Данашњи епископи су сви јудински издајници, који се не противе својим властима, и зато њих нико не дира, јер они се никоме не противе – ни ђаволу, ни антихристу и његовим слугама, ни јеретицима, ни осталим непријатељима Цркве.

*

Опште је познато, да што је већи чин, веће су и обавезе и већа одговорност. А данас је у Цркви опште неваспитање, зато што црквени клирици не знају своје обавезе и одговорности. Клирици читају јеванђеље, како су првосвештеници и синедрион осудили Христа и предали Га на распеће, и то се њих не тиче, јер они верују да не осуђују и не распињу Христа. Зашто тако верују? Зато што не знају своје обавезе и одговорности по чину. Они читају, како су сви Апостоли издали Христа у Гетсиманском врту и разбежали се, и то се опет њих не тиче, јер они верују да не издају Христа. Они читају, како се апостол Петар три пута одрекао Христа, и то се опет њих не тиче, јер они верују да се никад не одричу Христа. Они читају, како је Христос ушао у цркву и истерао напоље трговце, и они читају, како је Јуда издао Христа за 30 сребрника, и то се опет њих не тиче, јер они верују да не тргују у Цркви. Зашто тако верују? Зато што не знају своје обавезе и одговорности по чину, и тако они не знају свој чин, који носе, и боље је било да нису ни прихватали тај чин. Они не знају шта је то епископ, шта је то свештеник, шта је то ђакон, и зато они и не могу да носе свој чин, и они тако погубљују и себе и друге. И боље је било да нису прихватали никакав црквени чин, него што тако служе антихристу. А нема ко ни да их научи да знају шта су њихове обавезе и одговорности по чину.

Познати професор-митрополит Јован Зизјулас, један од предводника екуменистичког покрета и духовник многим српским епископима, видео је и сам да су данас лажни епископи и на једном месту пише овако, тј. разобличава самог себе и епископе:

„Епископ је, мало-помало, престао да буде повезан са, пре свега, председавањем евхаристији (литургији) – та улога је све више прелазила у надлежност презвитера (свештеника) – да би, заправо, (епископ) постао администратор простране епархије. Тако је он престао да буде пастир и духовни отац свог стада и тежио је да ауторитет успостави не само на основу односа са својом заједницом већ на основу јуристичког (правосудног) поимања власти (ротестас), што се једноставно преноси апостолским прејемством и рукоположењем. Развој православне теологије у модерним временима, под утицајем средњовековне западне схоластике (школске мудрости), учврстио је такво стање“. (Православље / Јован Зизјулас ; [превод Ружица Савић, Драгана Пашти; уредник и рецензент Давид (Перовић епископ крушевачки)]. – Београд: Богословски факултет СПЦ: Хиландарски фонд, 2003 (Београд: Штампарија Српске патријаршије). – 76 стр.; 21 см. Предговор / Епископ браничевски Игнатије.)

Добро је професор видео да данашњи епископ није епископ, него администратор и то се види на први поглед. Најпре сам Зизјулас није био митрополит пергамски, јер пергамска митрополија одавно не постоји, него он је био администратор екуменског покрета, као што је познато. Међутим, ако дубље расудимо по јеванђељу и учењу Цркве данашњи епископ је заправо Јуда издајник, али то треба доказати и то ћемо доказати уз Божију помоћ.

Преподобни Максим Исповедник је рекао: Стари Завет је био сенка Истине, Нови Завет је икона Истине, а тек у будућем веку биће Истина. А сада је Нови Завет и икона Истине, тј. слика Истине, и погледај у јеванђељу шта је икона Истине, погледај колико пута се помиње цар и царство, а то значи, да кад нема православног цара и царства, тада нема ни иконе Истине и тада влада лаж као што видимо и сами. Због тога су била православна царства, почев од Византије па до Русије, и православни цар је поштован као икона Истине и он је био заштитник Православне Цркве, а епископи већином су се заклањали иза цара. Међутим, кад цар падне у јерес, тада епископи немају иза кога да се заклањају, него морају да се противе цару и да страдају као пастири добри или и они падају у јерес. Тако је у време Фирентинске уније свети Марко Исповедник морао да се бори и против цара јеретика и против многих митрополита и епископа, јер многи су пали у јерес и унију.

Јер кад нема православног цара и царства, тада нема иконе Истине и тада епископ, па и свештеник, мора да води Цркву и да се бори против свих јеретика и непријатеља, тада он мора постане владар у Цркви. У Цркви чујемо „многаја љета, владико“, а на грчком: „ис пола ети, деспота“, а ми знамо шта значи реч деспот, код нас је био свети деспот Стефан Лазаревић, био је деспот Ђурађ Бранковић, били су многи свети деспоти у Србији. Осим тога, у Црној Гори у време ропства епископ је био и државни владар, познати су епископи-владари из лозе Петровића, свети Петар 1-ви Цетињски, Петар 2-ги Петровић Његош и други. А то значи, да кад нема православног цара, тада нема иконе Истине и тада епископ мора да постане владар у Цркви, тј. да постане владика, деспот, и он обавезно мора да се сукоби са свим јеретицима и непријатељима, који нападају Цркву, и он мора да буде пастир добри (који) душу своју полаже за овце или ће бити Јуда издајник.

Према томе, да видимо данашње стање у Цркви, да ли данас има „пастира добрих“ или су све Јуде издајници? Данашњи епископи су сви Јуде издајници, који се не противе својим властима, и зато њих нико не дира, јер они се никоме не противе – ни ђаволу, ни антихристу и његовим слугама, ни јеретицима, ни осталим непријатељима Цркве. Па какви су садашњи епископи, такви су и свештеници, па такви су већином и монаси у манастирима, сви они јавно или прећутно подржавају екуменисте и политичаре, сви они јавно или прећутно подржавају безвлашће и зацарење антихриста. Јер ако нема православног цара и царства, ту нема иконе Истине, па ако ни епископ није деспот-владика, онда је ту опште безвлашће и сви подржавају зацарење антихриста.

Знао је Бог да ће настати опште безвлашће и да неће бити ни главе ни заједнице у народу и зато је покренуо богомољачке заједнице после првог светског рата, које су имале своје старешине и своја правила. И ако се опет не обнове богомољачке заједнице са својим старешинама, у том стању општег безвлашћа и безакоња, готово сви јавно или прећутно прихватају зацарење антихриста.

Коме веровати данас у Цркви? И за то имамо одговор у Светом Писму. У Откровењу, тј. у Апокалипси Господ говори: „И анђелу Пергамске Цркве (а Пергамска нас подсећа на администратора Зизјуласа) напиши: тако говори (Господ,) Који има мач оштар с обе стране: знам дела твоја, и где живиш, где је престо сатанин: и држиш име Моје, и ниси се одрекао вере Моје ни у оне дане, у које Антипа сведок Мој верни (о мартис му о пистос), убијен беше код вас, где живи сатана“ (Откр.2:12-13).

На грчком мартис или мартирос је мученик-сведок Христов, то је сведок, коме се мора веровати, јер он хоће да страда и погине за Христа. А данашњим епископима и свештеницима се не сме веровати, јер они нису спремни да страдају и погину за Христа. Иначе, и лажни Јеховини сведоци су јаки на речима као и наши епископи, па не знаш коме да верујеш, јер и једни и други су јаки на речима.