У издању издавачке куће „Талија“ из Ниша, ускоро излази из штампе треће издање Књиге “Славе војводине Крањске” Јанеза Вајкарда Валвазора, у којој се налази  опис Срба, и  говори о “вероисповести Ускока (или Влаха) у Крајини и њиховом начину живота у 17. веку.. Историјске чињенице и докази изнети у књизи како су, на пример, Срби постили, неумољиво демантује „српске“ новотарце, који обмањују да пред причешће није потреба прописана припрема, а коју су Срби држали још од Светога Саве. У наставку селди први од неколико извода из књиге, коју топло препоручујемо нашим читаоцима.

Садржај дела о Србима:

У чему су разлике између вероисповести Ускока и римокатоличке цркве.

Њихов архиепископ (виши владика).

Уређење њиховог свештенства.

Њихов владика мора бити из калуђерских редова.

Хоће ли због тога признати њима престављеног владику.

Неуспео мучки пуцањ на истог. (реч је о унијатском владики, Зорчићу, нап. В.Д.)

Особине бракова њихових свештеника.

Зашто њихови свештеници јако пазе своје жене.

Њихови монашки манастири.

Шта калуђери, или монаси смеју јести, а шта не.

Доба постова влашких монаха. Трајање ових постова.

Постови попова. Постови световних људи.

Власи јако строго поштују своје постове.

Која меса не смеју јести.

Које животиње су им дозвољене за јело.

Једанко строги постови Грка.

Некадашње казне за прекршиоце поста.

Четири главна поста код Грка.

Радноблажени живот влашких калуђера.

Кажњавање млађих и старијих калуђера.

Где калуђери имају своје манастире.

Где бораве монахиње.

О поповском суздржавању (Еnthaltung) der Celebrirung.

Када се Власи морају суздржавати од свакодневног љубљења Крста.

Кажњавање свештених.

Шта користе уместо звона.

Велике литургије.

Њихове литургијске церемоније.

Тужни тренутак министраната.

Зашто они користе топлу воду при служби - освећењу вина и хлеба (die Confecration).

 Састав њихових нафора.

Објашњење бакротисака (слика уз текст).

Објашњење карактера (Characteren - овако је написано) њихових нафора.

Одакле је главни аутор обезбедио спознаје о влашким литургијским церемонијама.

Литургијска књижица влашких свештеника.

 Влашки карактери (Characteren - овако је написано, мислим да значи свете честице) се продају и славе, односно величају као лековити.

Духовни пророк - гледање у воду.

Њихове молитве.

Њихове молитве у време поста.

Да су ови “Власи” - Срби, јасно се види по томе што им је патријарх у Пећи, и што посте заветни пост пред Светог Саву, који им је био први архиепископ. Ево шта у уводу каже Валвазор о ускоцима и њиховој вери (да не заборавимо: Валвазар зна да прави Власи, они у Молдавији, имају свој посебан језик, умногоме сличан латинском):

>>Ови људи, о чијим је обичајима и занимањима понешто речено у претходној књизи, називају себе, у Крајини, (староверци, нап. Уред.) што значи ИЗВОРНО ВЕРУЈУЋИ: и тиме имају, по својој души, право веровање. Ипак, римокатоличка црква их је означила као шизматике, или као издвојенике простаке: јер они папи оспоравају надлежност власти у цркви и, у својој цркви, га не признају за главног.  (прим. В.Д)

О томе и у томе они пребацују римокатолицима да не верују да би некисели хлеб ПО БЛАГОДЕТИ могао постати тело, једнако као  што они такође у исповедању вере долазе у  размимоилажење са Католичком црквом, пошто  она не верује да Свети Дух произлази само од  Оца; него од Оца и Сина, при чему се Власи крсте у име све три личности. Укратко: они исповедају у основи Грчку веру, и поврх тога, у артикулацији вере одликују се и другим, али мањим разликама од католика, које ја све налазим као небитне о уређењу њихове Цркве и церемонијама, о овоме треба известити читаоца.

Њихов  највиши свештени старешина је  виши владика, којег они називају: LAFHIGA SINOGA UPETZIJ NAHERZEGOUINA што значи ВИШИ ВЛАДИКА У ГРАДУ ПЕЋИ У ЗЕМЉИ ХЕРЦЕГОВИНИ. Која земља лежи у Турској. Овај виши владика управља осталим   владикама: и ови управљају духовницима, такозваним поповима (поп значи наиме што и свештеник). Издвојено су калуђери или монаси./.../

Њиховим свештеницима брак није забрањен, морају се наиме оженити девојком.  Уколико се наиђе вереница која није  девичанске чистоте, тада је свештенички младожења одмах отера и узима другу.

Умре ли међутим свештенику жена, он тада не сме ући у други брак; него мора бити удовац и цео живот, до самога његовог краја, не сме допустити да више икада и најмањи пољупчић дотакне његове усне. Због тога њихови свештеници пазе на своје  жене, као на очну јабучицу, да их не запахне ни  најмањи лахор и његују их најбоље, као добра и јако скупа вина, која се дуго чекају и стално пазе, која су дражеснији напитак што се дуже уживају: да би њихове драге женице поживјеле што дуже. Дакле добра је ствар бити жена влашкога попа: уколико му се не догоди друго и није сасвим сиромашан. Али како је и разумљиво, њена смрт веже га за уздржавање и за повучени живот. Тада, због тога, он мора живети као калуђер. (неки пишу Саlojeri, други Соloyeri) Он може такође одмах поћи у манастир и постати прави калуђер у реду Светога Василија, у чијих неколико редова ступају сви народи грчке вероисповести. У Крајини додуше нема таквих влашких манастира: али има један на два или три сата изван Крајине.”

Валвазар описује и сујеверја Срба - гатање, врачање, веровање лажним пророцима (међу којима има и попадија, које њихови мужеви не спречавају да то чине, јер им то, изгледа, доноси добре приходе.) Наводи и, за њега неразумљив, обичај да “Власи” избегавају исповест до своје тридесете године.

Такође, чуди се што Срби с јесени и до почетка зиме иду по кућама, једу, пију и троше, па после немају. Описује и отмице девојака, које се углавном заврше договором између младиних и младожењених родитеља. Хвали их као добре и храбре ратнике.

Важно је истаћи да је Срба у срцу данашње Словеније било толико да су за њих, у Љубљани, постојале посебне продавнице, пошто Срби нису јели ништа удављено, нити месо из кога није пуштена крв.

Наставиће се...