – то је страшна трагедија. Ми рађамо већ на земљи ова сломљена створења, која страдају за наше грехе.

И размислите о свему и не кривите друге, како вам је неко урадио врачарију, послао зло и слично, не говорите лажи и хулу на Бога и ближње. Наши греси су криви, наше лицемерје, наше лукавство, наш зли језик, наша подлост.

Ако чиниш подлост ближњему – на деци ћеш њу жети (плодове подлости). Ето, о томе размишљајте. И духовним оком гледајте, како смо ми криви пред нашом децом, унуцима и праунуцима.