Ексклузивно за цењене читаоце "Борбе за веру" превели смо и објављујемо први опширан интервју бугарског патријарха Данила. Препоручујемо га на читање, јер  ово је патријарх, а његова реч - православна!

+ + +

Не може бити компромиса око канона Цркве

Први опширнији интервју са Његовом Светошћу бугарским патријархом и софијским митрополитом Данилом наћи ћете у овом специјалном броју званичног часописа наше Цркве – - „Църковен вестник“. Главна и одговорна уредница листа Александра Карамихалева разговарала је са новим поглаваром БПЦ-БП Патријархом Данилом – о размишљањима са којима је примио свој избор, приоритетима у служби, о Бугарској Православној Цркви и изазовима нашег времена, улози Цркве у друштву, односима БПЦ-БП са осталим Помесним Црквама и са државном влашћу и о главној мисији Цркве.

– Ваша Светости, ако се сетите 30. јуна, дана Вашег избора и устоличења за Патријарха бугарског, шта бисте рекли: Хвала Богу?

- Након избора три кандидата из Светог Синода, многи су прихватили овај избор као одговор на њихове молитве, јер су се више од месец дана многи православни хришћани из целе земље свакодневно молили и читали „Молитвени канон Пресветој Богородици“.

Који год од тројице кандидата био изабран на патријарашки трон, црквени људи би овај избор прихватили као пројаву добре воље Божије, као милост Божију.

А за себе ћу рећи: ако је то воља Божија – а воља Божија се пројављује и кроз људе, кроз саборна тела Цркве – ако ме Бог позове на такву службу, смерно и покорно ћу одговорити: „Ево ме, Господе“ и молим се да ми Бог помогне и да ме не остави, да се прослави име Његово! Зато кажем: „Хвала Богу!“. Заиста, "Слава Богу за све!"

- Шта ћете од примера ваших претходника на патријарашком трону покушати да следите? Шта је то код њих и њихове службе што вас је испунило дивљењем?

- Имао сам личне утиске, личну комуникацију са блаженопочившим патријарсима Максимом и Неофитом - мојим непосредним претходницима на патријарашком трону. Деда Максим ме је хиротонисао за епископа, његовом речју и руководством сам преузео епископску службу. Тако се десило да ме је деда Неофит руководио у мом избору за митрополита видинског. Са његовим благословом кренуо сам овим путем и носио ову послушност. Оно што је одликовало оба патријарха, била је изузетна човечност. Изванредна човечност! Смирење које их је учинило блиским Богу и људима.

Истовремено, са великим достојанством су носили патријарашку службу. Сведок сам како је деда Неофит, у својству председника Светог Синода, својим избалансираним приступом и пажњом са којом је приступао сваком питању које се разматрало у Светом Синоду, на крају омогућио доношење добрих одлука. Одлуке које доноси Свети Синод су важне, утичу на целу Цркву, а када се донесу након што је постигнут договор између епископа, то благотворно делује на све. Патријарх Неофит својом кротошћу, смирењем, добротом, својом способношћу да ћути, да не каже ништа сувишно, донео је овај толико потребан мир међу нама.

Занимљиво је да су код оба моја предшественика ово смирење и кротост били комбиновани са изузетном чврстином вере. Деда Максим је водио нашу Цркву кроз тешке године раскола. Само мудрост, доследност, јунаштво, храброст и чврстина у одбрани канонског поретка бугарског патријарха Максима и многих достојних бугарских епископа, међу којима је био и тадашњи епископ леукијски Неофит, будући бугарски патријарх, спасли су БПЦ од потпуне катастрофе и разорења.

Деда Неофит, колико год да је у последње време физички био слаб, упркос толико покушаја утицаја моћних политичких фактора у друштву, није одступио од свог строго црквеног положаја. Упркос противречностима које су изазивале раздор и поделе између појединих помесних Цркава, захваљујући чврстом и принципијелном придржавању строго канонских ставова, Бугарска Православна Црква је успела да одржи општење са свим осталим сестринским Помесним Православним Црквама и сачува своје унутрашње јединство и мир.

Њихов пример је за мене – они су били носиоци и експоненти јединства наше свете Цркве.

– Последњих година, због компликоване политичке ситуације, а посебно због компликованих односа између појединих сестринских Помесних Православних Цркава, општење међу њима је отежано. У току црквене историје, читаве Помесне Цркве, због ових или оних околности и разлога, отцепиле су се од јединства Православља. Да ли мислите да данас постоји опасност од оваквих подела? А како се то, по Вашем мишљењу, може избећи?

- У пракси, тренутно постоји прекинуто евхаристијско општење између појединих Помесних Православних Цркава и то не може а да не нанесе болне ране целом Телу Христовом. Овде се окупљамо у тако важним и радосним приликама као што је избор новог патријарха, а наша радост није потпуна. Када су нарушени односи између појединих Помесних Цркава, не можемо сви да учествујемо у најважнијем – да будемо једно у Светој Евхаристији. Не можемо бити заједно око Трпезе Господње. То не може а да не узнемири црквени живот и не растужи нас. Недостатак црквеног општења је трагедија за сваког православног хришћанина. Није случајно да се на свакој светој Литургији молимо „за процват светих Цркава Божијих и за њихово јединство“. Зато, свом снагом, морамо настојати да ову поделу не продубљујемо и да је не ширимо даље. Учинимо све што је у нашој моћи да превазиђемо овај проблем.

Шта треба да чинимо? Искуство Цркве је показало да када је доследно и истрајно стајала на канонским позицијама да би заштитила и одбранила канонски поредак од новотарија, ове олује су прошле и мир је у Цркви поново успостављен. Не постоји други начин, јер у том погледу не би требало да буде компромиса. Како каже Свети Јован Златоуст: „Име „Црква“ значи сабор“. Проблеми у црквеном животу увек су се решавали саборно, унутар саборних тела Цркве и у духу саборности. Истовремено, Црква не треба да буде под утицајем конкретних коњунктурних процеса у датој Помесној Цркви или на геополитичком плану, не треба да буде под утицајем актуелних токова у политици, али треба да будемо свесни њене високе мисије. Сетимо се да нам је Господ заповедио да сведочимо о Њему, о Његовом миру и да од Њега поверене нам људске душе водимо ка спасењу. Ово је наша мисија. Да не изазивају превирања и поделе у Цркви. Ако нема братољубља, ако допустимо да нас води дух раздора и раздељивања, мржње, гордости, удаљавамо се од Бога, од Његовог мира, од јединства у Христу.

Начин да останемо у Православљу и у јединству Цркве јесте да следимо канонски поредак, а не да имамо наопако или тенденциозно тумачење основних одредби које регулишу односе између Помесних Цркава. Не треба понављати грешке које су неке Помесне Цркве чиниле у прошлости и отпале од јединства Православља. Конкретан пример за то је Римокатоличка црква, која је после поделе унела новотарије у догматске истине вере и у канонски поредак у Цркви.

- Који су путеви да се вратимо јединству и да ли га је могуће обновити?

– Повратак јединству је могућ када дође до повратка на оно што су у почетку исповедали сви у Православној Цркви. Могуће је, враћајући се јединству вере, поштовању правила црквеног живота, правила у односима између појединих Помесних Цркава и међу епископима. Тада не би било препрека да се ово јединство обнови. Потешкоћа долази од тога што се човек смири, одустајући од свог поноса. Једном када је закорачио овим путем гордог самоузвишења, посебно када је на високом положају, тешко је одступити, признати своју грешку и покајати се. Још је теже када је прошло толико времена и накупило се ствари које компликују и продубљују раздвајање. Али код Бога ништа није немогуће, и морамо бити спремни да подржимо сваки покушај да се обнови прекинуто општење.

– У последње време се много прича о „разједињености”. У Цркви, али и у друштву и међу нама, на личном плану. Шта нас заиста раздваја? Шта нам недостаје да будемо уједињени?

- Све почиње од вере. Шта нас вера учи? Наша вера је врло конкретна и има конкретне димензије у нашем свакодневном животу. У Символу вере исповедамо истине о Тројичном Богу, о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, о васкрсењу мртвих – то су основне истине наше вере. Али у исто време, вера нас учи како да практично истрајемо у општењу, свом сједињењу са Богом, како живот који је Господ Исус Христос донео и даје нам да живимо и срцем, шта да радимо да се наша срца очисте од израслине и ту мало по мало радост због које је св. Павле каже: „Царство Божије није јело и пиће, него радост у Духу Светом“.

За многе су речи Светог Серафима Саровског о циљу хришћанског живота – „Задобити благодат Духа Светога“ – апстрактне, уопштене, али вера нас учи шта морамо да урадимо да бисмо то постигли.

Вера нас учи како да победимо своју себичност, своје самољубље, своју завист, своју мржњу... и како да истрајемо у молитви. Свети апостол Павле каже „непрестано се молите“ (1. Сол. 5, 16). Да ли смо чули ове његове речи? Да ли смо их усвојили? Или речи „Царство Божије није јело и пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14,17)? Тражимо ли ову радост и како је налазимо? Вера нас свему томе учи. Зато кажем да је наша вера веома практична и да има димензије у нашем свакодневном животу. Учи нас како да пребивамо у себи благодати Божијој, да сви будемо једно (уп. Јн. 17, 21), по првосвештеничкој молитви Господа Исуса Христа.

– А ако стекнемо благодат Духа Светога и плодове духа – љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, милост, веру, кротост, самоуздржање (Гал. 5, 22-23) и све ће бити добро у нашој вези, и да ли имамо мир и радост у нашим животима?

- Наравно. Господ нам је рекао „иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а све ће вам се ово додати“ (Мт. 6,33) Зашто смо тако збуњени, раздвојени, очајни? Зато што не верујемо у ове основне речи које нам је Бог рекао, не чујемо их, не размишљамо о њима, не прихватамо их са вером, не примењујемо их на делу, не Не живите их, и стога је однос са Богом прекинут. Јер шта Он каже? – „Ако ме ко љуби, реч Моју одржаће“ (Јн. 14,23). А ако не држимо Његову реч и не живимо је – не испуњавамо најважнију заповест – „воли Господа Бога свога“ и сличну – „љуби ближњега свога као самога себе“. Ако поштујемо ову заповест о љубави, нећемо се раздвојити, јер ћемо у ближњем видети лик Божији. Када обратимо пажњу на своју савест, видећемо своје грешке у односу на другог, савест ће нам показати где грешимо, и производе се ове противречности, неповерење, отуђење међу нама.

Склони смо да у другима видимо кривицу и кривимо их, али ако испитамо своју савест, схватићемо шта смо изазвали поделу, видећемо своју личну одговорност да се покајемо и ослободимо свега што нас спречава да имамо радост. Шта нас спречава да имамо радост?

- Коче нас: завист, гордост, сујета у нама, недостатак вере који изазива страх...

- Баш тако. Они су у нама и на нама је да их се ослободимо и тада ће наша радост бити потпуна. Ове страсти нас спречавају да доживимо радост, јер сви око нас могу бити срећни, али ако имамо, на пример, завист, она нам не дозвољава да окусимо радост која долази од других људи.

Дакле, морамо да се трудимо да превазиђемо овај недуг у нашој души, да је исцелимо благодаћу Духа Светога. Свему томе нас учи вера Христова.

И ако будемо следили веру којој нас ђаво учи – веру гордости, веру у себе, у сопствене моћи, ако следимо веру у измишљене људске вредности, у благостање овде на земљи, онда ће ова вера не води нас, ни у сједињење, ни у радост ни у мир. Таква вера је сујетна, празна и не доноси добар плод.

– Деда Јосиф је у свом говору у име Светог Синода скренуо пажњу да су под Вашом бригом, бригом и одговорношћу сви који су ван ограде Цркве – некрштени, али и крштени, али неоцрквени хришћани, као што је већина православних Бугара. Како планирате да допрете до њихових умова и срца и придобите их за Господа?

– Па, „По томе ће сви знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав једни према другима“ (Јн. 13,35). Пре свега, морамо настојати да прочистимо и преобразимо свој унутрашњи свет, наше унутрашње односе на личном и унутарцрквеном плану.

- Да будемо добар пример другима?

– Да будемо добар пример, јер се тако каже „због вас се хули име Божије“ (Рим. 2, 24). Молимо се да „дође Царство Твоје“ и трудимо се да царство Божије зацари у нашим душама, јер је „Царство Божије у вама“ (Лк. 17, 21), говори Господ. Ако то није у нама, у нашим срцима, како ћемо сведочити о овом Царству? Како ћемо сведочити о Царству које је „радост у Духу Светоме“ ако сами не доживимо ту радост.

Ако, како каже Свети Серафим Саровски, стекнемо смирен дух, хиљаде око нас ће се спасти, а када плодови Духа које смо поменули постану садржај нашег живота и испуни их душа наша, тада и без радећи било шта друго, они ће сведочити о Богу, како је добар, ми ћемо благотворно деловати на људе око нас, јер нисмо ми, него благодат Божија благотворно делује.

Тада ће и односи међу нама, ако су изграђени на овом темељу, такође сведочити о Господу и привлачити и укључивати друге људе. Када је љубав међу нама, то је сведочанство о Христу и најјача проповед. А ако међу нама буде свађа, интрига, отуђења, ко ће поверовати да смо хришћани и да хоће да буде као ми? Нико!

Има још много тога да се пожели и од парохијског служења. Приликом инаугурације за митрополита софијског, поменуо сам да и ако свештеник нема других дарова – дара говора, дара појања – довољно је само његово савесно служење, свакодневно молитвено правило у храму. Да кротко и смерно стоји пред Светим престолом, да се моли Богу за поверене му душе, које су му дошле, да их пажљиво саслуша, да их саветује како га је Господ просветио, и парохија ће постати оаза, а извор живе воде, на који ће људи бити привучени. Као што у пустињи, ако постоји извор, свака животиња о њему учи и одлази у њега да утоли жеђ, тако је и савремено друштво пустиња по доброчинству, људскости, братској љубави, искрености. А када свештеник као пастир служи у доброј вери, храм постаје извор живе воде и људи се уче да редовно иду у њега и утоле жеђ своје душе.

Служба свештеника је примарни задатак, јер омогућава обраћење људи Цркви. Где још људи мог уда се уцркове ако не у храму? Постепено, ови људи привучени службом свештеника постају део живота Цркве и по својим даровима и могућностима доприносе парохијском црквеном животу – неко трудом, неко знањем из различитих области, они виде шта су њихови ближњи, потреба и помоћ. Тако неки желе да студирају теологију, да постану свештеници и слуге Цркве. То је природна сукцесија. За један ланац који је у великој мери прекинут у периоду социјализма, а сада мора да се обнови трудом свих нас – епископа, свештеника и народа Божијег.

За нас је Христос све, али пре свега Он је љубав. Неопходан је искрен и пажљив однос према човеку. Потребна је љубав у комбинацији са расуђивањем.

Важан је и рад са државним институцијама на увођењу предмета Вера – Православље у основни наставни план и програм од 1. до 12. разреда. Тако ће све ово, сложено, довести до преобраћења више људи.

– Да ли је то прави приступ – од специфичне људске душе, преко личних односа, живота у парохији, БПЦ на општецрквеном нивоу и на крају интеракције са световном влашћу?

- Ово је пут, јер благодат обитава у души људској, и ако душе људске не примећују благодат, можемо много да причамо, али од наших речи неће бити ништа. Спасење се дешава у конкретној људској души. Борба са страстима, молитва, стремљење ка врлинском црквеном животу... Све се то дешава у човековој души и ту се морају усмерити наши напори да бисмо имали добар резултат.

- У овом правцу, поменули сте државу, већ сте одржали прве састанке са државним званичницима из водећих институција у Бугарској - Председништва, Народне скупштине. Шта мислите, које су области у којима се преклапају делокруг Цркве и државе и у којим областима могу да делују?

– Постоји ли област у људском животу и област у друштву којој Бог није потребан? Има ли човека коме Бог није потребан пошто је Бог рекао „без мене не можете учинити ништа“ (Јован 15:5)? Може ли Председништво да ради свој посао без Бога? Може ли главнокомандујући бугарске војске да живи без Бога? Може ли Народна скупштина да ствара добре и корисне законе без Бога? Може ли Савет министара без Бога учинити нешто добро? Хоће ли школа без Бога васпитавати и васпитавати добре људе? Шта ће болнице без Бога? Где, у којој сфери, који човек може добро да обавља своје дужности без Бога?

Дакле, Цркви је место у свакој сфери људског живота. Овде, историјски гледано, постоје свеци који су краљеви, краљице, војсковође, лекари, просветитељи. Они су, будући са Богом и у Цркви, испуњавали своје дужности сваки у својој области. Пошто су показали да савесно, пожртвовано вршење својих дужности, уз Божију помоћ, даје добре резултате, како за себе тако и за друге људе, зашто не бисмо сви настојали да будемо и да се угледамо на њих? Човек, где год да се налази, у којој год области живота ради са добром савешћу, има прилику да постане слика и прилика Божија. Постоји ли онда таква сфера у којој Црква не може помоћи људима да буду образ и подобије Божије и да добро служе Богу и ближњима?

Нажалост, још увек постоји анахронизам и заблуда да је Црква археолошки налаз из прошлости. Цени се њена историјска улога, цени се што је у нашем народу неговала оне врлине које данас сматрамо делом нашег националног идентитета. Али зашто не бисмо били доследни у свом размишљању и прихватили да, ако је Црква тада могла да да снагу и веру нашем народу да преброди овако тешка искушења, то може и сада?

– Зато што је „Исус Христ исти јуче, данас и заувек“.

- Баш тако. Сви људи који су се надали успеху у овом животу и у свом послу на крају су дошли у ћорсокак, а Господ им је показао да без Њега не можемо ништа. Свако ко се уздао у своју снагу без Бога као помоћника, на крају је искусио своју слабост. Јер шта смо ми? - Један дах. Данас смо ту - сутра нас нема.

Драго нам је да наши савремени државници имају ово схватање и све више препознају улогу Цркве у нашем савременом друштву, схватају колико је важна духовност, правилно васпитање деце и омладине, и свих људи у тзв. универзалне, традиционалне вредности. А ове вредности нису ништа друго до оно што је природно, изворно својствено човеку као творевини Божијој. Свако позитивно право је на крају засновано на природном закону који је установио Бог.

Удаљавање од Бога у савременом друштву достигло је толику тачку да се говори о дехуманизацији човека. Неки говоре о пост-човеку, пост-људској цивилизацији. Схватате ли сву трагедију овога што се дешава – неки су данас себи поставили за циљ дехуманизацију човека, све док Сам Бог, друго Лице Свете Тројице, оваплоћени, није постао Човек. Толико смо се удаљили од образа Божијег, од онога што је човек позван да буде! А тамо где има здравог разума, схватају важност Цркве у подсећању на оно што је опште корисно и морално васпитава људе.

Овде не говоримо о спасењу – многи не верују у Бога, у спасење, у живот вечни, већ Цркву виде као ослонац, као стуб друштва, као со која штити друштво од пропадања. Они цене ову њену улогу. А ово је ипак нешто позитивно и добро. Мало по мало схватиће да је њена мисија много већа – да исцели људску душу од греха, од последица пада и да је освети. Да човеку да такву снагу да може чврсто, непоколебљиво да стоји усред олуја које бесне људским друштвом, а да не падне у неверство, очај или моралну поквареност. Ову силу у Цркви човек добија учешћем у Светим Тајнама. У православном богословљу постоји нераскидиво јединство светотајинског живота и морала. Подвизавање и учествовање у Светим Тајнама – то су два стуба у духовном животу православног хришћанина, без којих он не може напредовати. Подвиг нас води ка светој Евхаристији и другим Светим Тајнама, а Евхаристија нам даје снагу, благодат, надахнуће и жељу да свој подвиг наставимо, продубљујемо и јачамо. И једно и друго – и подвижништво и учешће у Светим Тајнама – постепено нас воде ка просветљењу, освећењу и уподобљењу Богу. Све се то дешава у јединственом простору нашег општења са нашом браћом и сестрама у Цркви. Наш подвиг није индивидуалан, већ увек иде преко ближњег.

Човек се може сачувати као створен по обличју Божијем и уподобити се Богу само када чврсто стоји са добром савешћу у Истини, у Богу. То је начин на који човек може да задржи мир у својој души и да га пренесе на друге да прођу кроз олује овога света и века.

Интервју: Александра КАРАМИХАЛЕВА

Превод са бугарског: „Борба за веру“