Учитеља има много, али они већином нису православни учитељи, јер већина уноси новотарије и јерес у Цркву и тако падају под клетву родитељску. А ми знамо ко су наши родитељи, то су владика свети Николај, српски богомољци и многи српски мученици и Новомученици, и многи српски Свеци, који су издржали ропство ради Христа и који су нам предали: како да служимо у Цркви и да се причешћујемо и како да се спашавамо.

Апостол Павле је прорекао за последње време, а то је ово време: „Биће време, кад здравог учења неће слушати, него ће окупити себи учитеље по својим жељама, као што их уши сврбе“ (2Тим.4:3). И апостол Јаков је говорио хришћанима: „Не будете многи учитељи, браћо моја, знајући да ћемо већу осуду примити“ (Јак.3:1). И апостол Павле је писао Коринћанима: „Ако и много васпитача (учитеља) имате у Христу, али немате много отаца: јер у Христу Исусу кроз јеванђеље ја вас родих“ (1Кор.4:15).

Због тога морамо тачно да одредимо: ко је учитељ, а ко је Отац у Цркви? У јеванђељу је јасно, да учитељ предаје речи, а Отац предаје силу Духа Светога, и то апостол Павле тачно одређује у истој Посланици: „И беседа моја и проповед моја није била у уверљивим речима човечије мудрости, него у јављању Духа и Силе, да вера ваша не би била у премудрости човечијој, него у сили Божијој... јер Царство Божије није у речи, него у сили“ (1Кор.2:4 и 4:20). Разлику између Оца и учитеља тачно описују и Дела Апостолска, где се говори овако:

„И кад је био Аполос у Коринту, Павле је прошао горње земље и дошао у Ефес, и нашавши неке ученике, рече к њима: јесте ли примили Духа Светога пошто сте веровали? А они рекоше к њему: нисмо ни чули да има Дух Свети. Онда он рече к њима: у шта се дакле крстисте? А они рекоше: у крштење Јованово. Тада рече Павле: Јован дакле крсти крштењем покајања, говорећи народу, да верују у Месију, који иде за њим, то јест, у Христа Исуса. Тада чувши (они) крстише се у име Господа Исуса; и кад положи Павле руке на њих, дође Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху. А беше свијех људи око дванаест“ Дап.19:1-7).

Овде је јасно описана разлика између учитеља и Оца, тј. између Аполоса и Павла. Можда није најбоље што смо узели за пример учитеља – апостола Аполоса, јер само испочетка он није предавао силу Духа Светога, а после је и он постао духовни Отац као и остали апостоли. А испочетка он није добро знао хришћанску веру, као што пише у Делима Апостолским: „Јудејац неки, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит, силан у књигама, дође у Ефес. Тај беше оглашен путу Господњем, и горећи духом говораше и учаше тачно о Господу, знајући само крштење Јованово. И тај поче смело проповедати по зборницама. Па чувши њега Акила и Прискила, примише га и тачније му указаше пут Господњи“ (Дап.18:24-26).

Према томе, учитељ предаје речи, а Отац предаје силу Божију, и зато апостол Павле говори: „Ако и много васпитача (учитеља) имате у Христу, али немате много отаца: јер у Христу Исусу кроз јеванђеље ја вас родих“, тј. ја вас родих у сили Духа Светога. Једино сила Духа Светога потврђује да је неко Отац у Цркви и ако нема те Божије потврде, ту нема Отаца у Цркви, него ту су само учитељи. То потврђује и сам свештенички чин рукоположења, који говори овако: „Божанска благодат, свагда немоћно лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за ђакона (или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за епископа); зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Свесветога Духа“. Епископ призива Божанску благодат, „која немоћно исцељује и оскудно надопуњује“. То значи, да ће Сам Бог давати свештенику силе да служи Цркви.

Па и пре рукоположења Дух Свети је указивао кад неко треба да буде свештеник. Дух Свети је указивао у време избора архиђакона у првој Јерусалимској Заједници, као што стоји у Делима Апостолским: „И изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николаја Антиохијца, обраћеног из незнабожаца: њих поставише пред апостоле: и помоливши се (апостоли) положише руке на њих“ (Дап.6:5-6). И при том избору једино су погрешили кад су изабрали Николаја Антиохијца, обраћеног из незнабожаца, а није објашњено како су погрешили, само је речено за њега „обраћеног из незнабожаца“, па је вероватно то био узрок погрешног избора.

Тако и данас „обраћеног из незнабожаца“, који нема и не стиче богомољачко васпитање, њега не би требало примати у свештенство. Јер Дух Свети је потврдио правилан избор шесторице архиђакона, а посебно је потврђено за светог Стефана, за кога говоре Дела: „А Стефан, пун вере и силе, твораше знаке и чудеса велика у народу“ (Дап.6:8).

Тако пре рукоположења Дух Свети указује – кога изабрати за свештеника, и после рукоположења Дух Свети потврђује ко је заиста свештеник. Па ако Дух Свети не указује ни пре ни после рукоположења да је неко достојан свештенства, ту треба велико смирење или велико лицемерство да би неко глумио свештеника? Због тога данас завршавају највише лицемерне школе и постају велемајстори највише лицемерије и нема већег лицемера од епископа и свештеника.

У Житију преп. Лаврентија Черњиговског стоји: „Једном је преподобни старац Лаврентије рекао, да ми имамо врло мало епископа. Због тога су дошле к њему мати-регентша и њене сестре и, отварајући црквени календар, рекле: „Батјушка, види колико је много епископа“. А отац Лаврентије је тужно погледао и рекао: „Да, ја видим само четири, а пети ће бити“. То значи: четири епископа је потврдио Дух Свети, а петог ће тек да потврди.

И сада да видимо данашње стање у Српској Цркви, колико ми имамо епископа, које је потврдио Дух Свети? Нема ни једнога, ни једнога не потврђује Дух Свети, и нема изгледа ни да ће неко бити, јер они су завршили највеће лицемерне школе и они су заиста велемајстори лицемерије. Раније су епископи и свештеници имали бар неко смирење и као да су говорили овако: иако ја нисам прави свештеник, али надам се да ћу бити по благодати Божијој, тј. надам се да бити потврђен Духом Светим. А сада влада гордост, не само у граду и селу, него и у манастиру сви се горде чиновима и нико не тражи потврду Духа Светога. Сада Отаца готово да нема у Цркви или су се сакрили, пошто је ово време „кад здравог учења неће слушати“. Углавном, можемо рећи, да сада Отаца готово нема и данашњи епископи и свештеници и монаси не могу се назвати Очевима. А учитеља има много, али они већином нису православни учитељи, јер већина уноси новотарије и јерес у Цркву и тако падају под клетву родитељску. А ми знамо ко су наши родитељи, то су владика свети Николај, српски богомољци и многи српски мученици и Новомученици, и многи српски Свеци, који су издржали ропство ради Христа и који су нам предали: како да служимо у Цркви и да се причешћујемо и како да се спашавамо.