За нешто мање од годину и по дана упокојили су се митрополит Јован Зизјулас (1931–2023) и Христо Јанарас (1935–2024), двојица новохеленских теолога чији су утицај и мисао уобличили читава покољења студената православних богословских факултета у читавом свијету

И у српској теологији (или, како би њихови сљедбеници рекли: теологији на српском језику, будући да по њима „српска теологија не може да постоји“) оставили су видљивог трага. Путеви којима су долазили до нас као студената били су двојаки: најприје, њихову мисао су доносили њихови некадашњи студенти, почесто и не пријављујући чињеницу да су читава „открића“, мисли, изразе, „аргументе“ преузели од њих двојице (нарочито од Зизјуласа који је често идеолошки мистификовао своју врло једноставну теологију представљајући је као интелектуално захтијевну – Јанарасова мисао јесте била неупоредиво шира и дубља, па је зато било мање епигона, усмених и писмених плагијатора).
Затим почели су да се појављују томови објављених радова двојице већ прослављених грчких православних мислилаца, у разним издањима и опремама, углавном у врло солидним или одличним и пажљивим преводима, а није било мало нас који смо учили новохеленски језик првенствено да бисмо могли да прочитамо оно још непреведено на српски. Иако су нам их као ауторитете препоручивали оци и професори до чијег смо мишљења изузетно држали, с временом су Јанарас и нарочито митрополит Зизјулас као ауторитети надишли и саме своје пријатеље а наше најважније теологе, почесто правећи својеврстан кружок идеолошки заљепљених обожавалаца – људи који су од њиховог језика начинили читав новоговор а постулате, тј. идеологеме њихове мисли доживјели као „догмате“ Цркве. Препознатљиви по загушујућем верглању појмова попут „есхатона“, „личности“, „онтологије“, „епископа“ „евхаристије“, „иконичности“, млади адепти су углавном чинили медвјеђу услугу својим идолима, показујући њихову теологију још више идеолошки бесмисленом и затвореном.
Ипак, ако је у свему томе било смисла и користи, онда ваља рећи да су нам оцртавали крајности и странпутице идеологизованих теолошких ауторитета. Колико је велики, али и засљепљујући био њихов ауторитет најбоље говори једна лична анегдота: када је 2019. поглавар Цркве Турске г. Вартоломеј потписао томос организацији састављеној од неонацистичких псеудоцрквених структура у Украјини, запитао сам једног познаника, Србина, шта мисли о томе. Одговорио ми је да је према његовим сазнањима томос скицирао и накнадно прегледао митрополит Зизјулас (о томе немамо непосредне доказе), те је самим тим „томос сигурно ваљан“. Узалуд је био сваки аргумент, о контрадикторностима самог томоса, о историјским нетачностима и теолошким недосљедностима. Штавише, чак ни ауторитет српских теолошких великана који нису одобравали такве поступке Фанара није помагао. Млади теолошки скојевци деценијама су уобличавани у налозима новохеленске теологије и проћи ће још деценија да идеологеме увезене одатле престану да постоје.

ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА Но зашто је то уопште проблем? Нису ли српска теологија и култура – као „контактна култура“ (М. Ломпар) – одувијек склоне да из Хеладе понешто позајмљују и узимају? О проблемима и токовима односа српске и новохеленске културе већ смо писали, па нема потребе да овдје понављамо ширу слику. Оно што се, међутим, десило са увозом теологумена двојице знаменитих недавно упокојених мислилаца изискује посебну пажњу не само због њихове популарности већ и због специфичне неприлагођености оног увезеног српском историјском искуству и богословској традицији. Чињеница да су се њихови списи популаризовали и као уџбеници и као популарна штива и као идејни компендијуми омогућавала је незапамћено широк хоризонт рецепције: без иоле претјеривања можемо рећи да су Зизјулас и Јанарас више уобличили начине на који српски теолози данас схватају сопствену вјеру, њену суштину и смисао, историју и свој смисао и сврху од владике Николаја или Његоша. Јер након Зизјуласа и Јанараса српски теолози су почели да проповједају „предност онтологије над етиком“ – игноришући притом значења и ријечи „онтологија“ и „етика“ која су постојала прије Зизјуласа и Јанараса.
Откуда то да је један народ, чији су најважнији колективни идеали уобличени кроз косовску етику, добио „православне теологе“ који ратују против „етике“ (не разликујући етику и морализам)? Или сте можда некада, попут писца ових редова, полемисали са српским епископом који тврди да „Црква није добротворна институција“ – иако је сам тај епископ организовао и јавну кухињу и неколико успјешних фондација за помоћ сиромашним породицама? Откуда онда тај став? Свако ко је читао еклисиолошке скрипте митрополита Зизјуласа лако ће препознати градиво уводних лекција, оно у којима нас новохеленски теолог обавјештава шта све Црква по њему „није.“ У ситуацији у којој се српске земље све више друштвено раслојавају, а клиру (нарочито оном који је потпуно слијепо преузео животни стил и статусне симболе свјетовне олигархије) све оштрије се књижи одвојеност од народа и његових мука, идеологема о Цркви која „не треба да се бави харитативном дјелатношћу“ звучи као бесмислица и прави показатељ несрећности тзв. културног превођења. Јер није довољно само превести текстове, не размишљајући о њиховом учинку. Понекад се – а тога је српски ХХ вијек препун – с текстовима увозе и до тада непостојећи проблеми и дилеме, својеврсне мале богиње теологије и литургијске праксе, врло често без лијека или са другачијим терапеутским учинцима.

БОГОСЛОВСКО БРАТСТВО Постоји један дјелић личне и идејне слагалице без којих су Јанарас и Зизјулас практично несхватљиви а који се најчешће није преносио заједно са њиховим списима – то је прича о тзв. богословским братствима, врло специфичним облицима религијског живота карактеристичним за Хеладу прве половине ХХ вијека. О њима се код нас писало релативно мало. Колико је искуство живљења у једном таквом „братству“ било формативно, нарочито за Христа Јанараса, откриће нам он сам у својој аутобиографској прози „Прибјежиште идеја“ (нажалост, још увијек непреведеној).
Како историју пословично пишу они који имају моћ да је тумаче, тако је и лик богословског братства Зои и њима расколничког, супарничког, али и у много чему сличног братства Сотир затамљен поразом који су доживјели у грчком црквеном животу и култури након пада пуковничке хунте. А ријеч је о заиста противрјечним и идеолошки комплексним појавама. С једне стране. „Зои“ који је 1907. основао о. Јевсвије Матнопулос, представљао је израз религијске реакције на модернизацију новогрчког друштва, повећавање друштвене декаденције и моралне индиферентности. Зоисти су се томе супротстављали чврсто вјерујући у препородитељску моћ православне духовне традиције, теологије, литургијског Предања.
Па ипак, и на пољу организације и теолошких садржаја, модели на које су се угледали нису били лишени управо онога од чега су жељели да побјегну – западних утицаја. За услове врло интензивног грчког политичког живота, засићеног интригама трговачких и политичких династија, основаног на левантског плаховитости и театралности, Зои је успио да учини нешто равно чуду: да начини чврсту, идеолошки уобличену, јасно хијерархијски структурисану организацију, својеврсну цркву у цркви и државу у држави. Понекад се – прилично неосновано – праве паралеле с нашим богомољачким покретом или румунским покретом Несагорива купина (Rugul aprins), иако ни један, ни други никада нису успјели да постигну тај степен хијерархијске организованости, друштвеног утицаја и идеолошке тоталитарности којој је тежио и коју је постигао Зои.
У најмоћнијим годинама свог дјеловања – непосредно прије Другог свјетског рата, за вријеме њега и до средине седамдесетих година ХХ вијека – Зои је имао своје цркве, свештенике, школе, централу у импозантној згради. Сам Јанарас свједочи о томе да је у току Велике глади (1941–1944) зоистичка школа била једино мјесто гдје се могло добити нешто хљеба и нешто образовања. Нажалост, таква њемачка ефикасност и протестантска посвећеност „унутрашњој мисији“дошли су по цијену идеолошке пресије, хијерархијске чврстоће и савршене неосјетљивости за било шта изван реторике која је синтетизовала хеленски патриотизам и европски морализам из средњих културних регистара. Тако се заправо Зои постепено претворио у својеврстан збир противрјечности: масиван и идеолошки стриктан, покрет је често имитирао њемачку пијетистичку „теологију срца“, али у њему су се губили конкретни људи – што објашњава трауму од „суштине“ и потребу „истинском личношћу“ за „истинском заједницом“ коју су жарко прокламовали Зизјулас и Јанарас.
Зои је почесто на себе преузимао улоге за које је сматрао да их држава не врши адекватно – од моралне полиције до харитативне дјелатности. Као што смо видјели, имало је то и ефекта и своје добре стране, али се почесто у мисионарском активизму губио смисао и сврха, па је хљеб подарен да би се неко придобио, те истиснуо онај дат из чисте хришћанске дужности да носимо бремена једних другима. Моралистичке проповједи сасвим су замијениле органско јединство литургијских читања, проповједи, причешћа, бриге за другог човјека. Отуда и она одбојност према морализму и према реторичкој саможивости у литургији – одбојност често погрешно доживљена као одбацивање било каквог етоса и било какве проповједи.
Тако су се, заједно с текстовима који су требало да их лијече, код нас увожене мале богиње савременог грчког црквеног живота. Добили смо текстове који полемишу са Зоијем – иако нисмо имали Зои. Изван тог контекста, они су понекад имали мало смисла – углавном онолико колико су постојале аналогне појаве код нас, а понекад су се аналогије (као она поменута, са богомољачким покретом) на силу правиле како би се грчким лијеком „лијечило“ оно за шта су претходно српски свештеници углавном држали да је здравље. Наравно, то не значи да је потребно (а сигурно није ни могуће) српску теологију изоловати од оне грчке. Довољно би било имати идеју о томе шта се с књигама и ауторима увози. И осјећај достојанству у себи и историји свога народа.

Извор: "Печат"