Господин Драгоје Вељковић покренуо је добру тему – ко је Оливера Јовановић, уредница  знаничног гласила Београдске патријаршије „Православље“ (овде:). Његов чланак ме је подстакао да вам презентујем још сијасет чињеница из њене богате не само екуменистичке, већ и мегаломанске биографије, како би се видели разлози зашто је овај лист пропао.

Само што је постављена за уредника „Православља“, сместа је помпезно поставила своју моћну биографију на званични сајт Патријаршије, што је ретко који уредник пре ње чинио. Пише она да је аутор овог „Глосара“.

https://mrv.ba/lat/clanci/vijesti/

Није, ваљда, она обрадила и муслиманску, католичку и јудаистичку терминологију? Она је била само носилац пројекта као службеник тог Међурелигијског вијећа у Сарајеву. А термине су предложили и обрадили, биће, њен муж донекле и професори с Богословског факултета у Фочи.

Даље, говори како је у Вијећу била координатор пројекта за рад са женама из ЕУ, а не каже да је с тог места отерала једну муслиманку,  а разлог је што та, иначе инжењер, није скувала кафу митрополиту Николају.

Није навела да је возар овог Вијећа Србин Димитрије отпуштен с посла на три године до своје пензије, јер једног дана, будући прехлађен, није могао да вози госпођу у неки град ван Сарајева њеним приватним послом. Сместа је ургирала код неког директора/ке, ваљда странаца, да Србин изгуби посао. Ускоро потом је и умро.

Једном је у Тирани одржан састанак представника њиховог  Сверелигијског савета и представника сарајевског  Вијећа. Госпођа је казала организатору: Да поведем и мог мужа Вању, а ми ћемо поднети све трошкове. Кажу да им је келнер доносио и доручак у хотелску собу и друго су изволевали, али кад су пошли за Сарајево, потписала је на рецепцији да трошкове собе сноси сазивач! И настане расправа између Сарајева и Тиране.

Само што је дошла у канцеларију „Православља“, отерала је дугогодишњу службеницу, секретара листа и „Православног мисионара“ Снежану Крупниковић, а одличан богослов, пред одбраном доктората, оперативни уредник  Срећко Петровић скрајнут је. Никад у животу није уређивала неки лист. Сад је у Уредништво довела још двојицу, мастер теолога. Значи, она, двојица нових службеника  и Срећко Петровић уређују једну двонедељну ревију од 48 страница,  у коју трпају све говоранције и историјске чланке. Такво „Православље“ би неко могао уређивати хонорарно, али Патријаршија има паре.

Милисав Протић, први уредник листа, и то листа штампаног другом техником, на олову, хонорарно је као парох уређивао новине које су читане, а сад се бесплатно  нуде по ходницима Патријаршије, и нико их не узима. Свештеници неће да „прљају руке“.

Пише госпођа уводне текстове. Где она? Сигурно јој неко други  пише за паре. Међутим, уредник сајта мора их објавити на 1. страници. То никад није био случај раније.

Још док је била помоћница уреднику Божићу, кад би били објављивани неки текстови њених познаника, она би их молила да преко друштвених мрежа захваљују  њој, новој уредници, великој звезди. То су и чинили и – постала је уредник.