СОПОЋАНСКИ АПЕЛ

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(У манастиру Сопоћани 8. / 21.2.2001)

1. Подсећамо Сабор на одлуку донету 1997. о иступању из свејеретичког Светског савеза ”цркава” због тога што је он подложан све већој секуларизацији, бављењу дневном светском политиком, окренут религиозном синкретизму. Такође, ССЦ има чланице које уводе нове обичаје у праксу туђу хришћанском предању Истока и Запада (рукополагање жена за “бискупине“ и “пасторине“); толерише у својим редовима заједнице које легализују противприродни блуд (хомосексуализам и лезбејство). Екумено-санкристички дух преноси се и на поједине православне кругове, па су постале честе молитве И богослужења са инославним, што доводи до озбиљних поларизација међу помесним православним црквама и саблазни у православном народу. (На пример, код нас има све више тзв. ”старокалендараца” који, позивајући се на молитвено општење са инославнима присутно у појединим епархијама СПЦ, тврде да је наша Црква постала безблагодатна).

2. Због свега овога безусловно тражимо да се што пре изврши одлука СА Сабора о иступању наше Цркве из ССЦ. Неодржива је као неистинита тврдња да ми то не можемо учинити, осим у заједници са осталим помесним Црквама, обзиром да је свака црква понаособ у ССЦ ушла. Такође, није истина (како је тврђено на солунском скупу православних Цркава оџаном 1998.) да је учешће православних у екуменском покрету засновано на Светом Предању. (Нетачност ове тврдње доказује и образложење одлуке наших архијереја о иступању из ССЦ, дато 1997.) Неодложност и правоваљаност решења о изласку из загрљаја женевске свејереси потрвђује и чињеница да су Јерусалимска, Грузијска и Бугарска црква ССЦ напустиле, а Московска патријаршија се повукла у статус посматрача.

3. Тражимо такође да се однос са римокатолицизмом (који сви Свети Оци и учитељи Цркве, од Фотија Великог преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не ”сестринском црквом”) врати у нормалне оквире разговора о неопходном, а да се престане са било каквим молитвеним општењем са римокатолицима и папом римским под изговором ”братске љубави.” У овом општењу најдаље је отишао епископ шабачко - ваљевки господин Лаврентије, који се са 36 својих свештеника у августу 2000. поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у фиренци у коме је 1439. потписана срамна флорентијска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Оправдано очекујемо да ће Архијерејски Сабор, следујући Светим оцима, испитати повод који је довео до саблажњавања верујућег народа. Противимо се финансирању СПЦ од стране инославних заједница које је често условљено ”противуслугама” у области компромиса по питањима вере.

4. Свим силама се противимо често најављиваном папином доласку у посету Светосавској Србској Цркви. У случају да се та несрећа ипак догоди (што не дао Бог) и да дође човек који је покренуо распад Југославије меморандумом државама КЕБС од 26.11. 1991., благосиљао бомбардовање Срба у Републици Српској и прогласио блажеим Павелићевог духовног оца Алојза Степинца, народ ће, као и 1937., у доба антиконкордатске борбе, умети да брани своје духовно достојанство.

5. Настојавамо да се зауставе извесне тенденције ка увођењу новог календара у нашу Цркву. Треба да останемо верни Светоотачком календару који је у цркви присутан вековима, а потврђен је многим одлукама помесних сабора. Питање календара није пиртање науке него питање канонског празновања Васкрса, очувања богослужбеног круга и постова Цркве, што би било поремећено увођењем новог календара. То би неминовно довело до великог раскола и нашој Цркви што се већ десило у свим оним помесним Црквама које су увеле нови календар. Сматрамо да је најбоља потврда православног календара као иконе времена силазак благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму.

6. Очекујемо да се у СПЦ покрене унутарцрквени дијалог о свим питањима духовног живота и богословња. Недостатак дијалога доводи до унутрашњих подела на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. Одбијање овиг дијалога би значило превиђање духовних потреба највећег дела Цркве.

Због свега овога забринути и ожалошћени стањем у коме се наша Мајка Црква нашла тражимо и вапијемо нашим архијерејима да нас чују и услише. На питање којим путем треба ићи, одговарамо речима Светог владике Николаја: ”Наш је одговор јасан и заснован на светом јеванђељу и на историјској судбини нашег народа. Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тог пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге стране пропаст кривиоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, који је православна Морална снага и духовно весеље. Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестанрског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај “непоменик” , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио “ваплоћење у форми закона,” ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.”

Молимо се Светим Србима, од светога Саве до владике Николаја да нас умудре на путу верности Господу нашем Исусу Христу.

Просећи молитве Светог Архијерејског Сабора,

остајемо са синовском оданошћу.

 Следе потписници Апела - преко 250 свештених лица, монаха, монахиња…

(У манастиру Сопоћани 8/21.2.2001)