У Русији, а и у Србији, под утицајем руских прелешћеника, има оних који тврде да је Стаљин био велики заштитник Цркве, ученик свете Матроне Московске, па чак и тајни монах.

Овакве измишљотине се непрестано пласирају, и збуњују наш, ионако збуњен и слуђен народ. Зато сам решио да се обрачунамо са митом о Стаљину као „монаху“, и покажем ко је он стварно био – а био је највећи гонитељ хришћана још од доба Диоклецијана. Дајем и неколико текстова о његовим неделима и односу према Цркви. Почињем излагањем ставова јеромонаха Дамаскина Орловског, највећ познаваоца историје Руских Новомученика страдалих од комуниста, историчара и писца житија.

ОТАЦ ДАМАСКИН О 1937.

„Почетком 1937. године у СССР је извршен попис становништва. На Стаљинов предлог први пут је у тај попис било укључено питање о вероисповести на које су морали да одговоре сви грађани почев од 16 година. Влада, а нарочито Стаљин, хтели су да сазнају какви су њихови реални успеси током 20 година борбе против вере и Цркве, како се изјашњавају људи који живе у држави која испољава у својству религиозног сурогата ратоборно безбожје. Становништва старијег од 16 година у совјетској Русији је 1937. године било укупно 98,4 милиона људи, од којих 44,8 милиона мушкараца и 53,6 милиона жена. Као верници се изјаснило 55,3 милиона, од тога 19,8 милиона мушкараца и 35,5 милиона жена. Као атеисти се изјаснио мањи, али ипак поприличан део42,2 милиона, од којих су 24,5 мушкарци и 17,7 жене. Није хтело да одговори на ово питање свега 0,9 милиона људи. Али ни то није било све: као православни се изјаснило 41,6 милиона, или 42,3% укупног одраслог становништва земље и 75,2% свих који су се изјаснили као верници. Као јермено-григоријанци се изјаснило 0,14 милиона, или 0,1 % укупног одраслог становништва, као римокатолици 0,5 милиона, протестанти 0,5 милиона, хришћани осталих вероисповести 0,4 милиона, муслимани 8,3 милиона, јудаисти 0,3 милиона, будисти и ламаисти 0,1 милион, осталих и оних који су нетачно навели религију било је 3,5 милиона људи. Из пописа становништва је јасно произилазило да је становништво земље остало православно, сачувавши националне духовне корене. Напори који су предузети 1918. године у области борбе против Цркве и народа, остварени како помоћу судова, тако и помоћу вансудских административних гоњења, нису довели до жељених резултата, а ако се пође од података пописа становништва може се рећи да су претрпели крах. То је значило, по мишљењу безбожних власти, да у случају великог европског рата милиони људи могу прећи на страну спољашњих непријатеља и почети борбу против својих унутрашњих мучитеља. Стаљин је судио о народу по себи и по Лењину. Имајући психологију професионалних завереника, они су ради личних циљева лако ишли на споразум са спољашњим непријатељима као што је то било за време Отаџбинског рата 1914-1919. године. Стаљин у том погледу народ није схватао. Борба на страни Немаца (чак и ако би се Немци испоставили као мање сурови према Русима у методима њиховог уништавања) била је за Русију безнадежна, јер би то била борба за уништење и распад историјске руске државе, дакле, за оно чему су управо и водиле све либерално-демократске странке од 19171-918. године, због чега су оне у то време и биле осуђене на пораз.

Године 1937. од 98,4 милиона људи старијих од 16 година, који су одговорили на питање, 68,5 милиона се изјаснило као писмено, а од њих 30,2 милиона се изјаснило као верници, а 37,6 милиона као неверници. Попис из 1937. године је показао да је неписмених било 29,9 милиона људи, од њих је исповедало веру 25,1 милион, а као неверници се изјаснило 4,6 милиона.“

СТАЉИН ОПЕТ КРЕЋЕ У ЗЛОЧИНЕ

Отац Дамаскин истиче: „Из овог пописа који је показао размере неуспеха изградње безбожног социјализма у земљи, Стаљину је постало јасно колико свирепо и крваво мора бити ново гоњење и невиђени рат против народа, чији резултат није био логор, нити су непокорне чекали робијашки радови (и то не непокорне на делу, већ само идејно, односно, оне који су се истицали својом вером), већ осуде на стрељање и смрт. Тако је почело ново, последње овакво гоњење које је требало да физички уништи православље. Почетком 1937. године власти су поставиле питање опстанка Руске Православне Цркве као сверуске организације. Као и раније, у случајевима доношења одлука широких размера, оних које се називају историјским и државним и доводе до пропасти милиона људи ради очувања власти, иницијативу покретања питања Стаљин је поверио другоме, у датом случају Маљенкову. (Пребацивање оваквих иницијатива на своје помоћнике сведочи о томе да је Стаљин савршено добро познавао цену својих дела и унапред се спремао да се оправда у случају губитка власти.)                     20. маја 1937. године Маљенков је упутио Стаљину поруку:„Познато је да је у последње време озбиљно оживела непријатељска делатност црквених људи.

Хоћу да Вам скренем пажњу на то да организованости црквених људи доприноси декрет СЦИК од 8.4.1929. г. ‘О верским заједницама’. Овај декрет ствара организациону основу за стварање најактивнијег дела црквених људи и секташа.

У члану 5. овог декрета пише: ‘За регистрацију верске заједнице њени оснивачи, чији је број најмање 20 људи, подносе органима, наведеним у претходном (4) члану, молбу за регистрацију у облику који утврђује НКВД РСФСР’.

Као што видимо, већ сам начин регистрације захтева организационо формирање 20 најактивнијих црквених људи. У селу су ти људи добро познати под називом ‘двадесетице’. На Украјини је за регистровање верске заједнице потребно не 20, већ 50 оснивача.

У члановима 13,15,16. наводи се начин стварања извршних органа верских организација. При томе се брижно предвиђа чак и то да се седнице тих извршних органа одржавају без обавештавања или дозволе органа власти.

Ти чланови су следећи:’13. Ради непосредног вршења функција повезаних са управљањем и коришћењем имовине култа (чл. 11), као и ради представништва верска заједница бира међу својим члановима на скупштини верника јавним гласањем за извршне органе – у верским заједницама три човека, а у скупини верника – једног представника’.

’15. Ради провере култне имовине н новчаних свота које се добијају путем приноса или добровољних прилога, верске заједнице међу својим члановима на скупштини верника могу да изаберу ревизиону комисију коју сачињавају највише три члана’.’16. Скупштине (седнице) извршних и ревизионих органа верских заједница и скупине верника одржавају се без обавештавања или дозволе органа власти’.

Сматрам сврсисходним да се укине овај декрет који доприноси организованости црквених људи. Чини ми се да треба ликвидирати ‘двадесетице’ и одредити такав начин регистровања верских заједница који не би легализовао најактивније црквене људе. На исти начин треба ликвидирати у облику у коме су настали, органе управе црквених људи. Декретом смо сами створили широко разгранату и совјетској власти непријатељску легалну организацију. У СССР има око шесто хиљада лица која улазе у ‘двадесетице’. Шеф одељења руководећих партијских органа ЦК СКП(б) Маљенков“

Стаљинова резолуција од 26. маја 1937. године: „Члановима Политбироа од друга Маљенкова“. С кратким извештајем су упознати чланови и кандидати за чланове Политбироа: Андрејев, Ворошилов, Жданов, Каганович, Калињин, Косиор, Микојан, Молотов, Петровски, Постишев, Стаљин, Чубар, Ејхе. На овај кратак извештај Маљенкова није одговорио Стаљин, па чак ни нико од чланова Политбироа, већ сам извршилац – народни комесар унутрашњих послова СССР Н. Јежов. 2. јуна 1937. године Јежов је написао Стаљину:„Упознавши се с писмом д. Маљенкова поводом потребе да се укине декрет СЦИК од 8.4.29. г. ‘О верским заједницама’, сматрам да је ово питање постављено потпуно правилно. Декрет СЦИК од 8.4.29. г. у члану петом о тзв. ‘црквеним двадесетицама’ јача цркву тиме што озакоњује облике организације црквеног актива. Из праксе борбе против црквене контрареволуције током протеклих година и сада су нам познате многобројне чињенице, када антисовјетски црквени актив у интересу антисовјетског рада легално користи постојеће ‘црквене двадесетице’ као спремне организационе облике и као покриће.

Заједно с декретом СЦИК од 8.4.29. г. сматрам неопходним да се такође укине инструкцију сталне комисије при Президијуму СЦИК за питања култова – ‘О начину спровођења у живот законодавства о култовима’. Низ чланова ове инструкције ставља верске заједнице у положај малтене једнак са совјетским друштвеним организацијама; посебно имам у виду тачке 16. и 27. инструкције којима се дозвољавају религиозне уличне поворке и церемоније и сазивање религиозних конгреса.

Ради израде нацрта новог законодавства о верским култовима сматрам за потребно да се створи комисија при ЦК СКП(б)“.

Вери се 1937. одузимају сва права, да би почео крвави прогон.

КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ ЦРКВЕ

Отац Дамаскин каже: „Већ након месец дана,2. јула 1937. године, Политбиро доноси одлуку о спровођењу масовних репресија у земљи. Како су се вршила хапшења, саслушања, којом су брзином тројке доносиле одлуке о стрељањима – о свему томе је доста речено у књизи. Према подацима владине комисије за рехабилитацију жртава политичких репресија године 1937. је било ухапшено 136 900 православних свештеника, од њих је стрељано 85 300; године 1938. ухапшено је 28 300, стрељана 21 500; године 1939. ухапшено је 1 500, стрељано 900;године 1940. ухапшеноје5 100,стрељано 1100; 1941. године ухапшено је 4 000, стрељано 1 900.

Само у Тверској области било је стрељано 1937. године више од двеста свештеника. У јесен и зиму 1937. године сарадници НКВД су једва стизали да се потпишу на „истражним“ папирима, а у записницима одлука о извршењу смртне пресуде секретар тројке је увек стављао 1 час ноћу, зато што се на писање те бројке трошило најмање времена. Тако је испало да су сви осуђеници у Тверској области били стрељани у исто време. На завршетку кампање масовног затварања храмова Јарославски је поднео Стаљину материјале који описују неке чињенице које се односе на затварање храмова. „Секретар Мосаљског окружног извршног комитета Смоленске области, Соколов, је по задатку секретара РК СКП(б) Демењок и председника окружног извршног комитета Гусева обавезао председнике сеоских совјета да у року од два дана припреме материјале о затварању цркава. Трећег дана је секретар окружног извршног комитета Соколов добио од 12 сеоских совјета извештаје с потписом председника и секретара сеоског совјета о томе да верске ‘двадесетице’ не испуњавају уговор о коришћењу зграда, и захтев за затварање цркава.

Соколову су ови документи били довољни да питање о затварању цркава постави на президијуму окружног извршног комитета, и президијум је на предлог председника окружног извршног комитета Гусева, без расправе, донео одлуку: ‘Затворити Жуковску, Перекошенску, Николостанску, Фршњанску и друге цркве, укупно 12, и замолити обласни извршни комитет да потврди ту одлуку’.

Између осталог, о питању затварања се није расправљало ни на једном колхозном скупу, и нема ниједне молбе колхозника но том питању. Жустри мосаљски администратори у лицу секретара РК СКП(б) Демењок, председника окружног комитета Гусева и секретара окружног комитета Соколова одлучили су – зашто се бавити масовним идеолошким радом када се цркве могу затворити и без тога.

За само један дан у Мосаљску је административно затворено 12 цркава, након чега је јавно тужилаштво било засуто жалбама верника, као и обласни извршни комитети и друге обласне и централне организације, али упркос томе, окружни извршни комитет је приступио извршењу своје незаконите одлуке. Свих 12 цркава су затворене, и дата је одлука сеоским совјетима о предаји црквених здања ради њиховог претварања у складишта“. Почетком пролећа 1938. године власти су одлучиле да је Руска Православна Црква физички уништена и да више нема потребе одржавати специјални државни апарат ради надзора над Црквом и спровођења у живот репресивних одлука власти. 16. априла 1938. године Президијум Врховног Совјета СССР донео је одлуку о ликвидацији комисије Президијума ЦИК ССР о питањима култова. Од 25 000 цркава које су постојале 1935. године, после две године гоњења, 1937. и 1938. године, у совјетској Русији остало је свега 1 277 храмова, као и 1 744 храма која су се нашла на територији Совјетског Савеза након што су му прикључене западне области Украјине, Белорусије и Прибалтика 1939-1940. године. На тај начин, у целој Русији је 1939. године остало мање храмова него што их је било само у Ивановској области 1935. године. Може се са сигурношћу рећи да су гоњења која су се обрушила на Руску Православну Цркву крајем 30-их година била изузетна по свом замаху и суровости, и то не само у историји Русије, него и у целокупној светској историји. Године 1939. совјетска власт је завршила двадесетогодишњи период гоњења након којих је процес разарања у неким случајевима био доведен до неповратности. Ако су се разрушене цркве или цркве претворене у складишта могле у догледној перспективи обновити или изградити поново, више од стотину архијереја, десетине хиљада свештенослужитеља и стотине хиљада православних мирјана били су стрељани, и тај губитак је био незаменљив и ненадокнадив. Последице ових гоњења се осећају све до данас. Масовно уништавање епископа, просвећених и ревносних пастира, подвижника побожности снизило је морални ниво друштва, из народа је била извучена његова со, што га је поставило у претећи положај распадања. При томе власти и даље нису имале намеру да зауставе процес затварања храмова; он је и даље трајао, и ко зна до чега би довео да није избио Велики отаџбински рат.“

То је био тај „тајни монах“, о коме булазне прелешћени Руси (не сви, наравно, православни добро знају ко је Џугашвили) и њихови српски залуђеници.

ЗА ВРЕМЕ РАТА

Кад је Стаљин видео да руски  народ остаје веран Христу, а да Немци на окупиарним територијама допуштају да се затворени храмови отворе, почео је да ради „у контра – смеру“, о чему отац Дамаскин пише:“Руска Православна Црква је увек задржавала свој став у односу на најтрагичније околности живота народа, и у време када су грађанске власти и Стаљин током првих дана рата били потпуно изгубљени, месточувар патријаршијског престола митрополит Сергије је иступио у Богојављенској саборној цркви са обраћањем народу:

„Фашистички разбојници су напали нашу Отаџбину… Понављају се времена Батија, немачких витезова, Карла Шведског, Наполеона. Жалосни потомци непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају да баце наш народ на колена… С Божијом помоћу и овога пута он ће развејати у прах фашистичку непријатељску силу… Сетимо се светих вођа руског народа, на пример, Александра Невског, Димитрија Донског, који су полагали своје душе за народ и Отаџбину… Сетимо се безбројних хиљада обичних православних војника… Наша Православна Црква увек је делила судбину народа. Заједно с њим она је подносила искушења и радовала се његовим успесима. Она неће свој народ оставити ни сада. Она благосиља небеским благословом и предстојећи свенародни подвиг. Ако ико, онда управо ми треба да подсетимо на заповест Христову: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Нама, пастирима Цркве, у овакво време, када Отаџбина позива све на подвиг, биће недостојно да само ћутке посматрамо оно што се збива око нас, да малодушног не храбримо, уцвељеног не утешимо, колебљивог да не подсетимо на дужност и вољу Божију. А ако се, поврх тога, ћутање пастира, његова равнодушност према ономе што доживљава паства, објасни још и лукавим побудама поводом могућих користи на оној страни границе, то ће бити отворена издаја Отаџбине и своје пастирске дужности… Положимо своје душе заједно с нашом паством… Црква Христова благосиља све православне на одбрану свештених граница наше Отаџбине. Бог ће нам даровати победу“.

Али ни почетак рата, ни порази првих месеци, ни препуштање великих територија непријатељу, нимало нису утицали на непријатељски однос власти према Руској Православној Цркви и нису је подстакли да престане са гоњењима. И тек када се сазнало да Немци дозвољавају отварање храмова и да је на окупираним територијама отворено 3 732 храма, тј. више него у целој Совјетској Русији, а да су на територији уже Русије, без Украјине и Белорусије, Немци дозволили отварање 1 300 храмова, власти су преиспитале свој став. Али ни тада се гонитељи нису спремали да дају дозволе за отварање храмова и да пруже барем некакву слободу свештенству и православним мирјанима, задовољавајући се само пропагандном кампањом у иностранству. 10. марта 1942. године народни комесар НКВД Берија је, саопштивши како Немци користе у својим пропагандним мерама отварање храмова, предложио своје противмере.

Он је писао: „ЦК СКП(б) другу Стаљину

Из званичних и агентурних извора је познато да Немци покушавају да искористе Православну Цркву и свештенство за своје освајачке намере. Вршећи преко Цркве утицај на становништво привремено окупираних територија, Немци шире клеветничке измишљотине о положају Православне Цркве у СССР; тако на пример, 9. фебруара ове године немачки радио је саопштио о окрутним обрачунима и убиствима свештенства и верника које је тобоже извршила Црвена армија након ослобођења града Можајска од фашистичко-немачких трупа. У вези с тим НКВД СССР сматра целисходним… да радници Московске патријаршије припреме у најкраћем року и издају књигу-албум с материјалима који разобличавају Немце у односу према Православној Цркви и свештенству. Књига-албум је намењена ширењу у црквеним круговима у иностранству, на територији коју су привремено окупирали Немци, као и међу верницима СССР. Уз ово се подноси и план садржаја књиге-албума. Молим да се наложи НКВД СССР да предузме неопходне мере за то да се обезбеди издавање од стране Московске патријаршије књиге-албума ‘Истина о религији у СССР’ у складу с поднесеним планом“.

Била је то пропаганда.

Отац Дамаскин додаје: „Али на окупираним територијама и даље су се великом брзином отварали храмови, који су ускоро девет пута премашили њихов број у совјетској Русији, тако да више нису биле довољне само пропагандне новинске мере. 4. септембра 1943. године дошло је до сусрета митрополита Сергија Страгородског, Алексија Симанског и Николаја Јарушевича са Стаљином. Сутрадан ујутру НКВД СССР је по Стаљиновом наређењу доделио митрополиту Сергију аутомобил са шофером и горивом. Свега један дан је био потребан НКВД да уреди вилу која је предата патријаршији и 7. септембра се митрополит Сергије са својим особљем преселио у Чисту улицу. У 11 часова следећег дана је заказано отварање сабора епископа и уздизање митрополита Сергија у чин патријарха. На тај начин совјетска влада је демонстрирала свету промену свог односа према Руској Православној Цркви; али, њена помоћ је била сведена на празну декларацију. Док су се на територији коју су освојили Немци храмови и даље отварали н обнављали, ни Стаљин ни совјетска влада нису се спремали да отварају храмове, задовољивши се користима од представничке делатности Руске Православне Цркве у иностранству. За све време Великог отаџбинског рата нису престајала хапшења свештенства. Године 1943. је ухапшено више од 1 000 православних свештеника од којих је стрељано 500. Од 1941. до 1946. године број смртних казни је износио више од 100 људи годишње.“

Престао је Стаљин привремено да гони Цркву, али само зато да не би било да нацисти отварају храмове, а он их затвара.

ПОСЛЕ РАТА

Већ 1949, Стаљинова власт опет одузима храмове Руској Цркви, под изговором да су их отварали окупатори:“Након годину дана, 24. новембра 1949. године, Савет за послове Руске Православне Цркве је послао Стаљину извештај у којем се каже:„Савет извештава да је у складу са Одлуком СНК СССР од 1. децембра 1944. г. бр. 164348/с, почев од 1945. г. (тј. још се није завршио Велики отаџбински рат, а совјетска влада је већ донела одлуку о затварању храмова који су отворени без њене дозволе – нап.аут.) и нарочито током последње две године, вршило се одузимање од верских заједница јавних зграда које су оне заузеле у периоду окупације и претвориле их у молитвене домове, полазећи од потребе да се те зграде врате совјетским органима.

Широко подстичући отварање цркава (за време рата је било отворено 10 000 цркава), немачки окупатори су давали верским заједницама у молитвене сврхе не само црквене зграде, него и просторије чисто грађанског карактера – клубове, школе, дечје домове, као и бивше црквене зграде које су пре рата преуређене у културне сврхе.

Укупно је на привремено окупираној територији преуређена у молитвене сврхе 1701 таква јавна зграда, од којих је до данас, тј. до 1.10.1949. године, 1 150 зграда, или 67,6%, већ одузето и враћено државним и друштвеним организацијама. Од њих: у УССР – 1 025 од 1 445; у БССР – 39 од 65, у РСФСР и другим републикама – 86 од 191.“

Јеромонах Дамаскин каже: “Током целог послератног времена вршила су се хапшења православних свештеника. Према извештају ГУЛАГа на дан 1. октобра 1949. године број свештеника у свим логорима је износио 3 523 човека, од којих је 1 876 свештеника било у Унжлагу, 521 човек у Темниковским логорима (посебан логор бр. 3), 266 људи у Интинлагу (посебан логор бр. 1), остали у Степлагу (посебан логор бр. 4) и Озерлагу (посебан логор бр. 7). Сви ови логори су спадали у категорију логора с робијашким режимом.“

Заиста је велика срамота говорити о злочинцу Стаљину као добротвору Руске Цркве и тајном монаху. На жалост, живимо у времену без равнотеже, и све је постало могуће.

Чувајмо трезвеност и здрав разум. Ко изгуби разум, изгубиће и веру.