О жртви и ћутању

...Савест је глас Божији у нама... Савест и стид – све то може се спалити у себи, а може и да се загреје. Загрејати како: кроз оно што улази у наше очи и уши. Тешко је, мили мој, али ко је обећао да ће бити лако? Као Антоније Сурошки: један војник је умирао и рекао:

„Само ме брине то што ћу сада у коми умирати још дуго, бићу сам...“ – „Не бој се, бићу уз тебе, држаћу те да осетиш моју руку“. И он поседе два дана држећи га за руку. И кад не можеш да је стиснеш, то значи да си отишао а све до тада док ја будем осећао твој стисак ја ћу те држати и тако је он седео са њим. Мислим да је у том тренутку имао разне мисли, али је он седео и држао га за руку. Али мисли бивају разне. Моја мајка је имала сличну ситуацију, он је пет година, после можданог удара, лежала непомично и није могла ни да говори - или било шта друго. Али ја, наравно, нисам могао са њом све време да седим, унајмио сам медицинску сестру, али бар сам дао тај новац, зарађивао за то, и долазио сам сваке недеље, седео са њом, тихо јој читао молитву, понешто делао, своју малу меру, и управо урадио нешто у тој мери. И сада се сећам – до тада, док није коначно легла, она је једноставно је била болесна, и ја сам живео са њом неколико месеци, сваки дан. А пацијенти, по правилу, кажу „није то“, „ово није оно“ и „ово није то“. И тешко је било, искрено речено, веома тешко, тешко од јутра до вечери. Али то је било најбоље време у мом животу, била су то најбоља два месеца у мом животу, када сам надвладао себе. Моја савест је релативно чиста – иако не баш чиста, могао сам више да седим са мајком, могао сам да јој дам више.

Ничега се не бојати

...Једноставност – она лежи у томе, у - „верујем, верујем, Господе! Не бој се, само веруј“. Када превазиђемо нешто, када постоји права бол, болест, престаје „ја“, разумете, престаје „ја“, а ако „ја“ престаје, усељава се Бог. А шта то значи „љубав изгони страх“ –то Бог изгони страх, Бог - то је љубав. Овде се ради о томе да се Бог усељава у срце и страх престаје да постоји.и м

...Ми можемо веома много, али са Богом можемо све. Можемо, видите, шта ми можемо – ми можемо оно најважније да учинимо. Био похлепан - постао добар; био пијаница - постао трезвен; осуђивао - престао; био раздражљив - престао.

О љубави

…Исак Сирин: „Дрво живота је љубав Божија“. Односно, цео наш живот, све наше мисли, размишљања, поступци, кораци – све је прекривено божанском љубављу. Шта је милост – то је љубав. Шта је "Господе, помилуј!" - ово је: воли ме Господе, воли ме оваквог, опрости ми! Овде је све. "Господе помилуј!" - овде је и праштање, и вера, и нада, и љубав, овде је сав Господ. Господе помилуј!

...Свако треба да буде светац. Како то: мора... – ко хоће. Господ не тера стадо бичем испред себе. Он иде и зове – ко хоће, иде са Њим.

...Сваке ноћи треба себи да поставите једноставно питање: Проживео сам данашњи дан - да ли је некоме од тога било добро?

...Зашто живимо? Дуги низ година нисам никако одговорао на ово питање - пролазио сам поред њега. Био сам надувен, пио, тукао се, стално понављао: „Ја сам главни.“ А прави смисао живота је волети. То значи жртвовати се, а жртвовати се значи дати. Шема је једноставна.

...Љубав није осећање, већ деловање. Љубав је прање судова преко (свог) реда.

...Не бојте се смрти, већ се плашите да изгубите најмилије. Не бојте се више ничега.

О томе, шта значи фраза „Увек се радујте“

...Увек се радујте – ово је другачија радост, радост у Духу Светом, у миру душевном, а не тако глупа: попио - и радуј се. А ако волиш само себе, каква је ту радост?

   Како неко може стећи такву веру и такву ревносну одлучност да заборави своје стално  „хоћу“? Ради Господа нашег, Који је жив и поред нас, управо овде седи и слуша мене грешног, проклетог. Толико сам Му непријатног учинио, толико сам Га увредио, али Он све опрашта: ја сам још жив...

 “Хоћу да стојим пред Богом у тишини”

...У тишини хоћу да стојим пред Богом, у тишини. Ћутање. Зато што...добро, шта ћу Му рећи? Ево неких оваквих ствари, неких истинских ствари које треба умножити у себи, и онда ће се све средити. Све ће се средити, све о чему смо причали, све наше потешкоће. Пред Богом стани тихо, али пред Богом. Да знамо да нас Он све види до краја, увек, и да нас воли такве какви јесмо. Такве страшне, безумне, уплашене, слабе...

О сећању на смрт

...Сви ми, укључујући и мене, живимо понекад тако као да никада нећемо умрети. Мислим да ћу отићи у Вороњеж, и вратити се назад. Као да ме не може оборити срчани удар, као да авион не може да падне...

   Раније нисам размишљао о смрти, али после сам почео да размишљам – шта ће се догодити после тога, када умрем? Шта ћу тамо да радим? Ево га ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута улазио у ковчег и излазио из њега. Режисер је упитао: „Је ли страшно?“ Није страшно, то је само одговорна ствар.

   Сећам се како сам, као петогодишњи дечак, у време када сва деца почињу да размишљају о смрти, лежао у кревету и са ужасом размишљао: „Како то, мене неће бити, али све ово биће ту – и шума и албум са маркама...“ И онда сам престао да размишљам о томе, настала је слепа, глупа, дуга пауза. Године четрдесете! И сада ми је тако жао што је дошло до ове паузе. Наравно, извукао сам некакво искуство. Само је штета што сам у младости имао толико снаге, могао сам много учинити!

О животним поукама

...Шта ће остати после мене? Можда неколико песама и филм „Острво”. А живот је проживљен, 70 година. Шта сам схватио до седме деценије? Живот је, наравно, сјајан. Али и то да је веома одговорна ствар.

...Целог живота сам желео да будем највећи мангуп. И шта? - нашао сам Бога, Он ми се открио? Али ја сам Га тражио, и видим да нема ништа веће од овога, просто ништа није лежало у близини...

О смрти

   Исак Сирин пише: „Наш пут је дуг, тежак  је наш пут. Али блага која су нам обећана су неописива.” Биће смрти, биће вечног живота, биће стајања пред Богом, мораћеш да даш одговор пред Њим. И за то вреди живети, да би потом вечно био у светлости. На крају крајева, Бог нису само метанија и свеће. То је као сунчана кугла. Светло је увек упаљено, а  ми се понекад удаљимо од њега.

   Ко верује у случај, не верује у Бога. Само Он контролише живот и смрт. И узима човека само у два случаја: ако његово исправљање више није могуће или је човек спреан, а ово је најбољи тренутак у његовом животу. Посетио сам оца Димитрија Смирнова месец дана пре његове смрти. Већ су га возили у колицима, ноге су му биле отказале; А ја сам му рекао: „Да, ви цели сијате“. А он ми је на то одговорио: „Здравље је дар од Бога. Болест је непроцењив дар.” Тако мудро је и отишао.

   Отишао је мој пријатељ Саша Липницки, са којим смо основали групу „Звуци Му“. Трагично: пропао је кроз лед. Ако је и њега узео Бог, значи да је дошло време. Није на нама да судимо. Ми можемо помоћи само молитвом. У Бога нема мртвих. Нам се чини да је наш живот тако дуг, одговоран, важан. Али он је важан само због припреме за вечност. Тамо, кад свако од нас умре, бићеш настањен са таквима као што си ти. Понекад се посвађаш са женом и помислиш: „Умрећу и никад се више нећу видети са њом. Не, брате. Бићете приморани да живите заједно. Стога, морамо да се миримо са њом још овде.

Финале

...Сада имам један циљ. Прво, да ме моји многопоштовани гледаоци чују: увек се трудим да кажем само оно што ми се десило, оно што сам разумео, оно што сам прво схватио умом, па потом шта се десило. Ако некоме помогне — можда некоме, десетак њих од сто хиљада, или чак само једном човеку - онда ја не живим узалуд. Уморан сам од живота за ништа, уморан сам од живота ради узбуђења, провода, иако је ово, наравно, присутно. Желим да корист доносим.

   Коначно, могу да прочитам једну малу смешну песму: „Никада не треба да кажеш да си прошао кашиком поред уста, и да си добио погрешну глупу жену, и да је свуда около обмана и сујета, и да метал није онај, а да челик није исти, и да Кина... Иди погледај се у огледало и не причај више.”

P.S. Тек упокојени Петар био је искрен и богољубив хришћанин. Међутим, не треба све што је рекао о хришћанству доживљавати као откривено пророчанство, његове речи нису увек одговарале хришћанској доктрини. Овај чланак не садржи тако сумњиве изјаве.

Из интервјуа током разних година

https://azbyka.ru/way/petr-mamonov-

1. део:

Поводом 3 године од смрти Петра Мамонова: „Хоћу да стојим пред Богом у молитвеној тишини“