Да бих вас увео у срж приче направићу мали увод о звону и звонима. Наиме, једна од претеча свих справа које су обавештавале народ, о важним и мало мање важним питањима, је свакако звоно.

После црквеног, школско звоно, које је обавештавало ђаке о почетку и крају школске године, а у међувремену о почетку и завршетку школског часа је свакако најважније. Моја генерација је упамтила оно обично звоно којим је руковао послужитељ школе, тек  касније је уведено електрично. Меденица је звоно које је око врата носио во, предводник у јарму, во дешњак, сећате се стиха народне песме „на дешњаку меденица звечи“. Какав диван назив за ту врсту звона, и то је моја генерација упамтила, бар она која је распусте проводила у селу. И данас се каже, кад желите да и други сазнају, било какву важну вест „пустити на сва звона“, наравно да важне вести могу бити и оне којима се радујемо али и оне због којих тугујемо. Звоно није могао изоставити ни Ернест Хемингвеј, који је свој књижевни опус обогатио романом „За ким звона звоне“ о чему неки други пут или него други, стручнији од мене, јер није баш тако једноставно како стоји у наслову. Постоји још много звона, ја наведох само нека и за нас најбитнија.

Ова прича је, ипак, посвећена црквеним православним звонима, које има скоро сваки православни храм. Дуго су црквена звона у православним српским храмовима била забрањена прво од стране Турака, као и касније током ратова и окупација Србије. Ипак, средином деветнаестог века, тачније 1838. године, на Саборној цркви, у Београду, а у време Милоша кнеза, измолисмо, поткуписмо, запретисмо... а све по Божијој благодети и огласише се звона. Турци су пуцали у ваздух и падали на ду.. од страха чим су се зачула звона са Саборне цркве, иначе дотле су Београђани само понекад чули тиху звоњаву католичких звона из Земуна, остатак Србије ни то. Пре тога би нам дозвољено само дрвено клепало, али и то би нешто. То оглашавање звона можемо слободно сматрати, наравно после устанака 1804. и 1815. године, прекретницом у ослобађању Србије од турског ропства. И звонише српска православна звона, век, век и по, ево скоро два века. Звонише звона по Србији и на молитву позиваше, звонише кад се Срби у ратове спремаше, звонише кад се Срби крштаваше и венчаваше, звонише и кад се Срби упокојаваше. Све у свему, како већ рекох, и на радост и на жалост, али звонише. Слободно могу рећи да су звона српска и православна претеча противградне заштите. Безброј је примера из наше прошлости да су звона са наших цркава успешно разбијала градоносне облаке (у неким крајевима се град још назива и тучом). Одагнавала су српска православна звона и болешчине сваке врсте. Била су некад звона све што данас јесу и интернет и телевизија, чак и много више од тога. Навикну српски народ на звона и би добро. Међутим, шта онда би, тј. данас, баш ових дана. Имамо цркве имамо звона, имамо свештеника и владика, скоро као никад пре, „имамо“ и патријарха баш као никад пре, али звона ћуте. А звона никад потребнија, чак се и душмани наши досетише: док Срби имају звона не можемо им ништа, утишајмо их. Тко нам то забрањује звона, тко нам то избацује иконостасе из цркава, тко нам се то усели у владичанске дворе, нарочито ове у Шапцу, тко нам то...?

Огласи се ових дана владика шабачки, извесни Јеротеј, по питању рудника литијума у Јадру и Рађевини и то тако да га нико нормалан не разуме како је он то очекивао. Написа(ше) владика и објави текст, који се може читати и с лева на десно и са десна на лево и исто ћемо разумети. Покушао је вајни владика Јеротеј „и да објасни и да затаји", али то не бива, али свакако засмрди. Учини нам се да је, напред поменути, владика служитељ неке друге „цркве“, можда „риотинтовске“. А у Србији кад хоћеш да те сви чују, како већ наведох, ти „удариш на сва звона“, има ли лепшег описа за обнародовање важних вести, поготову оних радосних. Наравно, појавише се, некакве, суперћелијске олује са градом, појавише се суше, појавише се болести, појави се Рио Тинто, назив ове компаније је иначе синоним свих рударских зала широм света. А звона, скоро, као да не постоје. Црквени службеници, некад смо их звали „ваше преосвештенство“ или „преосвећени“ или „оче“, посташе недодирљиви и слугерање страних корпорација и зла домаћега. Кад наше свештенике питамо зашто не звоне звона, зашто са народом не изађу на литије, кажу да немају благослов од владика ко зна чијих, страх их је, чега, рукоположени су, Свети Дух је на њима, док чекају благослов, који неће никад добити, нестаћемо. Не чусмо да је власт, бар званично, забранила звона и литије. Звона су утишали и литије забранили црквени службеници: „наше“ владике и „наш“ патријарх. У напред наведено сам се и сам, више пута, лично уверио. Сетимо се само како је патријарх Димитрије после Великог рата (Први светски), преживелим српским војницима забранио да се причешћују годину дана само зато што су пуцали на непријатељске војнике, иако су се само бранили, док су им ти исти непријатељски војници убијали децу у колевци, такорећи, сатирали им читаве породице. И пристадоше ти, НАШИ, честити прађедови и ђедови и постише, али се не причестише тих годину дана, послушаше СВОГ Патријарха Димитрија. Нађосте ли у историји ратовања овакав пример поштовања и чистоте вере? А данас, како причешћују „наше“ владике, само нек није како треба.

У Лозници је пре двадесетак година, на брду, познатом под именом Лагатор направљен импозантан Храм Вазнесења Господњег, без иконостаса бар за сада, без црквене порте, како ствари стоје заувек, без иједног дрвета, само бетон. Напомињем да је храм зидан кад ни ближе, а ни подаље од њега није било ни једног ни пословног ни стамбеног објекта, дакле није постојао ниједан разлог за штедњу, бар што се тиче простора. Просто намеће се питање зар овакав Храм не би требало да прати и импозантна црквена порта са свим осталим садржајима? Храм поседује и звона и то достојна величини и значају Храма, чак сам и присуствовао свечаном пуштању у рад истих. И данас звоне та звона, али све тише и ређе уместо све јаче и чешће. Један од разлога зашто се звона утишавају или чак и не звоне, кад им је вакат, је невероватно бизаран. Станари околних зграда су, петицијом, тражили да звона не звоне кад се они одмарају или спавају. А ти исти станари су одлучили да спавају баш кад звона треба да звоне. Да пропаст буде већа службеници Цркве изађоше у сусрет потписницима петиције. Још једном напомињем сви стамбени објекти су подигнути после изградње Храма. Па није ваљда црква дошла на њихово, већ они на црквено.

Не звоне звона, нема литија а несреће се надвиле над Србијом, ко никад пре. Звона треба да звоне непрестано, такве су потребе, а не кошта скоро ништа. Суше, како наведох већ, некакве суперћелијске олује, мало ли је оних обичних, Рио Тинто, Зиђин, Немци, Американци, домаће зло издајничко...

Шта да радимо, звонићемо ми обични мирјани, лаици... али верни Господу и СПЦ, питате се како. Просто, Цркве су наше, звона су наша, још увек нико није забранио изливање звона. Ако ништа друго вратићемо се дрвеном клепалу, као некад, бар то не кошта, а чује се и оно, наравно, ко хоће да чује. О другим начинима оглашавања звона нек остане, не задуго, мала тајна.

П.С. Што се тиче загонетног наслова текста, мислим да сте одговор на питање нашли.

Председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Момчило Алимпић