Света Гора Атонска је увек била преграда о коју би се разбијали таласи јереси. Од давнина ова узвишена установа, област Богородице, која је живела по божанским принципима, била је упориште Православља.

 Чувајући светоотачку веру, Атонци су вековима били пример побожности хришћанима. Одрекавши се света и потпуно посветивши се служењу Богу, истински монах се не боји ни царског пурпура, ни митре патријархове, и спреман је да поднесе све радосно и срећно за љубав вере православне, која је његова највећа благо. Истински монах се не клања ни пред једним господарима који презиру Божански Закон и Свето Предање.

Последњи десант на манастир Есфигмен покренут од јеретика Вартоломеја и јудео - масонске грчке Владе, које је монаштво манастира Божијом помоћу одбило, непрестано нам казује да борба за Православље захтева несебичну храброст. То се види из вишевековне историје Цркве. Захваљујући подвизима мученика и исповедника вере, читаве православне земље су се повремено спасавале од најезде лажних учења, јереси и безбожништва.

Од времена када је Свети Атанасије основао Велику Лавру 963. године, Света Гора је била заштићена од византијских царева и дата је у посед православним монасима који су је насељавали. Почев од 10. века, Света Гора је постала свеправославно средиште монаштва, место подвижничке борбе не само Грка, већ и других православних монаха: Срба, Руса, Бугара, Грузијаца, Румуна и других. Током векова, духовни и богословски ауторитет Свете Горе био је веома значајан, а посебно је растао развојем исихазма, чија је духовна суштина оставила дубок утисак на културу и карактер православног народа.

За време турске окупације Света Гора је била практично аутономна, а тек 1917. године пала је под контролу Грчке. Од тада је грчка Влада, вршећи своју власт над овом новом територијом, почела да води шовинистичку политику, покушавајући да Свету Гору учини искључиво грчком, односно да се ослободи монаштва других националности. Године 1913. на Атосу је живело 5 хиљада руских монаха. Међутим, реализацију овог плана ометали су међународни споразуми, потписани у Берлину (1878), Лондону (1913) и Лозани (1923), учинили су да је подршка етничких мањина на Светој Гори обавезна.(1)

С друге стране, догађаји након превирања 1920-их, изазваних реформом календара, коју је покренула једна од најодвратнијих личности 20. века – „патријарх“ јеретик и масон Мелетије Метаксакис, послужили су политици прогона словенских монаха и грчка Влада није пропустила да их искористи. Од тада је власт почела грубо да се меша у унутрашње ствари Свете Горе и прогон бескомпромисних подвижника које је сматрала замерљивим. 

Цариградску патријаршију у данашње време традиционално чине модернисти-масони, лица која активно сарађује са државном влашћу, са циљем да заједно поткопају светогорске традиције и принципе. Ова отпадничка „симфонија“, која нема ништа заједничко са Јустинијанском симфонијом цара и свештенства, судећи по садашњем стању, своје напоре усмерава на постепено уништавање Свете Горе. Ову тврдњу (2) посебно доказује нагло смањење броја светогорских становника. Тако је прослављање миленијума Свете Горе 1963. године покварено објављивањем чињенице да је током око пола века број монаха смањен са 7,500 (1903) на 1,560 (1963). године.

Од 1970-их, Свету Гору постепено насељавају „амбициозни и школовани“ младићи који су подобни властима, такозвани „нови Атонци, тј. монаси који су били пострижени а да нису прошли кроз период послушања на Светој Гори. (3)

Многи од њих су факултетски образовани, раде за одређене обавештајне кругове и интересе, супротно вековним агиорским уредбама, и под притиском грађанских власти постављени за настојатеље манастира. Управо они помажу у спровођењу политике државног руководства и Фанара у уништавању монаштва, и саучесници су прогону монаха који остају верни Православљу. Уочавајући антиканонске поступке и одступања од Светог предања и православне еклисиологије цариградских јерараха-обновитеља и екумениста, Светогорци су им често писали отворена писма и осуђивали их, отворено изражавајући неслагање са ставом Фанара.

Избор патријарха Атинагоре, високопозиционираног члана америчке масонске ложе, додатно је погоршао тешку ситуацију. Треба напоменути да су Атинагорин избор за патријарха диктирали САД, желећи да обезбеде побољшање односа између Грчке и Турске. Атинагорин претходник, Максим, који се показао много јачим традиционалистом од Атинагоре, свргнут је без икаквог разлога и затворен као психички болесник у Швајцарској, где му је одузето право да служи богослужења или да делује у својство јерарха. Свима је позната политика патријарха Атинагоре: приближавање Ватикану и својевољно скидање анатеме са паписта, праћено активном адогматском екуменском активношћу, коју су наставили његови наследници. (4)

Било је инока који су тада протестовали, увиђајући опасност од нове Флорентинске уније. Међутим, током времена, и поред тога што њихова опомена нису имала ефекта, поједини манастири су поново почели да обележавају помен патријарха. Међутим, остало је још више од половине светогорских манастира који су прекинули општење са Атинагором и престали да му помене помен на својим службама. Али током 1970-80. године, у време владавине патријарха Димитрија, који је наставио и чак проширио отпадничку праксу свог претходника, сви манастири, осим монаха-ревнитеља манастира Есфигмена и скита светог пророка Илије, поново су успоставили своју заједницу са Васељенским патријархом.. То се догодило због интрига патријаршијског егзархата који је успео да „заведе чак и изабране“ (Мк. 13,22). Повремено су се јављала тајанствена самоубиства, или нестанци монаха, претње, притисци и просто прогони којима су били подвргнути монаси непокорни Цариграду. (5)

Атонски манастири су с времена на време, истина, осуђивали цариградског патријарха у апелима које су му упућивали. Тако је, након озлоглашеног саслужења „патријарха“ Димитрија са папом Јованом Павлом II крајем новембра 1979, што је био невиђени чин зближавања Цариградске патријаршије са папистима, Свети Сабор на Светој Гори упутио писмо Димитрију (6): „Не преостаје нам другог облика деловања него да предамо ово у руке Божије. Сада прихватамо тишину, препуштајући све Христу Богу нашем, и чекамо решење овог проблема од Њега. Сабор не може више агиоритима и осталим верницима да говори о строгости Вашег исповедања и непоколебљивости Ваше вере, јер Ви лично отворено исповедате супротно.“

Али, Фанар није стао да шири јерес, него је предузео још дрскије кораке и развио невиђену екуменску активност, па је у јуну 1993. године закључио Баламандски споразум са Ватиканом, а у новембру исте године Шамбезијев споразум са монофизитима. Тако се екуменски покрет претворио у свеобухватни синкретизам, што најбоље илуструје богохулне речи (7) александријског патријарха Партенија Коинидиса  о Мухамеду. Овај отпадник Цркве не само да је изјавио да хришћани треба да признају Мухамеда као пророка, већ га је и поистоветио са Христом.

У меморандуму Светог Сабора Свете Горе у вези са Декларацијом у Шамбезију стајало је да екуменистичко признање јеретичких цркава доводи у сумњу континуитет свести наше Цркве, која је само Једна, Света, Саборна и Апостолска. (8)

Међутим, како у овом меморандуму, тако и у писму у вези са Баламандским споразумом, дипломатском вештином се пребацује безбожна и одлучујућа улога самог „патријарха“ Вартоломеја. Ова два документа, која доказују да светогорски манастири, братства и монаштво, који нису прекинули молитвено општење са „патријархом“отпадником, већ настављају да га помињу као свог владајућег архијереја, добро знају за његов злочин против Православља. У коментару светогорског подвижника Теоктиса писало је (9): „Толико пустошења је Света Гора претрпела и још траје. Толико монаха је напустило манастире и одбија да се врати због антиправославних и антимонашких поступака Вартоломеја који је изазвао поделе. Данас нису монаси ти који траже манастир, али манастири који су у потрази за монасима. Са свих страна манастири вапе из свег гласа, јер су суочени са пустошом.“   

Зашто онда и поред свега што се зна о неделима Вартоломеја и његовим претходника, његово име се и данас спомиње у свим манастирима Свете Горе осим Есфигмена? Како објаснити да већина њих ћути о једном од најскандалознијих догађаја у историји Свете Горе, који подсећа на инквизицију средњег века, односно протеривање руских монаха из њиховог скита светог пророка Илије, 20. маја 1992. године, само зато што су одбили да помињу фанариотског отпадника?

Илијански скит, који је подигнут донацијама побожних руских сународника и који се прославио аскетском подвигом  свог великог старца Пајсија Величковског, привлачио је хиљаде руских ходочасника пре бољшевичке револуције. У периоду пре исељења  монаха, скит је припадао Руској Православној Заграничној Цркви, легитимном наследнику историјске Русије. Од оснивања 1757. године скитом су управљали Руси. Сада више од осамдесет руских келија нестало је или леже у рушевинама, које су некада припадале великој монашкој заједници, а велики Андрејевски скит, који су подигли руски монаси, прешао је под управу манастира Ватопед. Све до шездесетих година 20. века постојала је бојазан да ће и Пантелејмонов манастир престати да буде руски и да га могу заузети Грци, као што је то већ једном било у другој половини 18. века. (10)

Почев од 1957. године, монаси скита Светог Илије престали су да помињу цариградског патријарха због неслагања са прокатоличком политиком и екуменистичком јереси Патријаршије. Њихов игуман и настојатељ скита, архимандрит Серафим Бобич, 22 година (од 1970. године) подвижнички је водио старешинство скита на Светој Гори, а братија потрошила је много новца и труда у великој мери да би поново успоставио и побољшао ово велико свето пребивалиште. Од 1985. па надаље на скит су вршени све врсте притисака, како би се монаси натерали да наставе помен „патријарха“, али они нису попуштали. (11)

Антипросоп Пантелејмоновог манастира, јеромонах Николај Генералов, 1992. године написао је детаљан извештај за патријарха московског и Свети Синод о изгнању руских монаха (12). Он овако говори о томе, шта се десило:

-Дана 7. маја (стари календар) 1992. године егзархија Васељенске Патријаршије, коју су чинили митрополити Илиопољски Атанасије и Халкидонски Мелитон, уз помоћ комисије Св. Кинота Свете Горе, коју су чинили антипросопи манастира Ивирона, Пантократора, Св. Павла, Ставрониките и Ксенофонта, уз помоћ губернатора господина Николаја Пападимитријуа и полиције, али без знања осталих чланова Св. Кинота, тј. без суда и истраге, изагнали су из скита и Свете Горе четири житеља руског Илинског скита, од којих су двојица били забележени у монахологији манастира и били су грчки поданици, пошто су им дали сат времена да се спреме за пут. Главни разлог изгнања био је сасвим јасан: О. Серафим и његово братство нису признавали новокалендарску Васељенску Цркву и стога нису помињали име свјатјејшег Васељенског патријарха, што је јасно у супротности са званичним Атонским уставом.

Сама депортација је извршена не само без законских основа, већ и журно и тајно. Није било званичног упозорења о посети егзархије. Међутим, месец дана пре тога, на Светој Гори су биле гласине да Патријаршија жели да Пантократор преведе на општежитељни устав, а Илински скит, који зависи од њега, да преда грчкој браћи. Монаси нису могли а да не посумњају у надолазећу опасност.  

А онда је у Св. Кинот стигао телеграм од патријарха, да егзархија стиже 12. маја. Али већ 4. маја у 9.45 увече прот Атона, ватопедски јеромонах Атанасије, примио је позив из Фанара и заповедили су му да сутрадан очекује егзархију у Кареји. До 4 часа по подне 5. маја митрополити су стигли у Уранополис. Треба напоменути, да је то било кршење протокола: Кинот обично никога није примао без претходног писменог обавештења. Било како било, три сата касније посланици Васељенског патријарха били су у Кареји.

Пре сусрета са свим представницима који чине Св. Кинот, митрополити су се састали и разговарали са неколико одабраних антипросопа. Затим је почело заседање, прочитан је телеграм, у коме се објашњава, да су посланици стигли на брзину и неочекивано, јер је било мало времена, а много посла, и они, егзархи су били принуђени да дођу недељу дана раније. Њихова мисија је била да манастир Пантократор учине општежитељним, да се избави старог особно-житељног живота, који је био непожељан како за Васељенску патријаршију, тако и за Кинот. О Илинском скиту није било ни речи.

Митрополити су тај 6. мај, уторак, провели у Пантократору. Они су се вратили тамо и следећег јутра, на празник Преполовљења Педесетнице, да би завршили рад од претходног дана и званично поставили новог игумана. У међувремену секретар гувернера Атона стигао је у Илински скит и јавио, да су представници патријарха сада у манастиру Пантократору и да ће вероватно посетити и скит, али нема разлога за узнемирење. Нико у Кареји није знао шта се тачно дешава.

У среду поподне у 4 часа оцу Николају (Генералову) су телефоном саопштили, да се егзархија и пратећа лица налазе у Скиту пророка Илије. Он је, такође, сазнао, да митрополит Мелитон, који се брзо вратио у Кареју, настоји да убеди јеромонаха Пајсија, једног од келиота, да одмах постане нови настојатељ скита. Овај је тражио одлагање одлуке, да би размотрио предлог, и касније је одбио. Исте вечери грчки монах, којег је познавао, рекао је оцу Николају да су четири становника Илинског скита одведена у Дафни и да ће бити избачени са Атона.

Ујутро следећег дана, 8. маја, у Кареју је коначно одржан састанак представника Кинота. Митрополит Мелитон се љубазно извинио што су наводно у журби на првом састанку заборавили да прочитају писмо васељенског патријарха Вартоломеја и предложио је секретару Кинота да га прочита. У записнику са заседања ипак је записано, да је ово писмо прочитано на првом заседању, у понедељак, и да је Кинот једногласно одобрио поступке егзархије. Али опет, није било ни речи о изгнанству становника Скита пророка Илије. Отац Николај је оштро протестовао против таквог безаконитог поступања са оцима скита и тражио је, да се примедбе представника Светопантелејмоновог манастира унесу у протокол. Антипросоп манастира Пантократор је јавно изјавио „да се Илински скит налази на територији њиховог манастира и да њима припада, и зато је замолио мене (о. Николаја Генералова, прим. прир.) да се не мешам у њихове унутрашње ствари.“ Рекао је такође, да су они изагнали из скита не руске становнике, већ американце, а игуман скита архимандрит Серафим за њихов манастир није монах, већ амерички гангстер.

У духу антируског филетизма на скупу су се огласили и митрополити, који су тврдили, да скит не стоји на руској земљи, већ на грчкој, и власништво је манастира Пантократора, и изгледа као да руског Илинског скита нема и није ни било. Ово мишљење одражава мишљење неких Грка, који сматрају, да су Пантелејмонов манастир узурпирали Руси.

Одакле такав непријатељски однос према архимандриту Серафиму? Године 1970. отац Серафим (Бобич) је дошао из САД у Илински скит, где је затекао шачицу старих и немоћних монаха. Тадашњи настојатељ, деведесетогодишњи архимандрит Николај, био је тешко болестан. Он је поставио о. Серафима за главу скита 1973. године, а то је година његове смрти, строго му наређујући да се придржава следећих принципа: од 1924. године становници скита одбијају употребу новог календара, и оштро протестују против сваког облика екуменизма, и ни један васељенски патријарх није спомињан на скитским службама. Новопридошли јеромонах је био решен да испуни овај завет.

Архимандрит Серафим је имао неуморну енергију. Ја сам видео, колико је он неуморан и трудољубив. У години свог доласка започео је потпуну обнову главног скитског храма и других објеката. Последњих година због недостатка људи многи скитски објекти су веома страдали, јер нису вршене никакве поправке. Сада се трудом оца јеромонаха Серафима замењују поломљени прозори, стављају се стакла уместо поломљених, фарба се све зашта је потребно фарбање, препокривају се кровови на којима је прокишњавало, обавља се чишћење, делимичне преправке и побољшања се врше у просторијама. Истовремено врше се сва богослужења прописана уставом у Илинском скиту. Оцу Серафима су, наравно, помагали добровољци, а можда и најамни радници. Ја сам био у скиту десет година пре изгнанства, и саборни храм скита посвећеног пророку Илији, други по величини на Светој Гори, изгледао је беспрекорно као и остале грађевине. Наравно, све ово један човек не би могао сам да обнови.

Па ипак, ова енергија код архимандрита Серафима спојена је са готово месијанском ревношћу и непредвидљивошћу расположења. Према сведочењу неких монаха, о. Серафим се одликовао јаком раздражљивошћу и није пропуштао прилику да јавно жигоше екуменисте и масоне. Свештеник Валериј Лукјанов даје му и другу карактеристику: „У сусрет нам је дошао јеромонах Серафим, родом из Америке, добри и благообразни инок. Утисак производе његове плаве, блиставе очи. Кад је чуо да ми припадамо Заграничној цркви, дочекао нас је са великом срдачношћу“.

Кад су 7. маја оци скита били опкољени од наоружане полиције и похапшени, огорчени отац Серафим је викао на представнике егзархата, називао их Јудама, антихристима и комунистима. Неколико дана касније преко телефона он је објаснио своју реакцију оцу Николају (Генералову): „Поступци чланова комисије нису били ништа друго до безакоње, јер су они упали у скит као унијати“.

Од тренутка свог доласка у скит о. Серафим је периодично писао за часопис Руске Православне Заграничне Цркве „Православна Русија“. На Божић и Васкрс скоро сваке године у часопису су се појављивале поруке оца Серафима сличне овој: „Христос васкрсе! Драга чеда Свете Руске Православне Цркве!.. У нашем животу увек има много невоља, и што време даље пролази, то су нам све теже ове невоље. Ко други, ако не ми, руски атонци, да не тугујемо, видећи порушене и празне руске обитељи овде, на Светој Гори Атон. <…> Али „О, Пасха, избављење од невоља (од туге)!“ - пева се и данас у ретким пустињским руским обитељима Атона, у малобројним црквама наше многострадалне Русије, у верујућим срцима измученог руског народа у земљи и иностранству! <...> Са великом радошћу обавештавамо све наше добротворе, да захваљујући духовној и материјалној помоћи руске дијаспоре обнављају се наша [централна] црква, звоник и библиотека <...> Током година наше мало братство се све више уверава у љубав православног руског народа у иностранству према нашем светом дому“ (13).

Његове речи су често давале до знања, колико је тешко ићи правим и уским путем монаштва. Омиљено место у Јеванђељу оца Серафима било је следеће: „Тесна су врата и узак је пут, који води у живот, и мало ко га налази" (Матеј 7:14). „Ми, малобројни немоћни руски монаси, молимо вас, љубљена чеда Свете Руске Православне Цркве, да у свом животу чините само оно, што је угодно Божијој Матери. А Њој је угодно да ми имамо, заједно са покајањем, и праву веру, туђу свим јересима и компромисима нашег отпадничког 20. века“ (14).

У отвореном писму, у име прогнане братије Илинског скита, објављеном у лето 1992. године, дошао је до изражаја став архимандрита Серафима: „Почевши од 20-их година, екуменска и модернистичка политика константинопољског патријарха довела је до раскола у Православној Цркви и у пастви самог патријарха, па тако и на Атону.  У овој тешкој и мучној ситуацији ми смо послушали последњу вољу настојатеља скита, блажене памјати архимандрита о. Николаја, чији став ми сматрамо потпуно сагласним са светим канонима и делима светих отаца. Под руководством о. Николаја скит је прекинуо општење са патријархом Атинагором 1957. године, кад је он отворено почео да води екуменску, проунијатску политику, која дели Православну Цркву, прослављену многим светим мученицима. Зар није тако и данас, кад будисти, муслимани, јевреји и унијати жестоко прогоне православне? (15)

Сећам се једног случаја. Једне вечери ја сам се усудио да певам са оцем Јоаникијем у десном хору без благослова настојатеља. Отац Серафим је за време канона изашао из олтара у одежди, пришао мени и питао, у коју Цркву идем. Кад је сазнао да идем на службу на Кентербери Роуд број 1 у Оксфорду и да се исповедам код епископа диоклијског Калиста (Константинопољска патријаршија), наредио ми је да станем напоље у припрати (у предворју). Следећег дана он се љубазно извинио мени и објаснио, да представници истините Православне Цркве не би требали да имају никакве везе са новокалендарцима, екуменистима, унијатима и пријатељима будиста. (16)

У свом извештају патријарху Московском и Светом Синоду о. Николај (Генералов) указује на озбиљне недоследности и нелогичности, које су пратиле одлуку о изгнанству: „У току расправе ја сам такође приметио, да на Атону скоро половина монаха Грка не помиње име патријарха, јер су зилоти. На Атону живе и егсагонити („шестоугаоници“), који не признају ни Васкрсење Христово, па зашто онда нису све њих протерали са Атона?“ Покушавајући да одговори на ово питање о. Николај пише, да је бивши игуман Филотејског манастира архимандрит Јефрем отишао у Америку и приступио Руској Православној Заграничној Цркви, па је можда Васељенска патријаршија поступила у гневу освете. Више је вероватно, да је изгнанство било просто реакција на дуго и оштро „непослушање“ човека, који је отворено кршио правила и пркосио црквеној власти. Не треба заборавити, да је на Атону било и има много ревнитеља, и у манастиру Есфигмен одбијају да спомињу Васељенског патријарха. С друге стране, лакше је казнити четворицу бунтовника, него имати посла са многима. (17)

У свом делу „La persécution des moines du Mont Athos“ (Париз, 1992), Пјер Патрик наводи (18) мишљење француског публицисте Патрика Ренсона, по којем су три главна разлога за исељавање монаха из скита Светог Илије: 1) Жеља Цариградске патријаршије да сузбије и свим средствима укине свако противљење својој политици, које се у Грчкој поставља од 1920; 2) Нови монаси Атона су преузели контролу над управом Свете Горе. Потоњи сада контролишу известан број манастира, углавном манастира Ставроникита, Григоријат и Симопетра, те тако добијају већину гласова у Светом Сабору. Овај Светогорски црквени савет самоуправе, који су традиционално чинили представници (антипросопи) 20 великих манастира, данас, после незаконитог искључења манастира Есфигмена, броји 19 манастирских представника; 3) Стара политика Патријаршије према Словенима, која има за циљ да Света Света буде чисто грчка, а не свеправославна, као што је била кроз њену историју. Осим тога, пратећи промене политичке ситуације у бившем СССР-у, Фанар страхује од доласка хиљада руских монаха на Свету Гору, што би могло да утиче на садашњи распоред снага. Слични аргументи су утицали и на Цариградску патријаршију после Октобарске револуције, када је спречила руске монахе да се населе на Светој Гори. Тако је митрополит Антоније Храповицки био лишен могућности да тамо води живот подвижника.

Али прогон ових руских монаха од стране црквене и цивилне власти није се завршио овим невероватним, нехришћанским третманом. Њихов захтев да им се врате пасоши је одбијен. Архимандрит Серафим и његови сабратници били су амерички држављани. Штавише, није им уручена чак ни копија одлуке било Светог Сабора, нити грађанских власти које су сведочиле о њиховом исељењу. Све је то касније измишљено. Непосредно након исељења руских монаха, овај богати скит су опљачкали и заузели монаси прихватљиви за Фанар и за владу. У присуству двојице митрополита, Атанасија Хелиопољског и Мелитона Халкидонског, који су учествовали у препаду на руски скит, отворена је велика ризница, и многе митре украшене драгим камењем, па 40 руских златовезеним свештеничким одеждама, нестао је сваки траг. Митрополит Мелитон је одложио 5 одежди говорећи да их узима за себе. Касније су прогонитељи опљачкали и незаконито присвојили остатак имовине старог руског скита. Такође и руски скит светог апостола Андреја, 1972. године немилосрдно је опљачкан и заузет од стране манастира Ватопед. (19)

Хоће ли Света Гора Атос - „Богородичин врт“ - постати оно што поданици кнеза овога света желе да буде: туристичко место са хотелима, плажама, забавним центрима и Музеј за посетиоце?  Свети манастир Есфигмен је у сваком погледу постао зилотска верска заједница, пример свим манастирима на Атосу и православнима широм Васељене. Ова богољубива монашка заједница, која је често одсечена од осталог света и која је више пута била у опасности да буде заплењена силом или уз помоћ перфидности, међутим, уз Божију помоћ и покровитељство Богородице, игуман Методије и братство манастира се одупиру онима који на њега врше сваки могући притисак.  Есфигмен не само да је дао наду целом православном свету у борби против антихриста и његових претеча, већ је постао и пример за угледање свим православнима. Зато су монасима Есфигмена потребне наше усрдне молитве за њихов опстанак.

Сведоци смо честих потреса тла у Светој Гори, па се питамо, да ли ће се остварити пророчанство Светог Григорије Паламе, некадашњег игумана Есфигмена, да ће у последња времена сви манастири признати архијеретика римског, осим Есфигмена, да ће после тога исповедници бити протерани из манастира? После тога ће Свету Гору снаћи земљотрес, те ће она бити потопљена.  

Чињеница да је манастир Есфигмен узор верности Христу Спаситељу има за Србију и Русију дубоко значење. Деспот Ђурађ Бранковић издао је 11. септембра 1429. године, на молбу монаха манастира Есфигмен да постане нови ктитор, манастирску повељу, израђену у Жичи. Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњовековних владарских кућа са Светом Гором. С друге стране, отац руског монаштва, Свети Антоније (Кијево-Печерска лавра), пострижен је и стекао подвижништво у Есфигмену, и донео одатле правило вере и образ истинске побожности у руску земљу.

Извор:

       (1) Maxim, monk of the Great Lavra, „Human rights on Mount Athos, an appeal to the civilized world“,Stilite Publishing, Welshpool, Powys, 1990.

        (2) Ibid

        (3) Ibid  

         (4) Ibid

         (5) Pierre Patrick, „La persécution des moines du Mont Athos“ (Париз, 1992).

        (6) Письмо Святого Афонского Собора Вселенскому Патриарху Димитрию, „Церковная жизнь“, вып. 3-4, Нью-Йорк, 1988, с. 102.

 (7) Maxim, monk of the Great Lavra, „Human rights on Mount Athos, an appeal to the civilized world“,Stilite Publishing, Welshpool, Powys, 1990.

        (8) „Афонскииа заметки“, Православная Россия, нет. 1514, 1/14 июля 1994 г., с. 11.

        (9)  „Православная Россия“, нет. 1524, 1/14 декабря 1994 г., с. 7-11; Православная жизнь, нет. 4, 1994.

        (10)  „О событиях на Афоне“, опубликовано в Православной Руси, 1993, вып. 12.

         (11) Ibid

         (12) Афонит.инфо/библиотека/афон-и-славианскиј-мир/илински-скит-на-афоне

         (13) Православная Русь, 1977, №2.

         (14) Православная Русь, 1978, №8.

         (15) Православная Русь, 1992, №16.

         (16) Каллист, епископ Диоклетиана. „Афон: хорошие и плохие новости“, Соборность 15:1, 1993, с. 34.

          (17) Афонит.инфо/библиотека/афон-и-славианскиј-мир/илински-скит-на-афоне.

          (18) Pierre Patrick, „La persécution des moines du Mont Athos“ (Париз, 1992).

          (19)  „О событиях на Афоне с 7 по 8 мая 1992 года“, «Православная Русь», вып. 1489 и 1490, 1993.