Владимир Димитријевић

О РУШЕЊУ “ЈУЧЕРАШЊЕГ СВЕТА” И АПОКАЛИПТИЧНОМ УБРЗАЊУ ИСТОРИЈЕ

(аутобиографски запис уз помоћ Штефана Цвајга)

I

Спремајући се да пишем ову “аутобиографију о другоме” (јер ја никад нисам онај јучерашњи ја, мада га садржим у себи), потресено сам читао аутобиографију чувеног неовелисте и још чувенијег биографа, Штефана Цвајга, “Јучерашњи свет”. 

Наравно, затим сам заборавио Штефана Цвајга, и поново га узео у руке као четрдесетогодишњак, над чијим се постојањем надвила ледена сенка новог (и последњег, армагедонског) рата, апокалипсе која је неизбежна, слома свих вредности, блискок доба антицарства сатаниног... “Јучерашњи свет” Цвајгов узео сам у руке, и, опивши се поново бујним, али аристократски одмереним, стилом старог мајстора, схватао сам да су ове моје слутње и стрепње већ много пута проживљене и доживљене у двадесетом веку, од умнијих и способнијих да их саопште. Зато сам решио да све нас подсетим на оно што је Цвајг преживео - из света једне и јединствене Европе његове младости, он се суновратио у ужасе Првог и Другог светског рата (у коме се, не могав да издржи притисак слома својих нада, скрхао и дигао руку на себе) и после кога је Европа, она стара, од Дантеа до Рилкеа, нестала, да би, из омамљујућих, опијумских, испарењења Маршаловог плана, изронио нови континент - америчка Европа, Европа евроунијатска, скрхана у крхотине своје првотне целовитости и опасана бодљикавом жицом разних “шенгена” и бриселских ултиматума.

II

 Да кренемо од предговора за “Јучерашњи свет”. Цвајг у њему пише:

>>Нисам својој личности никад придавао толику важност да бих пао у искушење да другима испричам повест свога живота. Требало је да се догоди много, и бескрајно много више него што иначе једној јединој генерацији припадне, збивања, катастрофа и искушења, па да се охрабрим да отпочнем књигу која има за главну личност - или боље речено за средиште - моје сопствено ја. Ништа није даље од мене него помисао да се тиме ставим у први план, сем у смислу објашњивача на предавању са пројекцијама; време пружа слике, ја само додајем речи, и то што приповедам, неће у ствари бити у толикој мери моја судбина, већ судбина једне целе генерације - наше некадашње генерације, која је била оптерећена судбином као мало која у току историје. Сваког од нас, па и најмањега, најнезнатнијега, узбуркавали су скоро непрекидно у његовој најинтимнијој егзистенцији вулкански потреси нашег европског тла; и ја бих, међу небројеним, себи могао да припишем само једно једино преимућство: што сам као Аустријанац, као Јевреј, као књижевник, као хуманист и пацифист, увек стајао баш онде где су се земљотреси испољавали најљуће. Они су ми три пута срушили дом и егзистенцију, одвојивши ме од свега некадашњег и прошлог, и бацајући ме својом драматичном жестином у празнину, у мени већ добро познато ,,не знам куда ћу". Али ја се због тога не жалим; управо човек без завичаја постаје слободан у једном новом смислу, и само ко није ни за шта везан, не мора се ни обазирати ни на шта. Стога се надам да ћу моћи испунити бар један од главних услова сваког ваљаног приказа једне епохе: искреност и непристрасност.

Јер зацело сам као мало ко откако је света и века отргнут од својих корена, па и од саме земље која је те корене хранила. Рођен сам 1881. уједној великој и моћној царевини, у монархији Хабзбурга, али њу не вреди тражити на мапи: збрисана је без трага. Одрастао сам у Бечу, метрополи која је стара две хиљаде година и која је превазишла оквире националнога,  и морао сам да је напуслим као злочинац, пре него што је била деградирана у једну од немачких провинцијских вароши. Моје литерарно дело на језику на коме сам га писао спаљено је у пепео баш у земљи где су моје књиге стекле пријатељство милиона читалаца. Те тако никуд више не припадам, свугде сам странац, а у најбољем случају гост, чак и своју праву отаџбину што ју је моје срце изабрало, Европу, изгубио сам откако се она по други пут самоубилачки сакати у братоубилачком рату. Против сопствене воље постао сам сведок најужаснијег пораза разума и најсуровијег тријумфа бруталности у границама хронике времена, никад још једна генерација - ово не бележим са поносом већ посрамљен - није претрпела толики морални пад са толике висине духа, као наша. У једном малом интервалу откада ми је брада почела ницати па до времена откако почиње да ми седи, у тој једној половини столећа одиграло се више преображаја и промена него иначе за десет људских генерација, скоро и превише! - тако осећа сваки од нас. Толико је различито моје данас од сваког мога јуче, моји успони и моји падови, да ми се понекад чини да сам живео не једну само, већ више егзистенција, које су међусобно потпуно различите. Јер дешава ми се често да споменувши немарно “мој живот", нехотице поставим себи питање: ”Који живот?" Онај пре светскога рата, онај пре Првога или онај пре Другога, или живот од данас? Онда опет затекнем себе где говорим: „моја кућа", а нисам одмах свестан на коју сам од некадашњих мислио, да ли на ону у Бату или у Салцбургу, или на родитељски дом у Бечу. Или, да рекнем ,,код нас", па се морам сетити, престрашен, како људима мога краја припадам исто толико мало колико и Енглезима или Американцима, јер онамо више нисам органски везан, а овде опет никада нисам потпуно урастао; осећам како се свет у коме сам одрастао, и овај данашњи и онај међу обима, све више разилазе у потпуно различите светове. Сваком приликом када, разговарајући с младим пријатељима, приповедам епизоде из времена пре Првога рата, опажам по њиховим зачуђеним питањима колико се од онога што за мене значи само по себи разумљиву реалност за њих већ претворило у историју или у нешто што не могу себи да представе. И неки скривени инстинкт у мени даје им за право: између нашега данас, нашега јуче и прекјуче сви су мостови срушени. Ни сам не могу друкчије него да се ишчуђавам обиљу и разноликости онога што смо сабили у нашу - наравно крајње непријатну и угрожавану  - егзистенцију, а већ поготово акоје упоредим са начином живота мојих предака. Мој отац, мој дед, шта су они видели? Свак је одживео свој живот једнолико. Један јединствен живот од почетка до краја, без успона, без падова, без потреса и опасности, живот с малим напетостима, неприметним прелазима у подједнаком ритму, удобно и тихо носио их је талас времена од колевке до гроба. Живели су у истој земљи, у једном истом граду, а готово увек чак и у истој кући; догађаји у свету, ван њиховога, дешаваху се у ствари само у новинама, не закуцавши на кућна врата. Неки се рат истина десио негде у њихове дане, али ипак само ратић када се упореди са данашњим димензијама, а одигравао се далеко на границама, топови се нису чули, и после пола године се угасио, бивао заборављен, сува страница историје, и опет је почињао стари, онај исти живот. Ми смо, међутим, све проживљавали неповратно, ништа од ранијега није остајало, ништа се није враћало; било нам је суђено да у највишој мери проживимо оно што би иначе историја с времена на време штедљиво распоређивала на поједину земљу, на поједино столеће. Једна генерација проживела је можда револуцију, друга пуч, трећа рат, четврта глад, пета слом државе - а понеке благословене земље, благословене генерације, чак уопште ништа од свега тога. Ми, пак, који данас имамо шездесет година, па бисмо de jure у ствари још имали парче времена пред собом - шта ми нисмо видели, шта нисмо препатили, шта нисмо преживели? Прерили смо с краја на крај каталога свих катастрофа што се даду замислити (а још увек нисмо дошли до последње странице). Ја сам био сам савременик обају највећих ратова човечанства и чак доживео сваки на другом једном фронту, један на немачком, други на противнемачком. Упознао сам уочи рата највиши ступањ и форму индивидуалне слободе, а затим њен најдубљи пад за стотина година, био сам слављен и прогоњен, слободан и неслободан, богат и сиромашан. Сви риђи парипи Апокалипсе протутњали су мојим животом, револуција и глад, инфлација и терор, епидемије и емиграција; видео сам велике масовне идеологије како се пред мојим очима рађају и шире, фашизам у Италији, националсоцијализам у Немачкој, бољшевизам у Русији, а пре свега ону кугу над кугама, национал-социјализам, која је затровала цвет наше цвропске културе. Морао сам да будем беспомоћни и немоћни сведок незамисливога пада човечанства у већ давно заборављено варварство са његовом свесном и програматском догмом антихуманости. Било нам је  суђено да после векова опет видимо ратове без објаве рата, концентрационе логоре, мучења, масовне пљачке и бомбардовања беспомоћних градова, бестијалности, дакле, што их последњих педесет генерација нису више познавале, и будуће, надајмо се, више неће подносити. Али ја сам, парадоксално, у истом моме времену када је наш свет у погледу морала пао унатраг за хиљаду година, видео где се исто то човечанство у техничком и духовном погледу подиже  до неслућених дела, престижући једним замахом крила све што беше створено током милиона година: освајање етера авионом, пренос људског гласа у истој секунди преко земљиног шара, чиме је побеђен васионски простор, разбијање атома, побеђивање најподмуклијих болести, готово свакодневно омогућавање онога што је јуче још било немогућно. Никада се до наших дана човечанство као свеукупност није својим држањем више приближило Сатани, нити по својим остварењима Богу.

Сматрам за своју дужност да посведочим тај наш напети, изненађењима драматично богати живот, јер - понављам - свак је био сведок тих страховитих преокрета, свак је био принуђен да им буде сведок. За нашу генерацију није било измицања, бежања у страну, као ранијима; ми смо, захваљујући нашој новој организацији истодобности, били увек укључени у време. Ако су бомбе разарале куће у Шангају, ми смо то у Европи и својим собама знали пре него што су рањенике изнели из  њихових кућа. Што се одигравало на хиљаде миља преко мора, истакало је живо пред нас у сликама. Није било заштизе није било обезбеђења против сталне обавештености и принудног учествовања. Није било земље у коју би се дало побећи, мира који би се могао купити   увек и на сваком месту грабила нас је рука судбине  и потезала нас поново у своју незаситу игру.

Стално смо морали да се потчињавамо захтевима државе, да се бацамо на жртвеник најступидније политике, да се прилагођавамо најфантастичнијим променама, увек смо били оковани у заједничку судбину, ма колико се огорчено опирали; она би нас одвлачила неодољивом снагом. Ко је год кроз то доба пролазио, или боље речено лутао и бежао - јер предаха је било мало - тај је доживео више историје него икоји од његових предака. И данас наново стојимо на прекретници, наједном завршетку и једном новом почетку. Стога, ако сам овом осврту на свој живот привремено назначио завршетак једним одређеним датумом, ја то уопште не чиним ненамерно. Јер онај септембарски дан 1939. повлачи дефинитивну завршну црту под епоху која је формирала и васпитала наше шездесетогодишњаке. Али ако смо из њенога склопа, који је у распадању, својим сведочанством предали будућим поколењима макар само трунку истине, онда наша делатност није била потпуно узалудна.

Свестан сам неповољних, али за наше време надасве карактеристичних околности под којима покушавам да уобличим ове своје успомене. Пишем их усред рата, пишем их у туђини и без икаквог помагала памћењу. У својој хотелској соби немам при руци ни један примерак својих књига, ни једну забелешку, ни једно писмо пријатеља. Ниоткуд не могу да затражим обавештења, јер пошта између земље и земље пресечена је и закочена цензуром у целоме свету. Сви живимо издвојени као пре стотина година, пре него што беше пронађен пароброд и железница и авион и пошта. Од читаве прошлости, дакле, имам уза се само оно што носим иза чела. Све је друго за мене у овом часу недостижно или изгубљено. Али наша генерација се добро научила вештини да не тугује за изгубљеним, а мањак у документованости и детаљима можда ће чак бити од користи овој мојој књизи. Јер ја у нашем памћењу не гледам елемент који једну ствар само случајно задржава а другу случајно губи, већ снагу која свесно средује и мудро искључује. Све што човек заборави из свога живота, то је неки унутрашњи инстинкт у ствари већ одавно осудио на заборав. Само оно што себе хоће да сачува има права да буде сачувано за друге. Зборите, дакле, и одабирајте место мене, успомене моје, и дајте макар један одблесак мога живота, пре него што потоне у таму!<<

Ево, дакле, онога основнога чега смо лишени: ПОСТОЈАНОСТИ УСЛОВА ПОСТОЈАЊА. Промене које смо видели и доживели (видимо и доживљавамо) огромне су, и сталне, и краја им нема. Кад сам био средњошколац (1984 - 1988.), појавио се први PC - чувени “Комодор”. Сад оно што је могао “Комодор” раде дигитрони. Као о највећем чуду читали смо у рок часописима о томе како је Елвис Присли у свом, скоро од злата, авиону имао телефон којим је могао да се јавља “земљанима” - а данас свако дете има мобилни телефон са GPS-ом. Или Интернет - почетком деведесетих, гледао сам код неких пословних људи умрежене рачунаре који су општили један с другим, а није их било више од 30 - 40 у мрежи. А онда се, 1995, појавио Интернет, у чије смо море потонули, не схватајући како је било могуће живети без e-mail, yahoo.com, google, итд.

И, наравно, рођен сам у Великој Југославији, од Вардара па до Триглава од Ђердапа па до Јадрана, да бих данас живео у Србији којој секу руке и ноге, и коју ће, по свему судећи, збрисати са лица земље.

Но, да се вратимо Цвајгу.

III

Писац “Јучерашњег света” нам описује реалне исходе прогреса који је, средином деветнаестог века, понео човечанство ка звездама - када је изгледало да ништа не може да заустави ход Победника, homo sapiens а, бившег мајмуна који се заувек усправио:

>> У нашој готово хиљадугодишњој аустријској монархији изгледало је да је све засновано на темељима трајним, а сама држава да је највиши гарант постојаности. Прво што или је она пружала својим грађанима писмено је потврдио парламент, слободно бирани заступник народа, а свака дужност беше тачно одређена. Наша монета, аустријска круна, колала је у виду сјајних златника,  јемчећи на тај начин за своју постојаност. Свак је знао колико поседује или колико му припада. шта је дозвољено а шта забрањено. Све је имало своју норму, своју одређену меру и тежину. Ко је поседовао неки иметак могао је тачно установити колико ће  он годишње камате донети, а чиновник и официр поуздано су налазили у календару годину у којој ће аванзовати, и ону у којој ће отићи у пензију. Свака породица имала је свој одређени буџет, знала је колико има да потроши за стан и храну, за летње путовање и репрезентацију, а осим тога би један мали износ безусловно држала у приправности, за непредвиђене случајеве, за болести и лекаре. Ко је имао кућу, тај је у њој гледао сигурно уточиште за своју децу и унуке, двор и радња прелазили су као наследство са поколења на поколење; док је одојче још лежало у колевци, у шкрињу или штедну касу већ су спремали први обол за његов животни пут, малу „резерву" за будућност. Све је у тој пространој држави стојало чврсто и непомерљиво на своме месту, на највишему пак седи цар; али уколико би он умро, људи су знали (или сматрали) да ће доћи један други и да се у добро порачунатоме поретку ништа неће изменити. Све радикално, све насилно изгледаше већ немогућно у једном добу разума.

То осећање безбедности беше најдрагоценија својина милиона, заједнички идеал живота. Само у тој безбедности изгледао је живот вредан да се живи, и све шири кругови тражили су свој део тога драгоценога добра. Најпре су ову штедност уживали само они који су нешто поседовали, али постепено се до ње пробијаху широке масе: век безбедности постао је златним добом осигурања. Људи су осигуравали кућу против пожара и провале, земљу против града и штете од непогоде, тело против несреће и болести, куповали су доживотне ренте за старост и девојчицама у колевку стављали пољсу за будући мираз. Најзад су се чак и радници организовали, освојили номинализовану плату и болесничку благајну, а служавке су штеделе за осигурање против старости и унапред уплаћивале у погребну касу за сопствени спровод. У садашњости је радосно уживао само онај ко је могао безбрижно гледати у будућност.

У том дирљивом уверењу да је могућно до последње рупице оградити палисадама свој живот од провале судбине, лежала је, упркос свој солидарности и смотрености схватања живота, једна велика и опасна сујета. У свом либералистичком идеализму, деветнаести век је био искрено убеђен да се налази на правом и непогрешивом путу ка „најбољем од свију светова". На раније епохе, са њиховим ратовима, гладима и револтима, гледало се с висине и са презрењем, као на време када је човечанство још било, ето, малолетно и недовољно просвећено. Сада је, међутим, само питање деценија па да се коначно надвладају и последњи остаци зла и насиља, и та вера у непрекидни неодољиви ,,прогрес" одиста је имала за онај временски период снагу једне религије; већ се у тај „прогрес" веровало више него у Свето писмо, и његово јеванђеље изгледаше да је необориво доказано свакодневним новим чудима науке и технике. Одиста је крајем тога мирољубивога века општи напредак био све видљивији, све бржи, све многострукији. Ноћу су се на улицама наместо тмурних светиљака жариле електричне лампе, радње су свој заводљиви нови сјај преносиле из главних улица у предграђа, већ је, захваљујући телефону, могао да говори човек са човеком на даљину, већ је новим брзинама јездио у колима без коња, већ се извијао у небеса у испуњеноме Икаровом сну. Комфор је продирао из отмених кућа у грађанске, воду више није требало доносити са бунара или из ходника, нити ватру с муком палити у огњишту, хигијена се ширила, прљавштина нестајала. Људи постајаху лепши, снажнији, здравији откако им је спорт челичио тела, све ређе је човек могао на улицама видети богаље, гушавце, сакате, а сва та чуда остварила је наука, тај анђео напретка. И на социјалном пољу ишло се напред; из године у годину појединац је добијао нова права, правда се примењивала блаже и човечније, па се чак чинило да ни онај најкрупнији проблем, сиромаштво широких маса, није више непобедив. Све шири слојеви добијали су право гласа и тиме могућност да легално бране своје интересе, социолози и професори утркивали су се проналазећи средства за здравији и чак срећнији живот пролетаријата - зар је онда чудно што се то столеће наслађивало својим сопственим остварењима, сматрајући сваку завршену тада још градио. Спустио сам се онамо пловећи преко Бермуда и Хаитија на једном малом броду - та Верхарен је нашу песничку генерацију васпитао да се чудима савремене технике диви с истим одушевљењем као наши преци римској антици. Незабораван призор беше већ сам Панамски канал, то речно корито избагерисано машинама, што својом окержутом бојом жари чак и кроз тамне наочаре, паклени ваздух по коме зује милиони и милијарде москита, чије се жртве виде у бескрајним редовима на гробљу. Колики су пали за то дело што га је почела Европа, а имала да оконча Америка! И тек тада, после тридесет година катастрофа и разочарења, оно је добило свој облик. Још неколико месеци завршних радова на уставама, па онда притисак прстом на дирку, и два мора ће се после столећа и столећа заувек слити; ја сам их  међутим, као један од последњих у овој епохи, видео још растављена, обузет пуним и будним осећањем историје. Био је то ваљан растанак са Америком, тај поглед на њено велико стваралачко дело.<<

Да, па такво је било и моје детињство и рана младост - до осамнаесте године. Отац је био бравар а мајка домаћица. Живели смо скромно и нисмо имали паре за путовање на годишње одморе - али је могло да се живи. Сваке године су ми куповали нову лектиру и нове уџбенике, иако сам, примајући дечији додатак, имао право на половне. Када сам имао седам година, отац је од фирме добио стан, у коме сам имао своју собу. Дружио сам се с друговима и бољег и слабијег имовног стања - али, све је то било ту негде, и нико није штрчао. Читали смо, ишли у биоскоп, позориште; није се оскудевало у храни. Излети, екскурзије, лет авионом у Пулу, у четвртом разреду Гимназије... Људи око нас правили су викендице, узимали кредите - Чачак је био пун лепих породичних кућа и стамбених зграда зиданих за раднике великих предузећа. “ЦЕР”, “Слобода”, “Хидроградња”, “ФРА”, “Ремонт”. Титакало је као швајцарски сат. Терени у иностарнству, земље Трећег света... Свадбе са раскошним поклонима: од веш - машине, преко фрижидера, до телевизора...

IV

Ево како су људи себе ослобађали у Цвајгово доба:

>> Проживео сам, дакле, десет година новога столећа, видео Индију, парче Америке и Африке; почео на Европу гледати с новом радошћу у којој је било више знања. Никада нисам нашу стару земљу волео више него у тим последњим годинама пред Први светски рат, никада се више надао уједињењу Европе, никад више веровао у њену будућност него у то време када мишљасмо да смо угледали ново праскозорје. Али то је уистину већ било црвенило од ватре светскога пожара који се приближавао.

Можда је тешко описати данашњим генерацијама, које су одрасле у катастрофама, сломовима и кризама, за које рат представља сталну могућност и скоро свакодневно ишчекивање, онај оптимизам и поверење у свет што надахњиваху нас младе људе после настанка новог столећа. Четрдесет година мира оснажили су били привредни организам земаља, техника је окрилатила ритам живота, научна открића прожимала су поносом дух те генерације; почињао је узлет који се у свим земљама наше Европе осећао готово једнако. Градови постајаху из  године у годину лепши и многољуднији, Берлин из 1905. није више личио на онај што сам га знао 1901, престоница се претворила у светски град кога је опет силно престигао Берлин из 1910. Беч, Милано, Париз, Лондон, Амстердам - када бисте год у њих опет свратили, осетили бисте се зачуђени и срећни; шире и раскошније постајале су улице, моћније  јавне зграде, луксузније и укусније радње. Осећало се на свим стварима како богатство расте и како се шири; чак  и ми књижевници осећасмо то по тиражима, који су се у размаку од десет година утростручили, упетостручили, удесетостручили. На све стране ницаху нова позоришта, библиотеке, музеји; удобности као купатило и телефон, које су раније биле привилегија уских кругова, продираху у малограђанске кругове, а откако је радно време скраћено, успињао се са дна пролетаријат, да узме удела бар у малим радостима и удобностима живота. Посвуда се ишло напред. Ко је имао смелости, побеђивао је. Ко је купио кућу, ретку књигу, слику, могао је посматрати како њихова вредност расте, што је неко предузеће било смелије и шире постављено, тим се сигурније исплаћивало. Чудесна је безбрижност од тога завладала светом, јер шта би могло прекинути тај успон, шта ограничити тај елан који из сопственога замаха црпе све нове снаге? Никад Европа није била јача, богатија, лепша, никад она није искреније веровала у једну још бољу будућност; нико сем неколицине збрчканих стараца није као раније кукао за „добрим старим временима".

Али нису само градови, већ су и људи постајали лепши и здравији захваљујући спорту, бољој исхрани, скраћеном радном времену приснијој везаности за природу. Зима  раније доба пустоши, коју би људи зловољно убијали у картању по биртијама, или досађујући се у прегрејаним собама, беше откривена у брдима као цедиља филтрираног сунца, као нектар за плућа, као наслада за крвљу прострујану кожу. А брда, језера, мора не беху више удаљена као некад. Бицикл, аутомобил и трамвај смањили су дистанцу  и дали свету ново осећање простора. Недељом би хиљаде и десетине хиљада људи у живописним спортским капутићима јурили на скијама и саоницама низ снежне обронке, на све стране дизаху се спортске палате и купалишта. И баш у купалишту могао се јасно сагледати преображај: док би у доба моје младости неки заиста лепо грађен човек падао у очи међу вратовима зараслим у сало, међу трбушинама и упалим прсима, сада су се, у антички ведром надметању, такмичиле прилике гипке од гимнастисања, опаљене од сунца, витке и усправне од спорта. Осим најсиромашнијих, нико више недељом није остајао код куће, сва је омладина, извежбана у свим гранама спорта, путовала, пентрала се и борила;  људи више не би  као у дане мојих родитеља, одлазили о феријама у близину града или у најбољем случају у Салцбуцрг, они су постали радознали да виде свет, да ли је он свуда тако леп или је леп још и на други начин; док су раније иностранство видели само привилеговани, сада су банковни чиновници и занатлије путовали у Италију и Француску. Путовање је појевтинило, постало удобније, али пре свега је у људима било нове храбрости, нове одважности, која им је уливала и више смелости за странствовање, чинила их мање бојажљивима и штедљивима у животу - они би се, чак, стидели да буду бојажљиви. Читава генерација беше одлучила да се подмлади, свако се, супротно свету мојих родитеља, поносио својом младошћу; одједном ишчезоше браде, најпре у младих, па им затим следоваху и старији, да се не би сматрало да су стари. Бити млад, бити свеж и више не изигравати достојанство - то је постало парола. Жене су одбацивале корзете, који су им стешњавали груди, одрицале се сунцобрана и велова, јер их више не беше страх од ваздуха и сунца; скраћивале су сукње да би код тениса лакше кретале ногама, и није их више било стид да их показују ако су лепо грађене. Мода постајаше све природнија, мушкарци су носили бричес, жене смело седале у мушка седла, мушкарци се више нису замотавали нити се крили једни пред другим. Свет је био постао не само лепши, постао је и слободнији.

А на пољу морала је ту исту слободу освојило здравље и самопоуздање поколења које је дошло за нама. Први пут сте могли већ видети младе девојке без гувернанте с младим пријатељима, на излету и за време спорта, како се друже отворено и самопоуздано; оне више нису биле бојажљиве и притворне, знале су шта хоће а шта неће. Ослободене контроле страха, коју су над њима вршили родитељи, зарађујући саме за живот као секретарице и чиновнице, оне су себи узеле право да саме обликују свој живот. Проституција, једино дозвољена љубавна институција старога света, видно је опадала захваљујући тој новој и здравијој слободи, свака форма пренемагања постала је старомодна. У купалиштима су све чешће рушене дрвене преграде које су дотле неумољиво делиле мушко купатило од женског, жене и мушкарци нису се више стидели да покажу како су грађени; у тих десет година поново је освојено више слободе, неусиљености и природности него пре тога за читаво столеће.

Јер нов је ритам био завладао светом. Једна година, шта се сад све дешавало у једној години!<<

Да, па то је...

И ми смо били слободни.

“Безбрижни, лаки и снежни”, рекао би Црњански.

“ - Хоћете лепо време?

-Хоћемо лепо време!

- Хоћете лепе жене?

- Хоћемо лепе жене!

Волимо исте ствари, волимо фине ствари” певали су онда “Лаки пингвини”. И живот је био леп, лак, пингвински. “Vamos a la playa”, или “No need to run and hide / its so wonderfull, wonderfull life”, како је певао Black (па се касније убио.)

Журке, дружења, девојке, “гхрад”... Пило се, али релативно умерено. Наркомана је, у Чачку, било, али мало - сви су знали ко су наркомани.

На клупама у парковима седели су млади људи и певали, уз гитару...

Додуше било је повремених наступа језе, коју је је отпевавао, да је отера, стари шмекер Ђока Балашевић (“Само да рата не буде”...) И умиривасо нас је: “Америка је дивна, предивна чак, / чим у њој живи Паја Патак, звани Доналд дак, / ал нису сви као Доналд, / мене плаши онај Роналд (Реган, нап. аут.) - тај је опасан.” Или, поводом Русије: “Ал нису сви ко Достојевски, / мене плаши Сибиревски, тај је прохладан”. И закључивао је: “И ја ћу остати ту...” У Југи, Југовини, на концерту у Вировитици... Да испијемо још по једну за “уморне ливце”.

V

У тој и таквој Европи је изгледало да се ништа не може и неће мењати. Ево како је, по Цвајгу, у Аустрији изгледао увод у општи  рат 1914. године:

>> То лето 1914. остало би за нас незаборавно и да не беше судбине коју је донело европској земљи. Јер ретко сам доживео иједно бујније, лепше, и чак бих могао рећи, летњије. Данима и данима небо је било свилено плаво, зрак мек али не и спаран, поља мирисна и топла, шуме са својим младим зеленилом тамне и бујне; и данас још, када изговорим реч лето, морам нехотице помислити на оне зрачне јулске дане које сам тада провео у Бадену крај Беча. Бејах се повукао да у том малом романтичном градићу, у коме је Бетовен лети тако радо боравио, тих месец дана посветим крајње концентрисаном раду, па да затим остатак лета проведем код Верхарена, свога цењеног пријатеља, у његовом летњиковцу у Белгији. У Бадену није потребно напустити варошицу да би се уживало у природи. Лепа, бреговита шума неприметно продире међу ниске бидцрмајерске куће, које су очувале једноставност и љупкост бетовенских дана. У кафанама и ресторанима човек седи увек у природи, може, према расположењу, да се помеша у весело друштво бањских гостију који онде у парку одржавају корзо, или да се изгуби на самотним путањама.

Већ увече пред онај 29. јун што га католичка Аустрија празнује као Петра и Павла, стигли су из Беча многи гости. У светлим летњим хаљинама, весело и безбрижно таласало се мноштво по бањскоме парку пред музиком. Дан беше благ; небо над широким кестеновима лежаше без облака - био је то дан створен да човека учини срећним и задовољним. Ускоро ће за људе и децу доћи ферије, и са овим првим летњим празником они као да су већ унапред доживљавали читаво лето са његовим блаженим ваздухом, пуним зеленилом, и његовим заборавом свих дневних брига. Ја сам тада седео по страни од метежа бањског парка и читао једну књигу - знам још и данас коју: Толстоја и Достојевског  од Мерешковског – читао је пажљиво и с напетошћу. Па ипак је у мојој свести истовремено био присутан и ветар међу дрвећем, цвркут птица и музика што је долетала из парка. Јасно сам чуо мелодију а да ми она при том није сметала, јер наше је ухо. зна се, толико прилагодљиво да ће се сваки трајнији звук, бука улице или жубор потока, после мало минута потпуно уградити у свест, па ће нас само неочекиван прекид приморати да ослушнемо.

Стога сам нехотице запео у читању када се музика одједном усред  такта прекинула. Нисам знао који је музички комад свирала бањска капела. Осетих само да је музика наједанпут изостала. Инстинктивно дигох поглед са књиге. И друштво што се међу дрвећем шетало попут једне једине светле набујале масе, као да се изменило; и оно је изненада застало у своме равномерном кретању. Морало се нешто догодити. Устао сам и видео да свирачи напуштају музички павиљон. И то је било чудно, јер бањски концерт би иначе трајао по сат или дуже. Нешто је морало проузроковати тај нагли прекид; пришавши ближе, приметио сам да се људи пред музичким павиљоном збијају у усплахирене групе, око неког очигледно тек приспелог саопштења. То беше, као што сам сазнао после неколико минута, депеша да су његова царска висост престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга, који се беху типутили на маневре у Босну, пали онде као жртве политичког атентата.

Све се више људи скупљало око овог гласа. Преносили су једни другима неочекивану вест. Али истини за вољу: са лица се није могла прочитати нека нарочита потресеност или огорчење. Престолонаследник, наиме, нипошто није био омиљен. Ја се још из најранијег детињства сећам оног другога дана када је крон-принц Рудолф, царев син јединац, нађен мртав у Мајерлингу. Тада је град био сав ускомешан од узбуђења и ганутости, непрегледне масе тискале су се да присуствују полагању на одар; неодољиво силно беше се испољило саучешће према цару и ужасавање због смрти његовог јединца сина и наследника у доба пуне мушке снаге, према коме су као напредном и необично симпатичном Хабзбургу, сви гајили највећа очекивања. Францу Фердинанду, напротив, недостајало је баш оно што је у Аустрији било неизмерно важно за истинску популарност: лична предусретљивост, шарм човека и пријатан начин опхођења. Често сам га посматрао у позоришту. Седео би у својој ложи снажан и широк, са хладним укоченим очима, и не би публици упутио ни један једини љубазан поглед, нити би уметнике охрабрио срдачним пљескањем. Нико га није видео да се смешка, ниједна фотографија није га приказивала у неком слободнијем ставу. Није имао смисла за музику, није имао смисла за хумор, а исто тако непријазно изгледаше и његова жена. Око овог двора ваздух је био леден; знало се да немају пријатеља, знало да га стари цар мрзи од срца зато што своје престолонаследничко нестрпљење за владањем не уме тактично да прикрива. Моје готово мистично предосећање да ће тај човек са вратом булдога и са укоченим, хладним очима проузроковати некакву несрећу, није, према томе, било нимало лично, већ је било раширено у целом народу; зато вест о његовом убиству није изазвала дубоко саучешће. Људи су брбљали и смејали се, касно увече музика је у локалима опет свирала. Многи су тих дана у Аустрији потајно одахнули што је овај наследник старога цара ликвидиран у корист несразмерно омиљенијега надвојводе Карла.<<

Тако је било и код нас.

Напетости, наравно, али зар је рат могућ?

Парадирање Туђмановог Збора националне гарде у Загребу, одевени у Тренкове пандуре и опрему сињских алкара - зар не беше смешно?

Чак и они пуцњеви у гомилу која у Сарајеву 1992. године протестује  против рата изгледали су некако оперетски, као скеч из “Топ листе надреалиста”. Сад ће све проћи - пробудићемо се, опет у СФРЈ.

Без ружних снова, наравно.

Но, лепа села су лепо изгорела. Свуда...

VI

А онда је на ред дошао други светски рат. Њега не би било да Запад није попуштао Хитлеру, чак и кад је било јасно ко је Хитлер и шта хоће. Прво су му попустили око Аустрије. Цвајг је вест о томе запазио у једном издању “Evening Standarda”. Знао је шта се спрема.

Ево његовог записа:

>> Колико је стварне истине или неистине било у тој белешци тога једнога издања „Евенинг Стандарда" - коју велике масе вероватно нису ни запазиле - то ја не знам да оценим. Знам само колико сам се ја лично неизмерно престрашио од помисли да се већ воде преговори о Аустрији између Хитлера и Енглеза; не стидим се рећи да су ми се новине тресле у руци. Лажна или истинита, ова вест ме је узбудила као већ годинама ниједна, јер сам знао: ако се она обистини само једним делићем, онда је то почетак краја, онда ће камен пасти из зида, а са њим заједно и зид. Сместа сам се окренуо, скочио на први аутобус што стаје на Викториа Статион и одвезао се у Империал Аинвавс, да упитам има ли још које слободно место у сутрашњем јутарњем авиону. Хтео сам још једном да видим своју стару мајку, своју породицу, своју домовину. Случајно сам још добио једну карту, убацио нешио ствари у кофер и одлетео у Беч.

Моји пријатељи се зачудише што се враћам тако брзо и тако изненадно. А колико су ме тек исмејали када сам им споменуо своју бригу; још увек сам онај стари „јеремија", тако су ми се ругали. Да ли ја, значи, не знам да цело аустријско становништво сада стоји стопроцентно иза Шушнига? Подробно су уздизали величанствене демонстрације „Отаџбинскога фронта", док сам ја у Салцбургу био запазио како ти демонстранти, у већини, носе прописану значку организације само споља на реверима капута, а да су се истовремено, опрезности ради, већ одавно у Минхену уписали у национал-социјалисте - превише сам учио и писао истоиију а да не бих знао како се велике масе увек одмах претумбају на ону страну где лежи тежа моменталне силе. Знао сам да ће исти гласови који данас вичу „хајл Шушниг", сутра брујати „хајл Хитлер". Али у Бечу су сви са којима сам говорио показивали искрену безбрижност. Позивали су једни друге на седељке у смокингу и фраку (не слутећи да ће ускоро носити кажњеничке одеће концентрационих логора), преплављивали трговине божићним куповинама за своје лепе куће (не слутећи да ће им их неколико месеца касније одузети или опљачкати). И та вечита безбрижност старога Беча, коју сам раније тако силно волео и о којој сам у ствари сањао целога свог живота, та безбрижност што ју је бечки национални песник Анценгрубер једном обухватио у сажети аксиом: „Ништа ти се не може десити", она ме је сад први пут болела. Али можда су у крајњој линији они били мудрији од мене, сви ти моји бечки пријатељи, јер су због сваке ствари патили тек онда када би до ње стварно дошло, док сам ја несрећу подносио већ унапред у машти а затим по други пут у стварности. Било како било - ја их више нисам схватао и нисам од њих могао бити схваћен. После два дана нисам више никог опомињао. Чему збуњивати људе који не желе да им се смета?

Нека се, међутим, ово што ћу рећи не сматра накнадним украшавањем, већ чистом истином: за та последња два дана у Бечу ја сам сваку поједину блиску улицу, сваку цркву, сваки врт, сваки стари кутак града у коме сам се родио, посматрао са једним безнадежним, немим „никад више". И своју мајку сам загрлио мислећи потајно: „Ово је последњи пут." Све у том граду и у тој земљи осећао сам кроз то „никад више!", свестан да се растајем, да се растајем заувек. Поред Салцбурга, града где је стајала кућа у којој сам радио двадесет година, прошао сам а да се ни на железничкој станици нисам искрцао. Могао сам, додуше, са прозора вагона видети своју кућу на брежуљку, са свима успоменама проживљених година. Али ја је нисам погледао. Па и чему? - и онако, знао сам, нећу више у њој становати. А оног тренутка кадаје воз затутњао преко границе, ја сам, као праотац Лот у Староме завету, знао да је све иза мене прах и пепео, прошлост скамењена у чемерну со.

Мишљах да сам предосетио сву страхоту која ће се десити кад се Хитлеров злобни сан буде испунио, када он буде тријумфално заузео Беч, тај град који гаје одгурнуо као млада човека без средстава и успеха. Али како се бојажљивом, како младом, како јадном показала моја и свака људска фантазија према нечовештву које се било излило оног тринаестог марта 1938, дана када је Аустрија, а са њоме и Европа, пала у плен голоме насиљу!<<

И ја знам шта се спрема Србији: пустош и затирање. После Косова, отцепиће Војводину, Рашку област, Неготинску крајину, Ниш, Пирот и Врање, а Београдски пашалук ће “регионализовати” и подвластити олошу “левих либерала”, духовних синова и кћери Брозових лумена попут Латинке Перовић, Богдана Богдановића, Живорада Ковачевића и иних... То може спречити само Бог - ако будемо достојни његове помоћи... Републику Србску ће, наравно, укинути, а Црна Гора ће трајно постати “Црвена Хрватска”...

Волео бих да не будем злогук. Међутим, ко је слутио, оне 1989. да ће Крајишници отићи из Крајине у “Блеску” и “Олуји”, да ће победити идеје маргиналног “Либералног савеза Црне Горе”, да ће Косово окупирати Американци, да ће Војводина кренути пут Беча и загреба, да ће Србијом опет владати титоисти, маскирани жутом ЕУ петокраком?

Историјске свести, каже Жарко Видовић, нема без свести о злу. А Срби, углавном се још нису освестили. Све им се чини да је ово ружан сан, из кога ће се пробудити уз звуке “Хеј Словени” и пар патика из Трста.

И Цвајговим савременицима се причињаваху сличне ствари...

VII

Живимо у доба кад смо са свих страна снимани, прислушкивани, праћени, доба када је приватност немилосрдно укинута. За сада, у наше псе убризгавају чипове, али ми смо им коначни циљ. И то се зове “слободна” и “уједињена Европа”. А како је стварно изгледала слободна Европа Цвајговог доба и шта се после десило? Да га чујемо!

>> Пад Аустрије унео је у моју приватну егзистенцију једну промену коју сам испрва сматрао безначајном и чисто формалном: изгубио сам тиме свој аустријски пасош, и морао сам, за накнаду, код енглеских власти затражити једну белу хартију, пасош за људе без држављанства. Често сам у својим космополитским сањаријама потајно замишљао како би дивно било и како би у ствари одговарало мом интимном осећању када бих био без поданства, необавезан ниједној земљи и на тај начин припадник сваке без разлике. Могао сам, међутим, још једном да се уверим колико су наше овоземаљске маште оскудне, и како човек управо најважнија осећања разуме тек онда када мора да их сам пропати. Десет година раније, када сам се једном у Паризу  нашао са Дмитријем Мерешковским, и он ми се потужио да су му књиге у Русији забрањене, ја сам, онако неискусан, још прилично непромишљено покушао да га тешим како то у ствари не значи много у поредењу са интернационалном распрострањеношћу у целоме свету. Али када су моје сопствене књиге нестале из подручја немачког језика, како сам онда јасно схватио његово јадање што остварену реч може да обелодани само у преводу, у разређеном измењеном медијуму! Такође сам тек у часу када су ме, после дужег чекања на клупи молилаца у предсобљу, пустили у енглеско звање, схватио шта значи што сам пасош заменио за емигрантску исправу. Јер на свој аустријски пасош имао сам неоспорно право. Сваки аустријски конзуларни чиновник или полицијски чиновник био је дужан да ми га, као пуноправном грађанину, одмах истави. За добијену енглеску емигрантску исправу, пак, морао сам да молим. Била је то љубазност постигнута мољењем, а сем тога љубазност које су ме сваког часа могли лишити. Преко ноћи сам склизнуо још једну степеницу ниже. Јуче још инострани гост и нека врста џентлмена који троши свој интернационални приход и плаћа порез, постао сам емигрант, рефугее. Спао сам у једну нижу, мада не и нечасну категорију. Требало је, осим тога, на белом листу хартије посебно молити за сваку инострану визу, пошто је у свим земљама владало подозрење према „врсти" људи којој сам одједном припао, према човеку без права, без отаџбине, кога не можеш, као остале људе, у случају нужде, када ти постане неугодан и предуго се задржава, протерати и вратити у његову земљу. И морао сам стално да помишљам на речи што ми их је годинама раније казаоједан изгнани Рус: „Пре је човек имао само тело и душу. Данас му је уз то потребан и пасош, иначе се са њим неће поступати као са човеком."

И заиста: можда ништа на тако чулно схватљив начин не приказује назадак у који је свет запао после Првог светског рата, колико ограничавања личне слободе човекова кретања и смењивање његових права на слободу. Пре 1914, земља је припадала свима људима. Свако је ишао куда је хтео и остајао колико је хтео. Није било дозвола ни одобрења, и мене сваки пут изнова развесели чуђење младих људи када им причам како сам пре 1914. путовао у Индију и Америку, а да пасош нисам имао нити га уопште икада видео. Човек се укрцавао и искрцавао не питајући никога и непитан ни од кога, није морао да испуњава ниједну од стотина хартија које се данас од њега траже. Није било пермита ни виза, ни досађивања; исте те границе што их данас цариници, полицајци и жандармцријска стража, захваљујући патолошком неповерењу према свима, претварају у праве жичане преграде, представљају само симболичне линије које су људи прекорачивали са истом безбрижношћу као меридијан у Гриничу. Тек после рата почело је смућивање света национализмом, и та духовна епидемија нашега века узроковала је, као први видљиви феномен, ксенофобију: мржњу према странцима или у најмању руку страх од странаца. Свугде се свет хранио од странаца, свугде их је одбацивао. Сва понижења која су раније проналажена искључиво за злочинце, наметана су сада пре и за време путовања сваком путнику. Човек је имао да се фотографише с десна и с лева, из профила и ан фаце, са косом подрезаном  тако кратко да уши буду видљиве,  морао је дати отиске прстију, најпре само палца, а затим свих десет прстију, морао је осим тога да поднесе уверења, потврде о  здравственом стању, потврде о цепљењу, полицијска уверења о владању и препоруке, морао је бити у стању да прикаже позиве и адресе рођака, морао је да приложи моралне и финансијске гаранције, да испуни и испотписује формуларе са троструким и четвороструким копијама, и ако је из те хрпе листова недостајао само један, био би изгубљен.

Све ове ствари изгледају као ситнице. И може на први поглед изгледати као ситничарење с моје стране што их уопште спомињем. Али с тим „ситницама" је наша генерација проћердала ненадокнадиво драгоцено време. Када срачунам колико сам у тим годинама испунио формулара и изјава на сваком путовању, пореских изјава, девизних потврда, граничних пропусница, одобрења боравка, одобрења одласка, пријава и одјава, колике сам часове престајао у предсобљима конзулата и власти, пред колико сам чиновника, љубазних и нељубазних, мрзовољних и раздражених седео, кроз колико сам пограничних претреса и испитивања прошао, онда тек видим колико је људскога достојанства пропало у овоме веку, о коме смо као млади људи, пуни вере, сањали као о веку слободе, будућој ери светскога јединства. Колико је отето нашој продукцији, нашем стварању, нашем размишљању, услед тог непродуктивног сећања, којим се истовремено понижавала и наша душа! Јер сваки од нас је током тих година проучавао више службене прописе него књиге из области духа, први корак у страном граду, у страној земљи није више као некад водио у музеје, у лепоте природе, већ у неки конзулат, у неку полицијску просторију, ради добијања „дозволе". Када бисмо седели на окупу, исти они што смо раније говорили Бодлерове стихове и са страшћу духа разматрали проблеме, хватали смо себе да причамо о афидавилима и пермитима и о томе треба ли затражити трајну или туристичку визу; познанство са неком малом чиновницом у неком конзулату, која ће човеку скратити чекање, беше у последњој деценији од веће животне важности него пријатељство једног Тосканинија или једног Ролана. Човек је стално имао да осећа, са душом рођеном у слободи, да представља објект а не субјект, да не постоји никакво његово право, већ само милост државних органа. Човека су стално саслушавали, регистровали, нумерисали, цензурисали, печатили, и ја, као непоправљиви човек једног слободнијег времена и грађанин једне сневане светске републике, још и данас сваки од тих печата у своме пасошу осећам као жиг срамоте, свако од тих испитивања и претреса као понижење. Ситнице су то, увек само ситнице, мени је то јасно, ситнице у једном времену када је вредност људског живота опадала још рапидније него вредност новца. Али само ако фиксирамо те мале симптоме, моћи ће једно касније време да забележи прави клинички налаз духовних односа и духовне пометње што беху захватили наш свет измеду два рата.

Можда сам ја од раније био превећ размажен. Можда се моја осетљивост услед грубих заокрета последњих година сувише раздражила. Сваки облик емиграције већ сам по себи неминовно узрокује неку врсту поремећаја равнотеже. Човек, када нема под ногама сопствено тле - и ово мора да се доживи па да постане разумљиво - губи од свог усправног држања, постаје несигурнији, неповерљивији према себи самоме. И ја се не устежем од признања да од дана када сам морао живети са стварно тудим папирима и пасошима, никад више нисам у потпуности осећао да припадам сам себи. Нешто од природног идентитета са својим првобитним и стварним ја остало је заувек разорено. Постао сам уздржљивији него што би мојој природи стварно одговарало, и данас ја, некадашњи космополит, имам непрекидно осећање као да сада треба нарочито да се захваљујем за сваки гутљај ваздуха што га удишући отимам једном другом народу. Разуме се да је непомућена мисао свесна апсурдности ових  бубица, али када је разум могао да се супротстави сопственом осећању! Није ми помогло што сам кроз пола века васпитавао своје срце да куца космополитски, као срце једног citoyen du monde. Не, онога дана када сам изгубио пасош, ја сам са 58 година открио да човек са својом домовином губи више него парче омеђене земље. <<

VIII

Наравно, свима се чини (сви желе да им се чини!) да се црне слутње неће остварити. Ипак, решиће се то! Има још паметних људи! Зар нуклеарни рат? Не, то је немогуће!

И то је Цвајг преживео.

Ево како је изгледало у доба Чемберлена и Даладјеа:

>> Али ја нисам био усамљен са тим осећањем несигурности. Узнемиреност се постепено почела ширити по целој Европи. Од дана када је Хитлер извршио препад на Аустрију, политички хоризонт остао је смрачен, и они исти људи у Енглеској који су ми потајно крчили пут, надајући се да ће тиме искупити мир за своју сопствену земљу, сада се замислише. Почев од 1938, ни у Лондону, ни у Паризу, ни у Риму, ни у Бриселу, ни у једном граду или селу није више било разговора, па ма како предмет спочетка био удаљен, који не би коначно увирао у неизбежно питање: да ли се и како рат још може избећи или у најмању руку одгодити. Ако погледам на све те месеце сталне и све веће бојазни од рата у Европи, могу да се сетим у свему двају или трију дана истинскога поуздања, двају или трију дана када смо још једном, последњи пут, имали осећање да ће се облак распршити, и да ћемо опет моћи да дишемо спокојно и слободно као некад. На неки перверзан начин, та два или три дана беху управо она која се данас бележе као најкобнија у новој историји: дани виђења Чемберлена и Хитлера у Минхену.

Знам да је данас неугодно подсећање на тај састанак када су Чемберлен и Даладије, немоћно притиснути уза зид, капитулирали пред Хитлером и Мусолинијем. Али пошто ја овде хоћу да служим документарној истини, морам признати да је свако ко је та три дана доживео у Енглеској, имао осећање да су то дани чудесни. Ситуација је тих последњих дана септембра 1938. била очајна. Чемберлен се управо вратио са свог другога лета Хитлеру, и неколико дана касније људи су сазнали шта се догодило. Чемберлен је дошао с циљем да у Годсбергу без остатка пристане на све оно што је Хитлер од њега тражио у Берхтесгадену. Али Хитлеровој хистеричној препотентности више није достајало оно што је неколико недеља раније сматрао довољним. Политика appeasemnta и try and try again бедно је пропала, доба вере у добар исход било се у Енглеској преко ноћи завршило. Енглеска, Француска, Чехословачка и цела Европа стојаху пред једним избором: да се или понизе пред Хитлеровом перемпторном вољом за моћ или да му препрече пут оружјем. Изгледало је да је Енглеска решена на крајње мере. Ратне припреме више нису прећуткиване, него су откриване отворено и демонстративно. Одједном се појавише радници и почеше усред лондонских вртова, у Хајд Парку, Реџент Парку, а нарочито преко пута немачкога изасланства, копати склоништа за случај ваздушних напада. Мобилисана је флота, официри генералштаба летели су непрекидно тамо-амо између Париза и Лондона, вршећи заједничке последње припреме, на бродове за Америку јуришали су странци који су хтели да се благовремено склоне на сигурно место; од 1914. Енглеску још није захватило такво будење. Људи су ходали озбиљнији и замишљенији. Гледајући куће и претрпане улице, сви смо потајно мислили неће ли се на њих већ сутра сручити бомбе? А иза врата су људи у време емисија вести стајали или седели око радија. Широм целе земље лежала је, невидљива али осетна у сваком човеку и у свакој секунди, нека силна напетост.

Онда је дошло до оног историјског заседања парламента, када је Чемберлен саопштио како је још једном покушао да са Хитлером постигне неки споразум, предложивши му још једном, по трећи пут, да га посети у Немачкој на коме му драго месту, ради спасавања тешко угроженога мира. Одговор на његов предлог још није стигао. Онда је усред заседања - одвећ драматично удешено - стигла она депеша која је јављала Хитлеров и Мусолинијев пристанак на заједничку конференцију у Минхену, и у том тренутку - што опет представља скоро јединствен случај у историји Енглеске - енглески парламент је изгубио живце. Посланици су поскакали на ноге, завикали и затапшали, галерије су забрујале клицањем. Већ годинама и годинама високи дом није тако задрхтао од излива радости као у том тренутку. Са људског гледишта представљало је чаробан призор како искрено одушевљење што мир још може да буде спасен надјачава држање и уздржавање што га Енглези иначе тако виртуозно упражњавају. Политички је, напротив, овај излив представљао ужасно велику грешку, јер су парламент и читава земља одали тим лудим ликовањем колико им је рат силно мрзак, колико су за вољу мира спремни на сваку жртву, на свако напуштање својих интереса, па чак и свога престижа. Чемберлен је на тај начин био унапред обележен као човек који иде у Минхен не да би се за мир борио, већ да би га измолио. Али тада још нико није слутио каква капитулација предстоји. Сви су веровали - па и ја сам, не поричем - да Чемберлен иде у Минхен да преговара, а не да капитулира. Онда су следила још два, још три дана пакленог чекања,  за време којих цео свет као да беше задржао дах. У парковима се копало, у ратној индустрији радило, постављало се оруђе за одбрану, разматрало се отпремање деце из Лондона и чињене су тајанствене припреме које појединац није схватао, али о којима је ипак свако знао чему служе. Опет су јутро, подне, вече и ноћ пролазили у ишчекивању новина, у ослушкивању радија. Опет су се поновили они тренуци јула 1914, са страшним, по живце  разорним чекањем на да или не.

А онда се наједанпут, као  од неког силног налета ветра, тмурни облаци распршише, са срдаца паде терет, душе се ослободише. Стигла је вест да су Хитлер и Чемберлен, Даладије и Мусолини дошли до потпуне сагласности, и више још - да је Чемберлену успело да са Немачком склопи такав споразум који за сва времена обезбеђује мирољубиво рашчишћавање свих конфликата могућих међу овим земљама. Чинило се да је то одлучујућа победа упорне воље за миром једног по себи незнатног и тупавог државника, и у том првом часу сва су срца куцала за њега пуна захвалносли. Најпре смо преко радија примили поруку peace for our time, која објављиваше нашој толико кушаној генерацији да можемо још једном поживети у миру, још једном бити безбрижни, још једном припомоћи изградњи једног новог, бољег света, и лаже свако ко покуша накнадно да порекне колико нас је опила та магична реч. Јер ко је могао помислити да се на тријумфалан повратак припрема један потучени човек? Да су широке лондонске масе, оног јутра када се Чемберлен вратио из Минхена, знале тачан сат његовог доласка, стотине хиљада би се сјуриле на  лондонски аеродром да кличу човеку који је, како смо у том часу сви веровали, спасао мир за Европу и част за Енглеску. Затим су дошле новине. Приказивале су на слици како Чемберлен, чије је оштро лице иначе имало фаталне сличности са главом неке раздражене птице, поносно и насмејано маше са врата авиона оним историјским документом који објављује peace for our time и који је донео кући као најдрагоценији поклон своме народу. Увече се сцена приказивала у биоскопима; људи су скакали са седишта кличући и вичући - мало је недостајало па да се почну међусобно грлити, онако обузети осећањем нове збратимљености која у свету треба да отпочне. Беше то незабораван дан смелих узлета душе за сваког ко је тада био у Лондону, у Енглеској.

У такве историјске дане волим да кружим улицама, да бих атмосферу осетио јаче, чулније, да бих у најистинскијем смислу удисао дах времена. У парковима су радници били обуставили копање склоништа, људи су их окружавали насмејани и распричани, јер је peace for our time склоништа од ваздушних напада учинио сувишнима; чуо сам два дечака како се на најбољем cocney наречју ругају да ће од тих склоништа по свој прилици направити подземне нужнике, којих у Лондону и онако нема доста. Свако је радо учествовао у општем смеху, сви људи изгледаху свежији, живљи, као биљке после олује. Ходали су усправније него дан раније, и са неком лакоћом у раменима, у њиховим иначе тако хладним енглеским очима трептао је весео сјај. Куће изгледаху блиставије откако се знало да им више не прете бомбе, аутобуси гиздавији, сунце светлије, живот хиљада и хиљада интензивнији и ојачан том једном опојном речи. Осећао сам како она и мене подиже сама. Ишао сам неуморно, и све брже и слободније, и мене је вал нове вере понео собом снажно и радосно. На углу Пикадилија неко ми изненада журно приступи. Беше то неки чиновник енглеске владе, кога сам у ствари познавао само површно, један скроз неемоционалан, врло уздржан човек. Под обичним околностима били бисмо се само учтиво поздравили, и њему никад не би пало на памет да са мном заподене разговор. Али сада ми је пришао успламтелих очију. „Шта велите на Чемберлена", рекао је блистајући од радости. „Нико му није веровао, а он је ипак учинио оно што треба. Није попустио и на тај начин је спасао мир."

IX

А о чему нам причају сада?

О томе да ћемо, кад уђемо у ЕУ, решити све своје проблеме.

О печеним ЕУ шевама које падају са плавог ЕУ неба пошкропљеног жутим ЕУ звездама.

О потреби да се цивилизацијемо и европеизујемо тако што ће пси луталице у ЕУ Србији бити боље заштићени од деце која се, у школама, онесвешћују од глади јер су им родитељи остали без посла и немају да им дају пара да купе ужину...

У то доба, кад ми се утроба преврће од лажи у коју нас, као у сумпорну киселину, потапају, да скину с наших костију месо и да нас претворе у ЕУ скелете, спремне за  њихове ормаре пуне доказа о ЕУ злочинима, посегао сам за Цвајгом - да и себе и читаоца подсетим.

Пре свега, да га подсетим на апокалиптично убрзање историје, које је Цвајг, истински Европљанин и грађанин света, већ осетио на својој кожи, и које смо ми, што смо се смејали читајући “Алана Форда” (“Зар је то било чија стварност, тај “Алан Форд”?” питали смо се, не слутећи да ће нас ММФ-ови Суперхикови у Влади Србије крваво пљачкати и да ћемо се лечити у “Болници без наде”) такође осетили у виду врелог жига историје који су нам утиснули у душу.

Наш свет, Богом устројен, мења се не из часа у час, него из секунде у секунду.

И то нагоре, наравно.

Ових неколико одломака из Цвајга показују нам и како су се срушиле најплеменитије  илузије европског човека деветнаестог века. После Јасеновца, Кочевског рога и Голог отока, Срби нису имали право на илузије. Али, они су, у својој пубертетској занесености, пристали на њих, и дошао је рат 1991 - 1995. и НАТО бомбе 1999. године. Нова ЕУтопијска наивност може нас стајати скупље од свега. Јер, Европа је, много више но у доба Владике Николаја, Бела Демонија, лишена Христа и благодати Његове.

Колико ће коштати Србе ново затварање очију пред ЕУ стварношћу, видећемо.

Ко преживи, причаће. Ако буде имао коме да прича.