Свима је одавно познато да је америчка обавештајна агенција изабрала древну Цариградску патријаршију и њеног поглавара патријарха Вартоломеја I, у циљу лакшег реализовања планова светских глобалистичких сила.

 Другим речима, америчка администрација је искористила Цариградску патријаршију и њен утицај у православном свету, ради остваривања својих геополитичких и геостратешких циљева. Тако је и «Интермагазин» (https://www.intermagazin .rs) 30. јула 2016. године објавио чланак под називом „Како ЦИА покушава да уништи православље“, у којем је пренео изводе из «Доктрине борбе против Истока», коју је креирао директор ЦИА, Ален Далс (Allen Welsh Dulles, први цивилни директор ЦИА), у којем су наведене смернице како да се разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ словенских држава. Такође, један од примарних циљева је био и остао фрагментација, тј. распарчавање Православне цркве.

   Управо је на то упозоравала једна од највећих професора Правног факултета у Београду, др Смиља Аврамов, када је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, када је поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, први пут обелоданила да су САД, Ватикан и Немачка још 1976. године склопиле тајни споразум у 11 тачака од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни, када су рекли да Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела. Другим речима, православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде нови светски морални пројекат.

   Русија данас представља једину преосталу препреку на њиховом путу ка успостављању доминације над целим светом. Управо је из тог разлога, главни циљ Новог светског поретка - уништење православља. У том контексту, је познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински (пољско-амерички политички научник, геостратег и државник који је служио као Саветник за националну безбедност САД од 1977. до 1981. године у администрацији Џимија Картера) рекао: „Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље“ („Интермагазин“, 14.05.2014). Такође, ништа мање познати Самуел Хантингтон (Samuel Phillips Huntington, амерички политиколог, саветник, академик и дугогодишњи директор Харвардовог Центра за међународне послове) је записао да су «Русија и њена православна цивилизација неприкладне за Нови светски поредак, због чега је неопходно ову цивилизацију променити».

   Тако је и одлучено! Западни геополитички центри моћи су кренули у одлучујући обрачун са Православном црквом, у циљу њене дезинтеграције и потпуног уништења. С тим у вези, америчка обавештајна агенција је изабрала древну Цариградску патријаршију и њеног штетног поглавара, у правцу лакшег реализовања планова светских глобалистичких сила. Другим речима, Америчка администрација је искористила Цариградску патријаршију и њен утицај у православном свету који је уживала још од времена Византијског царства, ради остваривања својих геополитичких и геостратешких циљева. Морамо признати да су правилно проценили, јер је једино Православна црква остала последња брана традиционалних вредности (вера, породица, отаџбина и традиција, као и поштовања  хришћанских догми светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора). Такође, Првославна црква је остала и последња одбрана од свих сатанистичких, патолошких и девијантних појава у данашњем времену.

Ако анализирамо данашњу ситуацију у Православној цркви, долазимо да закључка да главни узрок огромних потреса у целокупној Православној цркви, лежи у неканонској одлуци константинопољског патријарха Вартоломеја I да на варварски начин изврши упад у поље јурисдикције канонске Украјинске православне цркве, Московске патријаршије и другде. Православни хришћани су са неверицом и ужасом посматрали како предстојатељ древне Цариградске патријаршије, доноси одлуку да део друге Помесне православне  цркве припоји својој канонској територији, док оне, које су све Помесне  православне цркве сматрале расколницима, проглашава делом канонске цркве.

Управо су такви поступци цариградског канонопрекршитеља, упалили искру сукоба у Украјини, и покренули талас државног терора над припадницима канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), у виду хапшења и малтретирања архијереја, као и прогона монаха из својих манастира.

Украјинска власт је отишла и корак даље, усвојивши закон 8371 којим се забрањује деловање канонске Украјинске православне цркве! Желимо да подвучемо, да се у дугој историји Православне цркве никада није догодило да се забрани рад неке канонске православне цркве! Несумњиво да је реч о дискриминаторском закону којим се крше основна права, пре свега, право на слободно исповедање вере, као и право на избор начина на који ће вера бити практикована. У том контексту, познати бугарски адвокат Румјана Челакова (бивши државни тужилац и судија), оценила је да би у вези овог скандалозног чина било неопходно обратити се међународним организацијама (УН и Савет Европе), са стављањем акцента на кршење основних људских права која су наведена у Међународном пакту за заштиту грађанских и политичких слобода; у посебној директиви ЕУ о суспензији верске нетрпељивости; као и позивању на члан 9. и 10. Европске конвенције о људским правима“.

Одмах након тог чина, украјински председник В. Зеленски је известио Цариградског патријарха да је украјински парламент изгласао закон о укидању канонске Украјинске православне цркве, јер је она у канонском јединству са Московском патријаршијом. Историјски посматрано, прво седиште Руске православне цркве је управо у Кијеву, где је и основана прва руска држава. Средиште духовности Кијевске Русије и Руске православне цркве је манастир Кијево-печерска лавра, коју је 1015. године утемељио светитељ Антоније који се подвизивао у манастиру Есфигмен, где и данас постоји његова посница која се поштује као светиња.       

Када је у питању неканонска одлука о додељивању аутокефалности расколничкој Православној цркви Украјине, треба истаћи да је и међу митрополитима Грчке Православне Цркве било оних који су се жестоко супротстављали оваквој одлуци. Међу њима је био и Митрополит пирејски Серафим, познати стручњак за црквено и канонско право, који је пажњи Сабора изнео не само исцрпну студију у којој је убедљиво оповргао аргументе изнесене у извештају Предстојатеља Грчке Цркве, већ је и у усменим иступањима оштро критиковао такозвани „сабор уједињења“ расколника. Митрополит Серафим је подвукао да такозвани „сабор уједињења“ није пуноважан, јер се састојао од мирјана, тако да је и додела аутокефалног статуса тој непостојећој „црквеној“ структури, такође неважећа (између осталих био присутан и Петар Порошенко, прим. аут). Он даље истиче да сви покушаји да се оправда то „канонско безакоње“ представљају аномалну канонску праксу, која се „може упоредити једино са отоманским ропством Цркве“ као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависило од Цариградског Патријарха, када се „потирао канонски црквени поредак Светих Васељенских Сабора“.

Упркос томе, на ред је дошла и Летонија, када се први пут у историји православне цркве догодило да је председник једне државе (Еглис Левитс), поднео националном парламенту (Сејму) нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која је имала статус аутономије у оквиру јурисдикције Московске патријаршије, на чијем челу се налазио митрополит Курдјашов. Да апсурд буде већи, неопходно је нагласити да је захтев упућен националном парламенту у којем су огромну већину чинили римокатолици и лутеранци, док су припадници православне вероисповести заступљени само са неколико процената.

Значајно је подсетити, да када је реч о Руској Православној Цркви, она је током XX века давала аутономије и самосталности својим Црквама у државама које су се одвојиле од Русије. За разлику од оваквог става, Летонија је од 1918. године, када је стекла независност, отпочела са прогоном православаца и са захтевима за одвајање од Руске Православне Цркве – као мајке Цркве. Током двадесетих година прошлог века, летонске власти су одузеле 28 цркава, затвориле црквене образовне институције, док је четвртина непокретне имовине Православне цркве била конфискована.

Очигледно, није никаква случајност то што је скоро истовремено дошло до напада на канонску Украјинску православну цркву и манастир Есфигмен. Чак шта више, уверени смо  да се ова прича неће само на томе завршити! У вези са тим, др Вељко Ђурић Мишина упозорава, да када је реч о Атосу, следећи за „дисциплиновање“ биће словенски манастири.

Другим речима, геополитички креатори и њихови помагачи из кругова појединих помесних аутокефалних цркава, који се налазе на истом задатку уништења Православне цркве, намеравају да у свим државама где постоји дијаспора Руске православне цркве иду на преотимање њене имовине и верника, оснивањем нових „цркава“ којима би „легитимитет“, као и у случају Украјине, дао Цариградски патријарх.

Када је реч о појединим помесним аутокефалним црквама, овде се у првом реду мисли на оне цркве и њихове високодостојнике, које су пале у искушење јереси екуменизма, папизма, либерализма и модернизма, и које су поданичким деловањем допринеле да се њихове цркве нађу у вазалном односу према државним ауторитетима земаља у којима делују.

Што се тиче давања «легитимитета» новооснованим «црквама» од стране Цариградског поглавара, неопходно је подсетити креаторе англосаксонске геополитичке мапе света, о томе да треба да се помире са чињеницом, да је империјални период цара Константина далеко иза нас, када је царска власт могла да доноси сличне одлуке. Тада је седиште Цариградског патријарха, као и данас, било у Константинопољу, где је столовао и Византијски цар и где је било седиште Царског синклитоса (Царски савет). Међутим, тај период је трајно окончан, у уторак, 29. маја 1453. године!

Та чињеница је посебно болна за писца ових редова, чије је порекло из Мале Азије, Кесарије, Кападокије, међутим, његова оданост према одбрани Христове цркве и Христове вере је много већа, значајнија и вреднија, него што је примат Цариградске патријаршије и статус њеног поглавара!

Наредни корак у правцу стезања обруча око Православне цркве, а у циљу њеног распарчавања, јесу покушаји избацивања братства светогорског манастира Есфигмена, што је нови гувернер Атоса, бивши министар одбране Грчке, генерал у пензији Алкибијадис Стефанис, обећао да ће остварити пре новембра 2024. године за када је планиран састанак цариградског патријарха Вартоломеја I и папе Франциска. Нови гувернер Атоса је добио упутства да испразни манастир до краја новембра, када је предвиђено да велика ватиканска делегација дође у посету Фанару, на прославу годишњице устоличења Цариградског патријарха.

Тим поводом, Александрос Стефанопулос, теолог и грчки стручњак за црквене односе, рекао је да је претходни гувернер Атоса Анастасиос Мицијалис поднео оставку, јер није желео да буде укључен у послове «војне операције» према монасима Есфигмена. Иначе, монаси Есфигмена имају велику подршку, јер оно што се дешава је укидање аватона - забране уласка појединих категорија људи у монашку републику. Смисао аватона јесте – не само забрана уласка женама на Свету гору, већ и наоружаним лицима. Већина манастира то разуме, и због тога су дигли глас у одбрану Есфигмена.

Сви противници једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што ће рећи Православне цркве, који су оличени у змији Анаконди која стеже обруч око Православне цркве својим смртоносним загрљајем, настоје да успоставе катедру «источног папе» што би била само прелазна форма ка јединству са Римокатоличком црквом. Наиме, Ватикану се жури да се уочи 1700-те годишњице Првог васељенског сабора, 2025. године, успостави унија између Рима и Константинопоља, за коју су се фанариотски великодостојници већ изјаснили. Као пример, наводимо да је поглавар архиепископије Фанара у САД, архиепископ Елпидофорос (Ламбриниадис) одржао предавање на тему: «Будућност православно-римокатоличких односа у Сједињеним Државама», на универзитету Фордхам у Њујорку, на којем се децидно изјаснио за унију са Римом. У том контексту, папа Франциско и његов истомишљеник Цариградски патријарх Вартоломеј I, планирају да наредне 2025. године обележе 1700-ту годишњицу од одржавања Првог Васељенског сабора. Намера им је да то учине баш у Никеји, у Малој Азији, у данашњој Турској, где је одржан Први Васељенски сабор (325).

   У суштини, папизам представља главно лажно учење паписта тј. римокатолика, чија је основна порука да римски папа није само први међу једнакима по части (Primus inter pares), како је увек прихватала цела Христова Црква, већ да је и први по власти, тј. без себи равних (Primus sine paribus). Другим речима, „он је изнад свих осталих патријараха и једини заменик Исуса Христа на земљи“! Ово лажно демонско учење које представља последицу гордости римских папа, настало је пре 11. века и великог раскола између Источне и Западне Цркве, тј. отпадања Римске цркве од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве.

   У прилог томе сведочи и студијски документ који је представљен 13. јуна 2024. године у Риму, од стране кардинала Курта Коха, надлежног за екуменска питања, и Мариа Греча, генералног секретара Светског бискупског синода. У том документу се «сугерише» хришћанским Црквама да би у будућности требало да прихвате папу као «почасног предстојатеља». Пазите чега су се досетили – измишљеног достојанства „папе као почасног предстојатеља“, само да би замаглили прави разлог, а то је вишевековна тежња ка остваривању папског примата над свим хришћанима.

   Више је него очигледан разлог због чега се данас Римокатоличка црква служи познатим латинским лукавством и промовише идеју, како они кажу - «новог схватања и другачијег вршења папског примата, који би требало да допринесе обнављању хришћанског јединства». У циљу обмане Помесних православних цркава, и замагљивања правог разлога, чак се предлаже и промена читања доктрине Првог ватиканског концила, који је 1870. године прогласио непогрешивост поглавара Римокатоличке цркве по догматским питањима, а тиме и њега као врховног законодавца и судију читаве хришћанске Васељене.

Закључујући, желимо да истакнемо да је више него јасно, да потписивањем Уније 2025. године, Римокатоличка црква жели да оствари папски примат по сваку цену, чему је вековима тежила.

У том контексту, наводимо да у време светог Григорија Великог (+604) када није било ни помена о увођењу у Хришћанску теолошку мисао таквих догми и новотарија као што је тзв. папска непогрешивост, Св. Григорије Велики је у Књизи VII, Посланице 33, записао:

„.....ко год себе назива, или жели да будe назван, Васељенским Пастиром, у својој је гордости претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих“.

На крају, као што наводи Максим Костенко, верски аналитичар, бивши заменик начелника Синодалног одељења УПЦ за питања младих, садашњи прогон канонске Украјинске православне цркве није последица војног сукоба Украјине и Русије, већ има знатно дубље корене. Његовом полазном тачком треба сматрати вишевековне покушаје геополитичких противника Русије да јој отцепе територије, претварајући становнике тих територија  у снагу која је спремна да идеолошки и истрајно ратује против Руске државе. При томе, веома је важно истаћи, да је кључна улога стављена на преобликовање духовног кода дела руског народа, пошто је православна вера увек била најважнији елемент у очувању јединства Руског народа.

У том контексту, противници Русије су увек били заинтересовани за покатоличавање њених територија и успостављање превласти католичког света над њима. Зато је овај план врло јасан, и састоји се у покушају уништења канонске Украјинске православне цркве, како би доцније њене остатке „прелили“ у расколничку „Православну цркву Украјине“, а потом, ујединили са Украјинском гркокатоличком црквом.

То су суштински планови и циљеви Фанара и Ватикана, да дође до „формирања уније“ на било какав начин, па чак и овако неприродан, чиме би показали да је могуће, заправо, оствариво и реално, поновно уједињење православних и католика, и то без промене начела њиховог учења (догматике). 

Нажалост, чињеница је да данашњи хришћани нису борци, већ неутрални и незаинтересовани посматрачи. Ако видимо да неке помесне Православне цркве ћуте како се не би супротстављале државним ауторитетима; ако митрополити ћуте; ако и монаси ћуте, па ко ће да говори драги читаоче. Ко ће да брани Господа Бога и Његову Свету, Саборну и Апостолску Цркву, што ће рећи једину - Православну. Ко је тај који ће да говори!

Ако се ми не будемо супротставили, из гробова ће да устану наши преци. Они су толико страдали за нашу веру, за нашу Отаџбину, а шта ми радимо?

   Наша дужност је да бранимо нашу веру, нашу Цркву, и нашег Господа Исуса Христа. Јер смо ми рођени као православци, и као православци ћемо и окончати своје животе. И никада нећемо бити, нити паписти, нити екуменисти, модернисти или либерали, као ни подржаваоци било каквих сатанистичких, патолошких и девијантних појава у данашњем времену.

Због тога је неопходно да се у свим Помесним православним црквама упути јавни позив на изоловање свих духовно оболелих архијереја (патријараха, архиепископа, митрополита, епископа и др) ради опстанка једне Свете, Саборне и Апостолске цркве – наше једине Православне цркве, која је егзистенцијално угрожена у данашњем времену, више него икада пре у својој дугој историји.  

Диогенис Д. Валаванидис

председник

«Центра за заштиту хришћанског идентитета»

и председник Одбора за верска питања

«Центра за геостратешке студије»

Београд

Београд, 05.09.2024. године