Ваша Светости,

У претходном чланку о забрани канонске православне цркве у Украјини жалили смо се да у том тренутку није било званичне реакције „Мајке Цркве“. Сада се појавила таква реакција. И јасно је истакла праве разлоге за ово што се дешава, о чему смо ми и наше колеге раније писали.

Прво, карактеристично је да је Саопштење Светог синода Руске православне цркве у вези са усвајањем од стране Врховне Раде Украјине закона о ликвидацији Украјинске православне цркве / Званични документи / Патриархия.ru пре званичног саопштења Патријаршије није било спонтане реакције патријарха Кирила, који је у том тренутку посетио Соловке. Патријарх Кирил је креативан човек који воли светле импровизације. Он уопште не зависи од написаних говора. А ипак је у том тренутку ћутао. Ништа се изнутра није покренуло у смислу осећања и саосећања?

Дакле, шта имамо у званичном саопштењу Синода?

Синод још једном наводи да актуелни украјински режим настоји да уништи канонско Православље у својој држави; да се против заједница УПЦ користе масовни акти насиља; да је један број пастира и архипастира канонске Цркве подвргнут неправедној репресији; да је понашање режима Зеленског упоредиво са древним прогонима од стране безбожних римских царева, као и француских јакобинаца и бољшевичког режима у СССР-у; коначно, да је оно што се дешава изгледа директна кривица цариградског патријарха Вартоломеја.

Истовремено, Синод се поново жали да иако су се наше црквене власти више пута обраћале високим међународним ауторитетима, укључујући УН, ОЕБС итд., као и „вођама светских верских заједница“ (срамили су се да директно именују папу Фрању, а обратили су се пре свега управо тамо, Ватикану), то није зауставило кијевски режим. Да ли су озбиљно веровали да ће престати? Истовремено, главна ствар је пажљиво "замагљена". Наводи се да су неки неименовани стручњаци „признали кршење права верника УПЦ“. Ово је уместо позивања на неки папски документ који разоткрива безакоње Кијева. Немогуће је позивати се, наравно, јер такав документ не постоји.

Већ смо у претходном чланку истакли да је Ватикан главни добитниг од овога што се дешава, будући да је крајњи циљ целе ове међународне специјалне операције да се украјински православни хришћани потисну у унију. Али, за разлику од Вартоломејеве кривице и улоге, Ватикан се директно не помиње у саопштењу.

Изјава Синода не садржи оно главно: признање сопствене кривице. Пажљиво прикрива неуспелу, у суштини издајничку политику ОВЦС-а, која је довела до данашње трагедије; ништа се не говори о томе да је то био непосредни ученик и промотер патријарха Кирила, који је имао канцеларију у ОВЦС-у скоро преко пута пријемне собе председавајућег (у којој је под патријархом Алексијем био будући патријарх Кирил), који је већ био држављанин Украјине. а сада је постао „архимандрит“ Кирил (Говорун). Као резултат тога, постао је главни идеолог украјинског раскола, придруживши се данас тиму самозваних „клирак“ ПЦУ.

А било какве покушаје да се на неки начин црквено вођство наведе да му прекине субверзивне активности чак и када је он сматран незапосленим клириком наше Цркве, пажљиво је блокирано од стране руководства ОВЦС-а, а посебно од сивог кардинала Патријаршијског спољноцрквеног одељења, протојереја Николаја Балашова. Који је сада, као формални пензионер, задржао своју укљученост у стварну моћ, везе и утицај.

Да ли ово треба да назовемо „неспособном кадровском политиком“, као што то чини Александар Вознесењски, или да предложимо нешто друго?

Како се завршава саопштење Синода? Овај закључак је врло типичан: аутори се обраћају „међународним организацијама за људска права” са позивом да „одмах и објективно (!)” одговоре. Али извините, то се већ догодило! Дакле, Синод не нуди, заправо, ништа! Он чак и не позива на појачану молитву за „нашу прогоњену браћу“, што би било сасвим прикладно. У ствари, ова изјава је логичан закључак, нека врста подвлачења црте под политиком, која је објективно довела до одрешених руку украјинско-нацистичким атеистима. Некако недовољно за оне који тврде да су главни инспиратори нашег супротстављања светском злу...

Превод: "Борба за веру"