Већ трећи дан траже да прокоментаришем једну врло разоткривајућу причу која се догодила са последњим изјавама Александра Дугина. Чињеница је да на свом Телеграм каналу, Александар Гелијевич, поред уобичајених претенциозних прогласа и постмодерних акробација, повремено објављује доктринарне расправе о теолошким темама, које су у јасној супротности са православним хришћанством, али не изазивају никакву реакцију међу самим православцима, јер га или не читају или не желе да се јавно сукобљавају са њим као медијским патриотским гуруом.

И једноставно се плаше да буду означени као недовољни патриоте или чак антипатриоте који би задирали у осуду „самог Дугина“. Оно што „сам Дугин” одлично користи, као и сви његови ентузијастични присталице и епигони. Али понекад православни реагују, посебно када Дугин своје богословске акробације изненада гради у дописној полемици са догматским ставом Цркве, који је у овом случају изнео архиепископ Савва (Тутунов), који свог противника веома поштује као руског патриоту, али је већ више пута изрекао критику евроазијства. За почетак, прочитајмо управо тај Дугинов пост, који је изазвао тако широк одјек:

Александар Дугин је написао:

„Његово Високопреосвештенство многоуважени Епископ Савва је јуче приметио да битка између Архангела Михаила и ђавола нема циљ, то је онтолошки статус куо.

Ако узмемо у обзир трансверзалну природу битке анђела која се одвија у вечности, онда у поређењу са нашим временским хоризонтом, заиста не постоји циљ као будућност. Ово је веома дубока примедба. Али у анђеоској вечности постоји и нешто што лежи ван њених граница, нека врста аналога наше будућности, само ван времена. Ту је предвечно, предсветско. Мора постојати нешто поствечно, постсветско. То је сврха битке анђела, њен исход.

Владика тврди да је крај унапред одређен. Бог је већ победио. Али може се стећи утисак да је ово превише механички, превише загарантовано. Бог је направио незамисливу, невероватну опкладу. На нас. На човека. Ако ми не успемо да победимо, онда Он неће победити. Дакле, чини ми се, треба да размислимо. Све зависи од нас, па и судбина самог Бога. С разлогом је постао човек. Тако да постанемо Он. И ништа мање. А ако не постанемо Он, Он неће постојати. Неће победити. А демони који су били скептични од самог почетка показаће се (не дај Боже) у праву. Битка није само за нас, људе, за наше постојање. Битка је за Бога, за Његово постојање, за Његову Победу. Ништа још није унапред одређено. Извор и круна постојања је рат.“

Многи православни хришћани су, прочитавши овај Дугинов пост, почели, из очигледних разлога, да га називају „глупости“, „лудило“ или последица елементарног теолошког незнања, али ја напомињем да то уопште није тако. Дугин је довољно образован да схвати неспојивост својих теолошких ставова са „званичним“ православљем, а у овом случају то није само његов лични ток свести, већ израз сасвим специфичног идеолошког учења, које он сасвим отворено проповеда готово читавог свог јавног живота. А то што сами православни још нису посветили озбиљну пажњу овом учењу, већ су га само одбацили општим речима о „глупостима“ и „лудилу“, само је допринело томе да је оно продрло у црквену средину и сада дугинисти могу лако да се назову „православнима“ и да немају никаквих проблема око тога. Како је рекао Александар Сергејевич, „ми смо лењи и нерадознали.

Дакле, реч је о сасвим специфичном идеолошком учењу, под маском „Православља“ које заокупља крхке умове многих православних хришћана – једне због њихове догматске непажње и необразованости, а друге сасвим свесно, јер ово учење им се чини привлачнијим и упечатљивијим од самог хришћанства.

Које јереси видимо у овом Дугиновом тексту?

1) Идеја да је Бог у рату са ђаволом, што је могуће само ако се намерно игноришу основе хришћанске доктрине: Бог је свемоћан, а ђаво је безначајан у поређењу са Њим, а самим тим и силе Божије и силе ђавола су несамерљиве. Није случајно да се ђаволу, као палом анђелу, не супротставља сам Бог, већ Архангел Михаило.

2) Идеја да борба између арханђела Михаила и ђавола нема јасан крај, па стога и сам Бог може „изгубити“ у рату са ђаволом. У ствари, ово је једначина сила Божијих и ђавола, понижења Бога и узвишења ђавола.

3) Идеја да постоје неки „скептични демони“, иако су сви демони искусили казну од свемогућег Бога, они сигурно знају да Бог постоји и да је Бог непобедив: како је рекао апостол Јаков, демони „верују и дрхте“ (Јаков 2:19). 4) Идеја да човек мора постати Бог – не Бог по благодати, тј. Бог са малим б, које он постаје резултатом обожења, наиме сам Бог са великим Б. То је идеја човекобожија, доведена до изједначавања Бога и човека, понижења Бога и гордог узвишења човека.

5) Идеја да „судбина“ самог Бога зависи од човека, до те мере да „ако ми не постанемо Он, Он неће постојати“, тј. од људских поступака зависи не само „судбина“ Бога, већ и само Његово постојање.

6) Идеја да је „извор и круна постојања рат“, који се, дакле, показује као вредност по себи и себи циљ, значајнији од самих учесника у овом рату и без обзира на њихову исправност или неисправност.

Све ове логички међузависне идеје су још једна верзија јереси гностицизма, према којој је само Божанство проблематично и нестабилно, и производи цео постојећи свет да допуни своје постојање, да реши сопствене проблеме. Ова јерес има много верзија и грана, углавном због значајног утицаја немачког гностичког мистицизма на западну и руску метафизику. И Дугиново учење је једна од ових верзија.

Превод: "Борба за веру"

Извор: https://t.me/arkadymaler