Поводом радосне вести о избору новог патријарха

ПОМОЗИМО ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ

 Ових дана, милошћу и добротом Божијом, примили смо радосну вест – да је за новог патријарха наше свете Цркве изабран епископ нишки Иринеј. Радују нас речи нашег новог патријарха о Јеванђељском и светосавском путу, о  нашем јединству и очувању Косова и Метохије, наше свете земље и нашег Јерусалима.

Помозимо и ми нашем патријарху да се остваре његове речи тако што ћемо активно учествовати у животу наше Цркве. Не можемо да поправимо друге, али можемо, с  Божијом помоћи, угледајући се на наше светитеље, да поправљамо себе – да се духовно обнављамо. Та обнова понекад може да буде тешка и болна, као у случају великог књижевника Фјодора Михаиловича Достојевског који је од младалачких илузија до Јеванђељског пута прошао велика   искушења.

Двадесет другог децембра 1849. године Фјодора Михаиловича Достојевског, заједно са осталим осуђеницима,  довели су на Семјоновски трг. Ту су им прочитали смртну пресуду, дали да пољубе крст  и обукли им беле кошуље.

Велики писац о томе пише своме брату:

"Брате, драги друже мој! Решено је! Осуђен сам на четири године рада у тврђави, (чини ми се, Оренбуршкој), а затим ће ме рашчинити у редова. Данас, 22. децембра, водили су нас на Семјоновски трг. Тамо су нам прочитали смртну пресуду, дали нам да пољубимо крст, над нашим главама преломили сабље, и навукли нам посмртничку одећу (беле кошуље). Затим су тројицу привели стубу да изврше казну. Прозивали су по тројицу, према томе сам ја био у другој групи, и остајала ми је највише једна минута живота. Сетио сам се тебе, брате, и твојих: у последњем тренутку мислио сам само на тебе, једино на тебе, и тек сам тад сазнао колико те волим, брате драги! Стигао сам такође да загрлим Плешчејева и Дурова, који су стајали поред мене, и да се опростим с њима. Најзад удари добош, а привезане за стуб вратише натраг, и прочиташе нам: да нам Његово Императорско Величанство поклања живот. После тога се ређале стварне осуде. Само је Паљм ослобођен, и у истом чину враћен у војску."

У овом потресном писму  Достојевски подсећа брата и на дане младости: "Можда ћемо се још видети, брате. Чувај се, тако ти Бога, дотрај, да се опет видимо. Можда ћемо се некад загрлити и сетити наше некадашње златне младости и наших нада, које у овом тренутку чупам из срца што крвари, и сахрањујем их."

Ово је, како вели Леонид Гросман,  прва декларација Достојевског о одрицању од слободољубивих снова, а одрицање је, као што то обично бива, праћено болом. Види се то и у пишчевим речима да је те слободољубиве идеје из младости  требало да чупа  из окрвављеног срца. Али таква промена, у уму и  срцу, бившег петрашевца  није се догодила тренутно него се годинама развијала. Од оног страшног суочавања са смрћу на Семјоновском тргу па до изласка из затвора, Достојевски је прошао прави пакао. А у том паклу, лишен пера и књиге, велики писац је, уз звуке затвореничких песма и звеку окова,  дубоко преиспитивао сва своја младалачка схватања. Био је то потпуни унутрашњи преокрет, о чему је он сам писао више пута. Пише о томе и у поменутом писму брату:

"Брате! Ја нисам тужан, нити сам пао духом. Живот је свуда живот; живот је у нама, а не у спољашњем свету. Бићу окружен људима, а бити човек међу људима и остати то увек без обзира на какву било несрећу, не тужити се, нити клонути, то је живот, то је његов задатак. Ја сам то схватио. Та ми је идеја ушла у плот и у крв. Јест! Истина је! Глава која је стварала, која је живела вишим животом уметности, која је схватила и навикла се на узвишене потребе духа, та је глава већ смакнута с мојих рамена. Остало ми је сећање на лица која сам створио, али не оваплотио. То ће ми ране ударати, истина је! Али ја још имам срце, и плот, и крв, која исто тако може да воли, пати и жали, и сећа се, а то је опет живот. Види човек сунце! Збогом дакле, брате! Не жали за мном!"

У  току четири омске године Достојевски је преиспитао читав свој прошли живот, подвргао себе строгом суду и радикално променио своје раније погледе. То као да је било суђење у подземљу, у потпуној изолованости од друштва, у дубокој духовној усамљености. Али то га није сломило, већ га је, на неки тајанствен начин, ојачало. О томе је после  робије писао: "Душевно усамљен, размишљао сам о целом свом прошлом животу, претресао га до танчина, размишљао о својој прошлости, судио сам себи неумољиво и строго, понекад чак благосиљајући судбину због тога што ми је послала ову самоћу без које не би било ни тог суђења самоме себи, ни тог строгог преиспитивања пређашњег живота". А као што је Достојевски благосиљао судбину што му је послала самоћу, тако је и Солжењицин, пишући о свом тамновању и ослањајући се на Достојевског, написао: "Благосиљам те, тамнице"! 

Није случајно што њих двојица благосиљају затвор. Према мишљењу М.М. Дуњајева, човеку се о овако тешким искушењима по Промислу шаље благодат Божија. А Промисао Божји, како вели Дуњајев,  "јесте Творчево благодатно стварање таквих околности у којима човек у сваком тренутку свог живота најпотпуније може да оствари своју тежњу ка спасењу. То је давање човеку могућности да у сваком тренутку постојања изабере најсигурнији пут ка спасењу. Творчева воља је увек усмерена на то." Али велико је питање како ће у тим тренуцима бити усмерена човекова воља? Он је увек на раскрсници и може да бира: да иде путем спасења или путем очајања и духовне погибељи. И воља Достојевског у његовом "петрашевском" периоду била на раскрсници. Он је тражио,  сумњао и  сањарио,  а сањарење је прекинула сурова реалност. Али деловање воље и Промисла Божијег није се прекинуло ни у тобољској тамници. Достојевски је ту добио на поклон  Књигу Јеванђеља, од које се неће одвајати  до краја живота.

Двадесет година после извођења на стрељање на Семјоновском тргу, описујући ишчекивање смрти, Достојевски се сећао с каквим је осећањем љубио крст који му је свештеник приносио уснама. Тако је журно љубио крст  као да је  журио да не заборави да понесе нешто на онај свет  за резерву. Али, према речима Леонида Гросмана,  "мало је вероватно да је тог тренутка било неке религиозне свести. У тренутку таквог страшног искушења вера је била напустила Достојевског." Ипак, из писма брату назире се основа на којој ће велики писац надоградити своју веру. То је осећај за праштање и одуство страха од било чега. Али то одсуство страха, због свега што му се догодило, касније ће попунити онај виши страх, страхопоштовање Бога, које ће се постепено претварати у љубав према Богу. Достојевски пише: "Брате, ја сам већ толико поднео у животу да се сад готово ничега не плашим. Нека буде што буде! чим будем имао прву прилику, јавићу ти се. Испоручи Мајковима мој опроштајни и последњи поздрав. Реци им да им свима захваљујем што су се непрестано старали о мојој судбини. Реци од моје стране неколико речи Евгенији Петровној, али што топлијих, оно што ти самоме срце каже. Ја јој желим много среће, и увек ћу је се сећати са захвалношћу и поштовањем. Стегни руку Николају Аполоновичу и Аполону Мајкову, и свима осталима. Потражи Јановског. Стегни му руку и захвали му. Најзад, сваком ко ме није заборавио, а ко ме је заборавио подсети га. Пољуби брата Кољу. Напиши писмо брату Андреју и извести га о мени. Пиши стрицу и стрини. Молим те то од своје стране, и поздрави их од мене. Пиши сестрама: желим им срећу!"

Из писма се види да је Достојевски опростио свима и за све: "Ако ме се неко сећа по злу, ако сам се с неким посвађао, ако сам на некога учинио непријатан утисак - реци им, ако их сретнеш, нека забораве. Ја више немам злобе и жучи у души својој; тако бих хтео да волим и загрлим некога од својих пређашњих познаника, у овом тренутку. То ми је утеха, осетио сам је данас док сам се, пред смрт, праштао са онима који су ми драги."

А да је Достојевски већ на робији почео да размишља о борби против страсти и порока и да је та унутрашња борба у њему већ почела, такође се види из поменутог писма брату: "Казаматски живот је већ прилично убио у мени нечисте, путене потребе...За мене сад лишавања не значе ништа, и зато се не бој да ће ме убити каква материјална потешкоћа. То неће бити никада! Ах! Да је здравља само!"

На једном месту у писму, Достојевски каже: "Кад се осврнем на прошлост, и помислим: колико је времена страћено узалуд, колико је времена пропало у заблудама, погрешкама, нераду, неумесном животу; колико време нисам ценио, колико сам грешио против срца и духа свога,  онда ме крв срца мога гуши. живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак могао је бити век среће. Кад би младост знала! Сад, кад мењам живот препорађам се у други облик. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и да ћу сачувати дух свој и срце чисто. Препородићу се на боље. То је сва моја нада, сва моја утеха."

Свети оци су говорили да је молитва важна колико и ваздух и да би требало да се молимо непрекидно као што непрекидно удишемо ваздух. Слично је говорио и Достојевски кроз своје јунаке: "Не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли, јер сваког сата и сваког тренутка хиљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала пред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти. И опростиће му тебе ради."

   Миладин М. Петровић, новинар