До детаља је у тзв. „црвеној књизи“ описано на шта је све био спреман њен отац „Рашка“ – Милорад Љубинац и ко га је држао на вези. Међутим, то је историја, а од ње данас многи немају вајде па да ипак видимо по чему је то Грдана позната?

Рашка је, што се мало зна, спасио рођеног сина Александра од робије, преко својих конекција је обезбедио да за новац робија друга особа. Непосредно након тога његов син дочекује митрополита Николаја на Сокоцу, љуби му руке што се да видети на снимцима објављеним на јутјубу. Иста ствар је и по доласку још неких високих делегација, које можемо да видимо како посећују соколачку цркву.

Ћерку Оливеру Рашка је обезбедио на тај начин што је за време рата склонио у Београд код тетке и уписао је на најнижи и најлакши степен школовања на тадашњем теолошком факултету, такозвани институт, приучени облик курса за вероучитеље и снисходиви блок наставе у трајању од 2 године. Њен колега, потоњи муж, Вања Јовановић је постао парох на Башчаршији у Сарајеву са истим квалификацијама, које неће сметати његовом тасту Рашки да га обезбеди.

Све то данас не смета одговорнима у патријаршији у Београду да Оливеру (од миља Ољу) запосле, ни мање ни више, него као главног и одговорног уредника листа „Православље“, новина српске патријаршије. Да ствар буде још бљутавија у целом низу, са тог места је сменила једног од најшколованијих протођакона СПЦ др Дамјана Божића, са својим институтом.

Славодобитност и жеља за осветом својој недавној домовини код Грдане је ишла дотле да је дотична тужила цркву због смене мужа из Сарајева због неспособности, као и гомилом изрежираних од ње објава на готово свим важнијим српским интернет гласилима у Босни, са вешћу да је постала до сада најбитнији уредник Православља (а ево шта је, на пример, радила још 2008 године ОВДЕ:).

У целој ствари, иза Грдане стоји извесни хрватски новинар из Загреба Драго Пилсел (брат Првослава Порфирија Перића), који јој у доброј мери помаже и чува стражу у сред Београда пред црквеним властима и са којим званично сарађује на порталу Комуна који заједно уређују, како и стоји на овом сајту.

 ____________________

Порфирије је више пута јавно казао да се он и Загреб воле, а зашто се не би волео са синовима тисућљетне културе, када да му је један од саветника велики пријатељ Драго Пилсел, новинар, теолог и потомак усташе Адолфа. Драго не крије своје симпатије према Порфирију: „Ја, унук једног усташе и једног гестаповца, син једног од Павелићевих „момака“ у Буенос Аиресу, јер одбацих усташтво и пригрлих антифашизам, у Аргентини, мало као водич, мало као преводитељ, мало као неформални савјетник, међу Србима и Црногорцима, тихо, шапући себи говорим да имам брата, да ми је Бог дао брата, да сам га добио дарованог у особи Србина рођеног у мјесту Бечеј, у Војводини, сада на челу Српске Православне Цркве, једне гране једине Цркве Кристове (да то еклезиолошко питање кажем како ја осјећам) и да ми то братство грије срце, да ме то братство обавезује да се осјећам једно с члановима Порфиријеве делегације и вјерног народа, да ме та свијест сада држи будним у Патагонији гдје си говорим да нам Бранко, ипак, није погинуо/нестао узалудно“.

 http://borbazaveru.info/

______________

Рашка је добро знао да опере своју и биографије својих блиских али не и савест јер им је по свему судећи спаљена. То је пренео и на неколицину својих верних ученика, од којих поједини данас мешетаре на разним позицијама цркве и друштва у Босни...

Наставиће се...

Драгоје Вељковић