ТАКАВ НАМ ТРЕБАШЕ АРХИЈЕРЕЈ

 Читајући скоро потписивани апел – молбу српским архијерејима и упоређујући га са беседом новоизабраног Патријарха Српског Иринеја, видимо да је Његова Светост већ сада по многим тачкама народних захтева одговорио позитивно. А надамо се да ће и по осталим тачкама такође. Зато се и Богу молимо да Патријарху и осталим архијерејима да мудрости и снаге да сачувају јединство светосавске свете Цркве и српског народа остајући сви заједно верна светосавска, светониколајевска и светојустиновска чеда, увек људи Цркве Христове, као они који увек говоре оно што мисле и увек раде оно што говоре, попут нашег блаженопочившег старца, Патријарха Павла.

С радошћу честитам свима православнима Земље Српске на избору новог Патријарха са жељом да мудро води Српску Цркву кроз све савремене сциле и харибде и доведе је у мирну луку, до тихог пристаништа. Са особитим задовољством присећам се речи које је Његова Светост изговорио својевремено као епископ нишки (у Интервјуу „Политици“ од 26. и 27. априла 2008.):

„Косово и Метохија нису узгубљени и једноставно наш народ то никада неће прихватити. То је света српска земља где је стварана наша држава, историја и култура. Све док су тамо наше највеће светиње, као Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија, Косово никада неће бити изгубљено. Јевреји су дочекали да после 2.000 година да уђу у Јерусалим. Надам се да ми нећемо чекати толико, јер је Косово у Србији и Србија је на Косову!”

На питање новинара: „Вернике све више узнемирава разлика око начина служења Свете литургије, иако је Сабор донео одлуку да се поштује постојећи богослужбени поредак. Да ли је комисија за литургијска питања нешто решила?“ – одговорио је:

„Комисија до сада ништа није урадила. Али, поред свих невоља и проблема који су се појавили, због такозваних реформатора литургије, има једна позитивна и утешна ствар. А то је да народ чува веру и то је веома добро. Дешавало се у историји да су патријарски и епископи падали у јерес, а да је народ чувао веру. Наравно, далеко смо од јереси, јер ово и није никаква реформа. Ја сам за то да се поштује древна вековима утврђена пракса богослужења. А ако има нешто што је током времена ушло у литургију, а није оправдано, зна се ко то треба да решава. Не професори, већ Сабор јерархије. Ми смо део породице православних цркава и треба да видимо како на тај проблем гледају Грчка, Руска, Бугарска црква и Јерусалимска патријаршија. Не можемо ми да штрчимо и будемо најпаметнији.“

Такође су занимљиви и одговори на следећа питања:

Код верника постоји и страх да нас та реформа литургије потенцијално приближава католичкој миси?

Да ли има тенденција таквом приближавању, не знам. Али, има знакова да је то тако. Можда се и несвесно иде у том правцу. Када почну сва та размишљања како да се служи, завршићемо као протестанти. У протестантизму свако служи и тумачи Јеванђеље на свој начин и живи по Христу како он мисли да треба. Ми смо саборна црква и код нас се све одлучује на сабору јерархије. Када се појави проблем окупи се сабор помесне цркве, размотри и донесе одлуку и о томе информишу остале цркве. Најгоре је што је због питања служења литургије дошло до поделе у народу и што се не види крај томе, уколико се настави са реформама/.../

Како гледате на документ из Равене у којем су и католички и православни теолози разматрали примат римског папе?

Ми не можемо да говоримо о положају римског епископа у садашњем стању, када католици себе сматрају одвојеним од Православне цркве. Тачно је да је папа, док је био у саставу цркве, с обзиром на тадашњи положај Рима, имао прво почасно место међу осталим патријарсима, али то није било право власти. Власт у цркви није сконцентрисана у једној личности, већ у сабору где делује Свети дух који руководи црквом. Немамо ништа против да папа поново буде први међу једнакима, али тек када се врати у Цркву.“

О доласку папе у Србију и сусрету са римокатолицима.

„...О евентуалном доласку папе треба да одлучи Црква. Можда то и не би био лош потез. Не треба бежати од сусрета са папом и представницима Католичке цркве. Ми немамо разлога да се бојимо и стидимо. То би била прилика да кажемо шта мислимо о њима. Ако им Господ помогне да сагледају да су скренули, могу да почну и полако да се исправљају. Људски је грешити, али људски је и покајати се.“

Да, ми мрзимо на јерес, али не и носиоце јереси. Тако нас уче сви Свети Оци. Тако су нас учили и велики Патријарх Варнава (Росић) и Свети велики Владика Николај и Преподобни велики старац Јустин Ћелијски. Тако нас и данас учи и њихов верни син, Патријарх српски Иринеј. На многаја љета, Свјатјејши Владико!

Радоман Светковић