Римокатоличко издање The Catholic World Report је објавило чланак (https://www.catholicworldreport.com/) римокатоличког професора теологије Ларија Чапа (Larry Chapp), у којем он критикује концепт „синодалности“ и покушава да ограничи моћ римског папе.

Овај чланак је значајан по томе, што је његов аутор крајње саркастичано говорио у вези са тврдњом, да „Латинска црква може научити од Истока како да буде 'синодална'". И изјавио је да, католицизам наводно има већи степен „синодалности“ од Православне цркве. По његовом мишљењу, православље је „скуп конкурентних националних идентитета“, а не права синодална структура достојна подражавања. „Назвати овај (православни - ред.) модел 'синодалним' - значи понизити овај термин толико да он изгуби смисао“, - тврди аутор.

Овакви напади очигледно заслужују одговор. Поготово у контексту, да су поједини православни јерарси и теолози, под утицајем неког комплекса инфериорности, склони да прихвате ову критику и покушавају да у Православље уведу римокатолички модел централизоване власти. На пример, аргументи патријарха Вартоломеја готово од речи до речи понављају римокатоличку пропаганду у вези са Православљем. О томе, да ће се без једног управљајућег центра Православље претворити у окупљање етнофилетских структура итд.

По нашем мишљењу, иако признајемо постојање одређених проблема у Православљу, нема разлога да се осећамо инфериорним пред лицем „корпоративног јединства“ католицизма. Штавише, може се тврдити, да нам, споља „анархична” саборна структура Православне цркве, омогућава да сачувамо аутентични универзализам хришћанства, а да га не заменимо псеудо-универзалним западним глобализмом.

Тако, Чап тврди, да је јака централизована власт нужна због тога, да би се Црква, која се простире по целом свету, одржала уједињеном. Док „'синодалност' у англиканском или православном стилу води ка распаду правог црквеног јединства". И као пример наводи неуспех Критског сабора, у коме је неколико помесних православних Цркава одбило да учествује.

Међутим, оно што римокатолички теолог назива неуспехом, може се назвати способношћу Православља да се одупре покушајима наметања концепата који су у супротности са православним богословљем. А што је немогуће у католицизму, где су све енциклике римског папе или декларације куријалних структура обавезујуће за све римокатолике. На пример, са православне тачке гледишта, за црквено јединство је "неуспех" декларација „Fiducia Supplicans“, са којом афричке помесне римокатоличке структуре очигледно нису биле задовољне. Дакле, шта је овде „право црквено јединство“?

Чапа можемо запитати, како тачно папски ауторитет прави разлику између „каприца месног осећања“ (како се он то изразио) и аргументованих богословских примедби? И на основу чега он верује, да римски папа не може да погреши у питањима моралне доктрине? Само молимо, без толико нужног позивања на папску непогрешивост. Пошто је очигледно, да зависност целе Цркве од једног човека (неважно је колико он саветника има) може да одигра веома лошу шалу са њом.

Како је покушај патријарха Вартоломеја, да се представи као мудри „централизатор“, одиграо лошу шалу, када је сам интервенисао у украјинској ситуацији и само погоршао проблем, уместо да га реши. Зашто ово није пример веће користи од „синодалности“, уместо „јаке централизоване моћи“?

Даље, римокатолички теолог тврди да је Католичка црква „већ постала истински синодалнија од Истока, у смислу, да је снажно централизовано папство оснажило месне бискупе у њиховој борби против репресивних локалних власти“ и допринело „истинској разноликости на месном нивоу."

Овде се такође поставља питање, колико он може да наведе примера, када се се румокатоличке структуре одупрле „обојеним револуцијама“ или компрадорским режимима које намеће Запад? Очигледно, је да су политички погледи Чапа, као и Римо-католичке цркве у целини, прилично ригидни и тешко да могу да изађу из оквира западног модела глобализма (под контролом геополитичког „папства“ Сједињених Држава). За то време, „ћелијска“ структура Православља је много флексибилнија на политичком плану и оставља простор за алтер-глобализам, водећи рачуна о интересима свих, а не само Запада.

На крају крајева, сам римокатолички аутор прецртава сва своја расуђивања о предностима папства, рекавши на крају свог чланка, да Католичкој цркви „не требају стотине националних експеримената“, већ јој је потребан „једноставно најбољи папа“. То јест, он сам признаје, да пирамидална структура католицизма јако зависи од субјективизма једне особе. Зашто је онда римокатолички систем бољи или стабилнији од православног, ако га могу разлабавити „папини каприци”?