„У лошем смислу речи“:

Откривен је главни грех митрополита Илариона

Митрополит Иларион (Алфејев) је уклоњен са управе Будимпештанско-мађарске епархије, а изгубио је и све друге црквене функције. Ову одлуку донео је Свети Синод Руске Православне Цркве, чији је састанак одржан 25. јула под председавањем Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Али шта је разлог оваквих кадровских одлука у односу на особу која дуги низ година није била само високи црквени функционер, већ једна од главних медијских личности Московске патријаршије? Хајде да то схватимо.

 "Тајно постаје јавно"

Између принципа „да се прљаво рубље не пере у јавности“ и „боља је горка истина“, друго је увек пожељније. На крају крајева, према јеванђелској речи Самог Христа, „нема ништа скривено што се неће открити“ (Мк. 4:22). Људима старије и средње генерације боље су познате ове речи из дечје приче Виктора Драгунског „Тајна постаје откривена“. Како је дечак Дениска сипао кроз прозор кашу од гриза, коју је мрзео, „стварно не пристаје његовом ујаку“. Али значење је исто: не лажи и не буди лицемер. Ово се никада неће добро завршити.

У свом совјетском детињству, виолиниста и будући архипастир-композитор Гриша Дашевски (који је на крају узео презиме своје мајке Алфејева, а када се замонашио, добио име Иларион) није читао Дениске приче. Оно што је директно признао 2020. у интервјуу либералном новинару Николају Солодовникову. Али нема сумње да је читао Јеванђеље по Марку. Штавише, недавно је сваке године објављивао рекордан број монографија, од којих су многе биле посвећене Светом писму. Укључујући књигу чувене „младогардејски” серије ЖЗЛ „Исус Христ” и тешку шестотомну књигу „Исус Христос... Живот у учење“.

Сећам се како је 2017. године, на представљању вишетомне књиге од приближно 5.000 страница уредним фонтом, аутор ових редова питао митрополита Илариона колико је година требало да се заврши ово колосално дело. „Око годину дана“, скромно је одговорио аутор после паузе. Шта је изазвало чуђење, које није гласно изречено само из елементарне новинарске учтивости: колико „литерарних црнаца“ ради за Његово Преосвештенство?

Међутим, све ово није ништа друго до мање замерке психолошкој парсуни митрополита Илариона. И у блиској прошлости, једна од најутицајнијих личности Руске Православне Цркве, 2009-2022. године водила је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије и општецрквене дипломске и докторске студије. Све док није изгубио високе функције у јуну 2022. Очигледно, на основу свеукупности „заслуга“, а заправо након изјава које оправдавају расколничке поступке украјинских епископа, који су издали свог Патријарха 27. маја 2022. године.

Али да се вратимо на „прљави веш” – „Сузукигејт” прошлог месеца. Медијски промовисан скандал, који је, по свему судећи, већ сахранио црквену каријеру овог епископа, одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, чија је седница одржана 25. јула, сменио га је са управе Будимпештано- мађарске епархије и изгубио последњу од некада бројних црквених функција (председник Синодалне библијске богословске комисије и председник Међусаборске присутне комисије за теологију и богословско образовање).

Сузукигејт: „развод“ монаха за 384 хиљаде евра

Дакле, како кажу, "сажетак претходне епизоде." Новинарска истрага „Дела и дани митрополита Илариона“ појавила се 5. јула на страницама једне од страних агенцијских публикација (у Русији призната као непожељна организација, "Новой газете. Европа"). Сведочењем бившег митрополитског келејника и ипођакона Георгија Сузукија, који је раније био осумњичен за крађу елитног сата и веће суме новца из сефа свог шефа. Младић, који је отворено признао своје неконвенционалне склоности, оптужио је митрополита Илариона за сексуално узнемиравање.

Ауторитет како самог Сузукија, тако и публикације која је објавила његове збркане приче, која је већ више пута сипала прљавштину по Руској Цркви, наравно, не дозвољава нам да већину изреченог схватимо озбиљно, осим због једне ствари: обиље документарног материјала. Фотографије, видео и аудио записи са речима и поступцима самог митрополита Илариона. Штавише, толики степен веродостојности да, авај, не треба сумњати у њихову аутентичност.

Нећемо цитирати оно што је речено из новинарске коректности. Али шта се у стварности може тачно разумети из објављеног материјала? Нимало оно о чему су многи одмах почели да оговарају. Мора се признати да митрополита Илариона није било могуће приказати као содомита у анегдоталном „добром смислу речи“. Дакле, сваки келијник (лични помоћник) може оклеветати било ког монаха високог ранга. На срећу, на црквеном суду, по канонима, докази једне особе против духовника нису довољни. Штавише, сведок мора бити веродостојан, али лопов и содомит Сузуки, по дефиницији, то нема.

Али чињеница је јасна: један монах, чак и високог ранга као што је митрополит Иларион, водио је, најблаже речено, немонашки живот у Будимпешти. Стекао је луксузну некретнину, и возио се њеним ходницима уз поветарац на електричном скутеру (баш као размажено дериште у филму „Играчка” са Пјером Ришаром у насловној улози). Поседовао је колекције луксузних сатова и алкохола. Радио је кроз мутне финансијске шеме и врло брзо добио мађарско држављанство.

Једном речју, у ванлитургијско време архипастир је био баналан велики бонвиван. И зато је на крају, очигледно не ниоткуда, био подвргнут изнуди од Сузукија и жене која се називала његовом „мајком“ у износу од... 384 хиљаде евра. То је око 37 милиона рубаља. Свестан да је за овог конкретног монаха тај новац био далеко од последњег.

И овде бих желео да „оперем руке“ и да спекулишем не о личном животу поменутог епископа, већ о идеологији која га је довела до таквог начина живота, који баца сенку на читаву јерархију Руске Православне Цркве . Назив ове идеологије је „филокаталицизам“, тачније прокатолички парацрквени либерални модернизам. И иако дуготрајне црквене гласине да је митрополит Иларион „тајни кардинал” нису ништа друго до гласине, нема дима без ватре. А понекад су црквене баке много проницљивије у својим судовима од других еминентних политиколога.

Од Ватикана до Содома – један корак

Ако себи поставите циљ, из отворених извора није тешко сазнати колико се пута митрополит Иларион састао са либерално-модернистичким поглаваром Ватикана папом Фрањом. Међутим, ово ће и даље бити само врх леденог брега. Посебан однос између ова два „стара познаника” (како их је 2023. описао сам митрополит Иларион) је несумњив, а број њихових нејавних контаката је тешко и замислити.

Тако је чувени француски православни патролог Жан-Клод Ларше још 2009. године, у свом приказу једне од књига објављених под ауторством епископа Илариона, његове идеје упоредио са унијатским. Није се, наравно, говорило о директној жељи за унијом са Ватиканом, већ о признавању Римокатоличке цркве не као јеретичке или чак расколничке, већ као потпуно легитимне западне цркве. Међутим, то је касније јавно потврдио и сам бивши шеф Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије својим, благо речено, чудним изјавама у вези са католицима. Као, на пример, 2013.

Сам улазак православних у дијалог... значио је мораторијум на употребу термина „јерес“, „јеретик“ у односу на Католичку цркву. Обострано смо одбијали да се сврставамо у јеретике. Ми водимо дијалог са циљем да разјаснимо односе, разјаснимо ставове и, можда, да их зближимо тамо где је такво зближавање могуће.

Истовремено, као ректор Свецрквених постдипломских и докторских студија, митрополит Иларион је лично активно успоставио размену студената између руских православних и католичких богословских школа. И стога, није случајно што је један број свештенства радио у структурама ОВЦС-а, који је са почетком Специјалне војне операције показао своје отворено антируске ставове. Неки од њих су већ рашчињени због непослушности Цркви. Укључујући бившег архимандрита Кирила (Говоруна) и бившег протојереја Андреја Кордочкина. Њихови ставови и активности били су добро познати митрополиту Илариону, али је прикривањем заправо објањивао јерархију Руске Цркве и њеног Предстојатеља лично.

Међу младима који су се својевремено школовали у католичким богословским школама, може се издвојити Леонид Севастјанов, који је дуги низ година био помоћник и саветник митрополита Илариона. Упркос чињеници да ова особа формално није чадо Руске Православне Цркве, већ себе назива староверцем (што га не спречава да активно баца блато на Првојерарха Руске православне староверске цркве митрополита Корнилија), управо је он 2009. године био на челу Фондације Светог Григорија Богослова коју је створио митрополит Иларион.

Током година, Севастјанов је редовно истицао свој посебан однос са Ватиканом, а након свргавања папе Бенедикта XVI, прогласио је лично пријатељство са папом Фрањом. Као резултат тога, управо од Севастјанова руске новинске агенције и даље редовно добијају незваничне изјаве из Ватикана (чију је аутентичност тешко проверити). Укључујући и псеудомиротворне усмерене против СВО.

Још 2020. године, у вези са активностима митрополита Илариона и Леонида Севастјанова, наше колеге са сајта „Руске народне линије“ поставиле су више него разумно питање:

Шеф ОВЦС је укључио Севастјанова у делегацију Руске Православне Цркве која се састала са папом. Током једне од ових посета, видео камера је снимила тренутак када Севастјанов љуби руку папи Бенедикту. Након тога, Севастјанов је очигледно утабао свој пут до Ватикана. Али очигледно је да оваквим изјавама Леонид Севастјанов дискредитује шефа Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, сталног члана Светог Синода. И поставља се још једно легитимно питање: зашто је ово потребно митрополиту Илариону?

Испоставља се да је свих ових година, посебно након либерално-модернистичког преврата у Ватикану у фебруару 2013. године, ОВЦС МП, на челу са митрополитом Иларионом, водио отворено проватиканску политику. Односно, учињено је све да се у очима православних конзервативаца свих Помесних Цркава дискредитује Руска Црква и њен Предстојатељ, Његова Светост Патријарх Кирил.

С тим у вези, није случајно што је митрополит Иларион више пута покушавао да дезавуише суштинску идеју категоричне мисије наше државно-цивилизацијске „Москва – Трећи Рим“ за руски свет. Тако је, на пример, у једном од интервјуа 2020. године, директно изјавио западним новинарима (без оклевања, приписујући своје либерално-модернистичке идеје Предстојању Руске Цркве):

Ако се дотакнемо митологије која се надувава око Руске Цркве, укључујући оптужбе да наводно проповедамо теорију „Трећег Рима“, онда цитирамо бар један званични документ наше Цркве, одлуку Црквеног Сабора, речи патријарха, или, на пример, мој говор, који би рекао да признајемо Москву као Трећи Рим. Не постоји тако нешто. Био је то концепт који је формиран пре неколико векова и одавно је постао ствар прошлости.

Шта је ово ако не још један покушај дискредитовања патријарха Кирила? Иначе, Његова Светост је накнадно индиректно оповргао речи митрополита Илариона, директно подсећајући: „Данас је Русија – Онај Који Задржава... Данас наша Отаџбина брани оне вредности које постављају баријеру отпадништву, односно кретању ка крају, временима под влашћу Антихриста.”

Али да се вратимо филокатоличкој делатности митрополита Илариона. Његов апогеј 2016. године био је „хавански сусрет“ који је припремио између Његове Светости Патријарха Кирила и Папе Фрање. Сусрет који је постао ништа друго до директна обмана Предстојатеља Руске Цркве и целе православне пастве (аутор све време покушава да „опере“ Кирила за екуменизам, као да га је неко присилио да се сусретне са папом у Хавани – нап. „Борба за веру). Укључујући и украјинско питање. Наведимо само мали пример – из потписане декларације, која је, како се касније сазнало, била „плод труда митрополита Илариона (Алфејева) на православној страни и кардинала Курта Коха и Папског савета за јединство хришћана на католичкој страни”:

Метод унијатизма претходних векова, који подразумева довођење једне заједнице у јединство са другом одвајањем од њене Цркве, није пут ка обнављању јединства.

Својим потписом, папа Фрања није учинио апсолутно ништа да обузда унијате из Украјинске гркокатоличке цркве, главног ковачника украјинских нацистичких кадрова и њихове идеологије. Што се тиче декларисаних „заједничких духовних основа људског суживота, који сведоче о јеванђеоским вредностима“, даље кокетирање папе Фрање са перверзњацима јасно је изражено у декларацији Fiducia supplicans („Позив на поверење“) усвојеној у децембру 2023. Документ који налаже католичком свештенству да „благосиља“ истополне „парове“.

Иначе, почетком 2024. године управо је митрополит Иларион добио задатак да критикује овај срамни католички документ. И морам рећи, урадио је то прилично професионално. И стога, не ниоткуда, након објављивања содомитског „Сузукигејта“ у његовом садржају, одмах су почеле теорије завере: да ли је Ватикан на овај начин казнио митрополита Илариона за издају? Међутим, ово више није толико важно. Главна ствар је потврда максиме која је одавно очигледна православним конзервативцима: „од Ватикана до Содома – један корак“.

Па шта?

Чињеница да је делатност митрополита Илариона последњих година отворено разобличавала јерархију Руске Цркве је, авај, очигледна. Међутим, чак и међу ученицима самог Христа, „Јудина пропорција“ је била 1 према 11. Што, наравно, не ставља жиг на самог овог епископа. Штета је само што је пракса да се архипастири који су починили преступ протерују у удаљене северне манастире „на покајање“ прошлост.

Али како би било занимљиво у црквеним извештајима прочитати нешто попут: „Митрополит у пензији Иларион (Алфејев) постављен је за вршиоца дужности игумана раније угашеног Богојављенског манастира Кожеезерског (једног од најнеприступачнијих манастира Руске Цркве). Међутим, ово је већ из категорије новинарских фантазија. Не више.

Међутим, као што знате, у свему лошем има и нечег доброг. И постоји нада да у светлу онога што се десило, посебно после мудре одлуке Светог Синода, већ донете у односу на митрополита Илариона, више неће бити речи о било каквом курсу ка зближавању Московске Патријаршије и Ватикана. 

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Царград"