Учесници заседања Свеукрајинског савета цркава и верских организација(ВСЦиРО), током којег је говорио Зеленски, потврдили су свој став од 11. априла 2023. године, наводећи, да „ниједној организацији – верској или секуларној – која има свој центар у земљи, која је извршила војну агресију против нашег народа“, не сме да буде дозвољено деловање у Украјини.

 Учесници су изразили подршку законодавним напорима да се осигура таква забрана. Разуме се, реч је о предлогу закона 8371, који је у ствари усмерен на забрану делатности УПЦ.

Оставимо по страни морално-етичку страну случаја. По нашем мишљењу, за верску заједницу Украјине је срамота - чињеница, да се ниједна верска организација, која је у саставу ВСЦиРО, није огласила против очигледних репресија против УПЦ. И после свега сви све веома лепо разумеју, али више воле да играју заједно са украјинским властима – неки из страха и невољности да уђу у конфронтацију са властима и националистима, а неки из искрене жеље да се обрачунају са конкурентима.

Током задедања, зазвучало је обраћање шефа "ПЦУ" "Епифанија" Думенка о неопходности заштите украјинске верске заједнице од „манипулисања од стране руских центара“ против Украјине, и заштите „истинске верске слободе“, на коју наводно Украјина може бити поносна.

Али зар УПЦ није део украјинске верске заједнице? Испоставља се интересантна „логика“ – да би се УПЦ заштитила од неког „штетног утицаја споља“, треба је забранити и ограничити у законским правима! Или ВСЦиРО, милионе верника УПЦ, укључујући и свештенство, не сматра Украјинцима? Логика ВСЦиРО изгледа још апсурдније, с обзиром на то, да „стотине храмова“ које помиње, уништених током рата, већином припадају УПЦ! Испада, да хоће пострадалу страну и да казне!

Што се тиче тога, да украјинске верске организације не могу имати било какву канонску везу са оним државама, са којима је Украјина у рату итд. (што је по нашем мишљењу апсурдно, јер знамо да су канони део вере и њихова на силу реинтерпрерација је ограничавање саме вере, а самим тим и кршење слободе вероисповести) – ако хипотетички замислимо, да је Ватикан постао саучесник у некој агресији (или чак само политичкој конфронтацији) против Украјине, могло би се захтевати да се католици одрекну папе? А знамо да је вера у „Христовог намесника“ који се налази у Риму, саставни део католичке вере. Да ли је уопште могуће, из разлога националне безбедности, силити вернике да се одрекну неког дела верских правила, канона, или веровања, која подразумевају одређену повезаност са другим верским организацијама, које се налазе у другим државама? Одговор на ово питање није тако очигледан, као што ВСЦиРО представља. Рецимо, да је још могуће разумети ограничење административне подређености (иако је УПЦ већ била административно независна), али захтевати да свештенство неовлашћено прогласи аутокефалност, заобилазећи православне каноне, или захтевати да се придружи некој другој верској организацији - то је потпуно ван надлежности држава. Оне немају такво право!

Овим начином, генерално је немогуће правно оправдати забрану УПЦ. Пошто забрана није због неке системске деструктивне активности (доказане чињеницама), већ због статичне канонске везе (која има чисто верски карактер) – што је потпуни апсурд. Забрањено је од верника захтевати оно, што се налази ван оквира надлежности државе. Том логиком, можете доћи до потпуно незамисливих ствари. На пример, силити све украјинске православне хришћане да се одрекну од Православља на основу посредне везе са РПЦ. Као, једна вера - је лоша, неопходна јој је потпуна „духовна независност“. Зашто онда православне не превести у католицизам? Ради поузданости, да тако кажемо. Тако уопште не бибило никаквог утицаја и искушења. Или још боље - у неку врсту будизма. Ипак не тамо - ту ће бити веза са Кином. Онда у паганизам украјинске верзије! Е ово је потпуно поуздано. Своја сопствена земља - свој сопствени сопствени бог, своја сопствена религија. Потпуна „духовна независност“!

Превод: "Борба за веру"