…Петнаест година сам молио Господа да прекинем којекакве лоше навике. И тек када сам рекао: „Господе, ја нећу да радим ово никада више и трудићу се из петних жила да то не урадим!” - тада је Господ дао. Господ је усрдан, Он хоће цело наше људско срце – то је оно о чему говоримо.

О смислу живота

...Када сам имао 45 година почео сам себи да постављам питање "зашто?" – Имао сам све: славу, посао, жену, децу, новац. Али у једном тренутку нисам имао разлога да живим. Изгубио сам смисао живота. Након што сам прочитао причу о блудном сину, ја сам плакао. Погодило ме, ако говоримо модерним језиком. И постепено сам почео да пужем према горе, тежим ка горњему, читам молитвеник. Још увек имам свој први мали молитвеник, где сам означио са којим сам молитвама, видите, сагласан.

   И тако, ситним корацима („комарчевим корацима“, како каже један свештеник кога познајем), у Царство Небеско. Уосталом, благодат се може наћи у три неопрана тањира. Стога, ако сваки дан успете да учините неке мале кораке ка Богу, живот се уобличава и почиње веома озбиљно да се мења. Појављују се нова познанства, нови круг општења, нова интересовања у животу, нове навике, хобији. Као што је Пушкин рекао: „Навика нам је дата свише: Она је замена за срећу“.

   Све је у човеку навика. Веома је важно к чему се ми привикавамо. А привикавамо се ми ка томе зато што волимо. Упознао сам дела преподобног Исака Сирина, који ми је открио да је Бог љубав, и светлост ове љубави нас преплављује, а Отац нам трчи у сусрет и уручује нам прстен, знак синовског достојанства. Ово је помело све моје животне ставове. Све у мени се променило.

Ко сам ја?

...Имао сам такву идеју, када сам радио разне позоришне пројекте, имао сам идеју да направим такву представу: да стојим на сцени нечујно, непомично, и стојим тамо сат и по. Ово је веома тешко изводљиво, поготово за глумца: ево сцене, сала... Шта ће бити? Да ли ће бацати труле јабуке, или ће аплаудирати, или вриштати? Да оду - тешко, чекаће шта ће се десити, али ништа неће бити. Одједном сам се сетио овога и изгледа да се ближи одовор на питање: А ко сам ја? Понекад гледам своје прошле интервјуе, наступе, ове ране песме... Јесам ли то ја? Као ја. У ствари, то је неки сасвим други момак.

...Мислим: има ли разлике између мене тада и сада? Чини се као огромна разлика, али у стварности готово да је и нема. И сада видим да је човек - зрак. Почетак постоји а нема краја. Ако сам на неки начин јединствен, онда сам ја Божији, Божија творевина. Вероватно је ово осећај припадности. И ево ми сада седимо – не само да Господ наш Исус Христос стоји крај нас, него је у сваком атому ваздуха - Бог, и ово је нека врста невероватног осећаја...

...Ја понекад заборавим да нам је обећано, а обећано нам је, да ће бити четири живота. То јест, први је у утроби мајке; други је овде; трећи је душа без тела после смрти; а потом ће нам се дати ново тело... И то, што је остало од мене, је само прстохват, кад се све отресе, остаћу ја...

...Трудим се да учим, и још увек учим, а нисам научио практично ништа, трудим се да живим не по осећањима, већ по закону, зато што осећања могу бити различита.

…Благодат -то је само толико у којој мери сам дошао на овај свет, и то је све. Па како да знам ко сам? Уопште, ово је почетак мудрости - спознати себе, видети своје грехове као морски песак, да сам ја баш такав, чувени Петја...

О „потврди“ од Бога

…У разним периодима свог живота сам себи одговарао на ово питање – шта нам треба од Бога – на веома различите начине. Почело је све у детињству, када нисам желео ништа, када сам се пробудио са четири године, видео сунце, моју вољену мајку, све је то дивно, и трчао сам овом улицом, испод овог трамваја, и било је немогуће зауставити ме, јурио сам. Шта сам хтео? Ништа. Митрополит сурошки Антоније нам пише врло занимљиво, да ми живимо, котрљајући се из прошлости у будућност а да не знамо како да живимо у овом тренутку. Хајде да одговорим шта желим у овом тренутку. Желим да ме разумете, желим да ме разуме публика – не толико мене, колико да они разумеју оно што сам ја разумео. А шта сам разумео? Схватио сам да је Бог овде - свуда је Бог. Дакле, оно што желим: да ја хоћу са Њим бити!

Шта значи „вера без дела је мртва“?

...Још хоћу о вери да кажем, која је за мене веома важна... Каже се: „Вера без дела је мртва.“ Седим у селу, све ми иде, све полако, не радим ништа посебно добро…размишљам: а шта је са вером, каква дела делати? Односно, мислим: шта се дешава? И савршено јасно Господ ми даје да схватим (опет по Својој милости): моја дела – то су моји греси, то су права истинска дела вере. Да исправљам, да искорењујем све своје гадости, које ја одлично знам. Нема треба се заваравати, ја их добро знам, а управо мимо њих претрчавам - значи да ми је вера мртва.

О духовном животу

…Једном сам оцу Димитрију поставио питање које ме силно мучило. Кажем: шта је са овим делом пута, а шта са овим, шта, где је спас?.. Он ми је, као и увек, врло мудро и јасно одговорио, објашњавајући све. Он каже: „Зазор је важан“. Јаз између онога што то јеси и онога што покушаваш да будеш. Богу није важан резултат, Богу је важно ваше усмерење, (вектор) и зазор (јаз).

О блаженству и забави

... Цео живот сам желео не просто срећу, не просто задовољство, желео сам блаженство. Јер са Адамом и Евом, као што сам већ говорио много пута, и како нам оци кажу, Адам и Ева у рају су непосредно општили са Богом, као ви и ја, и ово је било блаженство, и то је у генима сваког од нас. Зато хероин, зато вотка... И тако сам пробао, и покушавао, и схватио да тога тамо нема. Где је оно, мора негде да буде! И тако ми се Бог открио, као што сам већ хиљаду пута казивао, и у мени је почело искуство вере, полако, полако. Тражио сам и добијао. Нека су биле мрвице, нека је било у ових двадесет и пет година само десет минута, али ја се сећам тога. Када је човек верујући пробао шта је Дух Свети – „дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте (скверни)...” – ми се молимо овако, ето шта је, и онда ме то испуни целог, и ја се тога сетим... Видите, ум је потребно укључити, ум је чувар срца. Прво ум...

Каква је у Бога мера?

...Сваку ствар краси мера, рекли су мудри. Каква је Божија мера? Никаква, Бог нема меру, Он је бесконачан. То је оно што ме је као љубитеља праве забаве заиста привукло – да нема плафона. А овде можете бескрајно увећавати благодат, ову светлост у себи. Мера мора постојати у неким нашим људским манифестацијама, у делима, у речима.

Сличај са молитвом „О умножењу љубави“

...Само Бог опрашта и исцељује нас, само Бог и благодат Његова. Зато, треба да се молимо, Господ нам даје овај алгоритам у Јеванђељу: „Молите се за оне који вас вређају и чините добро онима који вам чине недаће“. Ако на силом кренемо на њих –  срце нам је сво у огњу, и ја сам у праву, а како је он то могао итд. – али ако присилимо себе на молитву, почињемо да се молимо, молимо се дан, десет дана, месец, годину, два, три, десет година, и одједном видимо: у срцу тога више нема (огња, јарости)... Имао сам веома тешку ситуацију са рођацима, ето, као и обично... Они су добри људи, али све је упропастило стамбено питање. Састајем се са братом, треба да се нађем по овом питању, веома је компликовано, запетљано, и он је у праву, и ја сам у праву, и све у круг... А имам код себе молитвеник, и ја размишљам: да се помолим „О умножењу љубави и искорењивању сваке злобе“, сетићете се, постоји неколико кратких молитава Јовану Претечи? Прочитао сам, погледао - а он иде са осмехом ка мени, ја му раширио руке у загрљај и рекао: „Љешенко (надимак за Алексеј) драги мој...“, и он исто...и тако је било са нама! Заборавили смо на ове проблеме, о другим стварима смо почели да причамо – и ето! А онда се опет наставило и наставило, на махове. Имао сам тај осећај молитве, знам то и сећам се тих тренутака. И само тако – са надом у Бога и трудом...

Новопредстављени Петар био је искрен и богољубив хришћанин. Међутим, не треба све што је рекао о хришћанству доживљавати као откривено пророчанство, његове речи нису увек одговарале хришћанском вероучењу. Овај чланак не садржи такве сумњиве изјаве.

Из разних интервјуа током година

https://azbyka.ru/way/petr-mamonov-

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА