Наши читаоци су нам скренули пажњу на појаву још једног новотарског сајбер проповедника (множе се као пиревина у кукурузу). Ради се о архимандриту фанариоти Василију Костићу из ваљевске епархије, који је и референт црквених послова у „Светом Архијерејском Синоду СПЦ“.

Он је накачио профил на „Инстаграм“, и ту поставља своје „премудрости“.

Читаоци су нам конкретно скренули пажњу да погледамо његов клип, у коме говори о Достојевском, замоливши нас да дамо своје мишљење о томе, јер им се и самима учинило да ова калуђер измишља и сервира причу о Достојевском чисто да се прави паметан и ради што већег броја лајкова.

Ево шта је рекао:

„За Достојевског се каже... Ви знате, он је био атеиста. Достојевски. Не само да је био атеиста, него и богоборац. Бори се против Цркве и против Бога. И био је осуђен на смрт. Достојевском приђе нека жена и да му Библију - Нови Завет. Знате зашто му је служи тај Нови Завет? Пошто је био пушач, кидаје сваки дан по једну страницу из Новог Звета и увијао цитарету. И дан по дан од Матеја, Марка, пола Лукиног Јевађеља, он испушти кроз то... Дошо ред на 15. главу Лукину, ин погледа да види шта он то мота, шта је то... И прочита причу о Блудном Сину, и Достојевски постаје хришћанин. И ова прича му је променила живот“.

Неписмени новотарци измишљау све и свашта, па су тако дошли и до Достојевског. Новотарски калуђер Василије Костић је помешао Достојевског са Вилхелмом Бунцом, чија се аутобиографија код нас појавила 2021. године, а сажетак гласи: „Вилхелм Бунц је робијаш који је у самици читао Библију, а потом цепао прочитане стране и у њима ролао дуван. То је чинио све док није дошао да текста Новог завета. Тада се догодило право чудо, које је описао у овој књизи. Ради се о потресној аутобиографији некадашњег криминалца и убице, коме је Свето Писмо из корена променило живот.“

Што се тиче религиозности Достојевског, ствари стоје овако. Ево пишчевих сећања:

„Први пут ме је походио дух још док ми је било осам година. Повела ме била мајчица самога у храм Господњи, на Страсну недељу уочи понедељњика, на молитву (…) Гледао сам све то са ганућем и тада сам осетио први пут од рођења како примам свесно у себе саме Речи Божје”.

„Потичем из породице руске и побожне. Откад знам за себе, сећам се родитељске љубави према мени. У нашој породици за Јеванђеље смо знали још од малих ногу. Са свега десет година већ сам знао готово све главне епизоде руске историје из Карамзина, кога нам је увече читао отац. Свака посета Кремљу и московским црквама била је за мене нешто свечано. Можда други нису имали такве успомене као ја”.                                  

Његов брат Андреј се сећао: “Сви ми имали смо исто прво штиво. То је Света Историја Старог и Новог Завета на руском језику, заправо Сто Четири Свете Приче из Старог и Новог Завета. – У њој је било неколико прилично лоших литографија са приказом: Стварања Света, Пребивања Адама и Еве у рају, Потопа, и осталих Главних Светих чињеница. Сећам се како сам не тако давно, 70-их година, разговарајући са братом Фјодором Михајловичем о нашем детињству, ту књигу споменуо; и с каквим одушевљењем ми је обзнанио како му је успело да пронађе исти тај примерак књиге (тј. наш дечји) и чува га као Светињу. Већ сам споменуо како нисам могао да будем сведок првобитног описмењавања старије браће. Откад знам за себе, већ затичем браћу како умеју да читају и пишу и спремају се за пансион. – Њиховог дужег боравка код куће без одлазака у пансион сећам се кратко време, годину, највише годину и по. У то време су нам кући долазила двојица учитеља. Први је био ђакон који нам је предавао веронауку. – Чини ми се да је тај ђакон служио у Катаринином Институту; у најмању руку; поуздано знам да је тамо био наставник.За његов долазак у Дневној соби увек је расклапан сто за картање, и нас четворо деце поседало би за тај сто, заједно са наставником. Мајчица би увек села подаље са стране, бавећи се нечим. Много сам после имао вероучитеља, али не сећам се никог сличног оцу ђакону. Имао је одличан дар говора, и читав његов час, који је онако старински трајао сат и по до два, прошао би у причама, или како се код нас говорило – тумачењу Св. Писма. Дешавало се да дође, утроши неколико тренутака да нас испита и одмах пређе на приче. О потопу, о Јосифовим догодовштинама, о Рођењу Христовом је посебно добро говорио, тако да се дешавало да и мајчица, оставивши свој рад, почне не само да слуша него и гледа занетог наставника. Могу сасвим одређено да кажем како је својим часовима и својим причама гануо наша дечја срца. Чак сам и ја, тада шестогодишњак, са задовољством слушао те приче и нимало ме није замарала њихова дужина. Јако ми је жао што се не сећам ни имена ни презимена тог часног наставника, звали смо га просто оцем ђаконом. Без обзира на све то, захтевао је да градиво учимо буквално по руководству, не испуштајући ни реч, то јест, штоно кажу, да набубамо, пошто је тада на пријемним испитима то свугде тражено. А као руководство служио је познати Катихизис Митрополита Филарета које почињу овако: Један је Бог кога у Светој Тројици поштујемо, вечан је, то јест нема ни почетка ни краја Својега Божија, али свагда беше, јесте и биће… итд. То је пре философско дело неголи руководство за децу. Али пошто је то руководство било обавезно у свим школским установама, разумљиво је што га се и сâм отац ђакон придржавао”.

Године 1880, Достојевски пише о томе шта треба читати деци: "Рећи ћу само уопштено: узимајте и дајте само оно што ствара прекрасне утиске и рађа високе мисли. Изнад свега је, свакако, Јеванђеље, Нови Завет у преводу. Ако пак може да чита и у оригиналу (то јест на црквенословенском), то би било најбоље. Јеванђеље и Дјела Апостолска – sine qua non”.  

После смрти оца, Достојевски запада у религиозну кризу, па из војне академије пише брату Михаилу: „Сада све чешће гледам на све око себе са потпуном равнодушношћу (…) Мој једини циљ је – бити на слободи. За то сам спреман да жртвујем све (…) Моја душа више не зна некадашње ватрене тежње. У њој је сада све тихо као у срцу човека који скрива дубоку тајну; научити – шта значи човек и живот, о томе сам ја ваљано успео. Ја верујем у себе. Човек је тајна. Ту тајну треба одгонетнути и ако је будеш одгонетао читавог живота, немој рећи да си изгубио време; мене занима та тајна јер хоћу да будем човек”.

Године 1845, он среће Висариона Бјелинског, социјалисту и атеисту, који утиче на губљење вере код великог руског писца.

Достојевски пише да је Бјелинског упознао као ватреног социјалисту, који је пре свега настојао да уништи хришћанство, да сруши религију из које су проистекле моралне основе друштва које је порицао; Бјелински је знао да револуција мора почети са атеизмом. Пишчева ћерка Љубав Достојевска тврди да је њен отац у лику Ивана Карамазова приказао себе у доба безбожја у младости. У то време, он је одрицао црквено учење о Христу као Богочовеку и, заиста, током 1846. године није био на светом Причешћу.

Чак и кад је био „петрашевац“, социјалиста, Достојевски је собом  увек носио лик Христа. Чувени револуционар Бјелински, с којим се у младости виђао, имао је обичај да хули на Христа, што је Достојевског доводило у стање велике узнемирености. О Бјелинском је писао: „Учење Христово он као социјалиста нужно мора да руши, назива га лажним и незналачким човекољубљем које савремена наука и економска начела куде; али ипак остаје пресветли лик Богочовека, његова морална недостижност, његова чудесна и чудотворна лепота. Али у свом непрестаном, неугасивом одушевљењу Бјелински се није зауставио чак ни пред том несавладивом препреком, као што се зауставио Ренан, прогласивши у својој књизи пуној безверја “Vie de Jésus” да Христос ипак јесте идеал људске лепоте, недостижан тип, какав се више не може поновити чак ни у будућности”.  

Његов пријатељ Јановски се сећао младог Достојевског, који је“...посећујући своје другове и пријатеље гоњен склоношћу свог љубећег срца и бивајући код Петрашевског из истих побуда, уносио је са собом морални развој човека заснован само на истинама Јеванђеља, а никако оним садржаним у социјалдемократском статуту из 1848. године. Фјодор Михајлович је волео ближњег онако како га може волети само човек који искрено верује, поседовао је неисцрпну доброту и био такав познавалац људске душе на какве у свом живота нисам више наишао. (...) Свугде би окупио свој кружок и у том кружоку волео да води разговор својим особеним шапатом; али тај је разговор био увек или чисто књижевни или, ако би се у њему понекад и дотакао политике и социологије, увек му је у првом плану била анализа неке чињенице или поставке после које би уследио практичан закључак, али такав који се не коси са Јеванђељем”.

Као припадника кружока Петрашевског, који машта о револуцији, власт га осуђује на смрт, али га после помилује и пошаље да робија у Сибиру. Ту ће, од жена прогнаних декабриста, бивших устаника против цара, добити на дар Јеванђеље у руском преводу, штампано 1823, од кога се неће одвајати до смрти. Свом пријатељу Соловјову о робији је после причао:“О! била је то велика срећа за мене: Сибир и робија! Причају: ужас, огорченост, причају о неминовнсти некакве огорчености! страшна којештарија! Једино сам тамо и живео здравим, срећним животом, тамо сам себе схватио, драговићу... Христа сам схватио... Руса сам схватио и осетио да сам и сâм Рус, појединац из руског народа. Све моје најбоље мисли падале су ми тада на памет, док се сада само враћају, и то не онако јасно”.

Барон Врангел, поводом свог дружења са Достојевским у Сибиру током 1854. године, пише: „Он је био, рекло би се, побожан, али је ретко одлазио у цркву и попове, посебно ове у Сибиру, није волео. О Христу је говорио усхићено.”

На робији, где је робијашима било дозвољено само читање Светог Писма, Достојевски се још више везао за Христа, па је у писму Наталији Дмитријевној Фонвизиној, послатом из Омска убрзо после изласка са робије, истакао: “Рећи ћу Вам о себи да сам још увек дете века, дете безверја и сумње и бићу (знам то) све до самог гроба. Коликих страшних мука ме је коштала и сада ме кошта та жудња да верујем, која тим више јача у души мојој што више имам супротних аргумената. Па ипак ми Бог покаткад даје тренутке савршеног мира; у таквим тренуцима ја волим и верујем да и мене воле, и управо у таквим тренуцима срочио сам своје Вјерују, у коме је све за мене јасно и свето. То Вјерују је сасвим просто, ево га: верујем да нема ничег лепшег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, одважнијег ни савршенијег од Христа, и не само што нема, већ са свесрдном љубављу говорим себи да и не може бити. Штавише, кад би ми неко доказао да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, пре бих се определио да останем са Христом неголи са истином”.  

Тумач пишчевог дела, Захаров, о утицају Новог Завета на великог руског писца каже: „Јеванђеље је за Достојевског уистину било “Блага Вест”, давно и увек ново откровење о човеку, свету и истини Христовој. Из те књиге Достојевски је црпео духовну снагу у Мртвом дому, по њој је научио да на руском чита и пише дагестанског Татарина Алеја, који му је на растанку признао да га је он из робијаша учинио човеком. Никада се није раздвајао од ње и носио ју је са собом на пут. У време стваралачких ноћних бдења лежала му је пред очима на писаћем столу. Када би легао да спава, увек је гледао да му Јеванђеље буде при руци.“

Захаров каже и ово:“У светској књижевности има доста писаца који изванредно познају Свето писмо, проучавали су га, користили идеје и ликове у свом стваралаштву. Али тешко да има још некога ко је попут Достојевског не само четири године једино Јеванђеље читао, него га доживео и проживео као сопствену судбину – патње, смрт и васкрсење Христово као сопствену смрт у Мртвом дому и сопствено васкрсење у нови живот. Та књига упила је у себе не само пишчеве патње него и духовно искуство – његове белешке оловком и мастилом и белеге ноктом у тексту и по белинама.“

У Дневнику писца, Достојевски пише како су петрашевци (и он заједно са њима), док су стајали на губилишту, слушали пресуду без имало кајања. Оно због чега су били осуђени није им изгледало као нешто због чега би се кајали, већ као нешто због чега ће бити прочишћени. У таквим ставовима нису их поколебале муке у току прогонства, већ нешто друго: „Онај непосредни додир с народом, братско сједињавање с њим у заједничкој несрећи, схватање да си и сам постао такав као и он, да си с њим израван и изједначен у најнижим слојевима његовим”. С временом, Достојевски своје прогонство почиње да доживљава оправдано.

За религиозне ставове Достојевског посебно је значајна криза коју је доживео 1863. године. „Он је у својој души открио могућности најразличитијих видова зла – од сатанског зла до оног обичног људског зла које се свакодневно среће – и објавио је чин очишћење приказавши све то у својим Записима из подземља. (…) Достојевски је у тој књизи схватио потребу очишћења од зла које га је опседало; он је схватио да се идеал апсолутног савршенства не може остварити без Бога и удела Његове милости и због тога су идеали европског социјализма и либерализма – у условима таквих немогућности – нешто погрешно – безначајно и ништавно.”

О својим сумњама и периодима неверовања Достојевски је сам често говорио „Хуље ми пребацују моју просту и ретроградну веру у Бога. Тај олош не може ни да замисли такву силу одрицања Бога какве има у Инквизитору и у поглављу које томе претходи и на шта даје одговор читав роман. Не као будала (фанатик) ја верујем у Бога. (…) Да, њихова глупа природа и не сања таква одрицања каква сам преживео ја”.

Једно од искушења била је и смрт његове прве жене Марије, када је оставио запис из кога се види да је коначно схватио да је вечни живот неопходност:““Маша лежи на столу. Да ли ћу се видети с Машом? Заволети човека, као самога себе, по заповести Христовој- немогуће је. Закон личности на земљи спречава. Само је Христос то могао, но Христос је био вековечни од века идеал, ка којему се стреми и по закону природе треба да се стреми човек. Међутим, после појаве Христа, као идеала човека у телу, постало је јасно као дан да највиши, последњи развитак личности управо и треба да дође до тога /на самом крају развитка, у самој тачци достизања циља/ да човек нађе, сазна и свом силом своје природе убеди се да, највиша употреба коју човек од своје личности може учинити, из пуноће развитка свога ја, – то је да некако као уништи то ја, да га целосно преда свима и свакоме безрезервно и безусловно. То и јесте највећа срећа. Према томе, постоји будући, рајски живот.“

Његова кћи Љубов се сећа: „Кад се отац пробуди сутрадан после једне немирне ноћи, мати разумеде да су његови часови избројани. Отац такође. Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Еванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала, Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени! А Исус му одговори и рече му: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.““ Чувши те Исусове речи отад се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Остави сад! Мој час је дошао, треба да умрем!“

Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја, не заборавите никад ово што сте чули“, рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога - Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред својим Оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“             

Он нас пољуби и благослови; плачући остависмо собу самртника. Пријатељи и рођаци, беху скупљени у салону, јер се вест о опасној болести Достојевског већ била разнела по граду. Отац их је призивао једног по једног и за сваког је имао по какву пријатељску реч. Уколико је дан одмицао, отац је постајао све слабији. Увече наступи ново крволиптење и он поче да губи свест. Врата на соби бише тада отворена. Сви пријатељи и рођаци уђоше тада да присуствују његовој смрти. Стајало се ћутећи, без суза, да се не узнемири његова агонија. Једино је мајка плакала сасвим тихо, клечећи поред софе на којој је лежао њен муж. Један чудан шум као жубор воде, чуо се из грла самртниковог, груди су му се дизале, говорио је брзо и тихо, али се није могло разумети оно што је говорио. Мало по мало, његово дисање постало је све мање чујно, речи су му биле све ређе. Најзад, он ућута. (…) Кад сам се после грозничаве ноћи, пробудила и ушла, очију црвених од суза, у очеву собу, затекла сам његово тело положено на сто, скрштених руку на грудима са иконом стављеном на њих. Као многа нервозна деца и ја сам зазирала од мртваца и одбијала сам да им се приближим; али се од оца ни мало не уплаших. Изгледао је као да спава на своме јастуку, лако осмехнут, као да види пред собом нешто што је врло лепо“.

Новотарци од свакога кога погрешно тумаче у своју корист праве свеца. Тако су код нас покушали са Његошем, највећим српским песником који светац  није био, нити је светости у црквеном смислу пришао (али је био дубоко религиозна личност, велики родољуб и генијални песник ). Ни Достојевски није био светац, али је био дубоко верујући хришћанин, и са овога света отишао је као исповеђени и причешћени слуга Божји. А Свето Писмо није пушио. Ни на робији.

Драги читоаци, зашто читате новотарске будалаштине, уместо да се учите истинској вери православној?