header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Св. Сава у очима Св. Николаја Жичког и о. Јустина Штампај Е-пошта
среда, 27 јануар 2010

Владимир Димитријевић

СВЕТИ САВА У ОЧИМА СВЕТИХ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ И ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

          Непогрешиво мерило нечије православности је његова гоњеност. „Ако су Мене гонили, и вас ће да гоне“, рекао је Христос Својим следбеницима. Јер, свет, пао и пропао у греху, не воли Христа и Његове следбенике који му сведоче да се не може остати у својој заточености, у својој овдашњости, него да се мора отворити за вечну светлост Царства Божијег.

          И данас, када је Србима, као ученицима Богочовековим, опет небивало тешко, и кад они који желе да владају светом уз помоћ кнеза овога света, настоје да нам одузму и небо и земљу, подсећање на то кога наши непријатељи највише мрзе може нам помоћи да схватимо уз кога се треба привити ако хоћемо да идемо ка вечности, по речи Алексе Шантића да ми пут свој знамо, пут Богочовека.

А наши непријатељи највише мрзе Св. Саву, Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског.

Св. Саву не воле јер се определио за Јерусалим Небески, а не земаљски Рим, па о њему говоре као о националисти коме је његово племе било драже од Цркве. Уместо римског универзализма, говорио је Живко Кустић, уредник „Гласа концила“ почетком 90-тих година 20.века, Срби су се определили за племенски партикуларизам, и зато су неспособни за „евроинтеграције“. О значају Св. Саве за Србе, говорио је и хрватски аустрофил, др Иво Пилар, који је, за време Првог светског рата, написао књигу о „јужнословенском питању“, и у њој устврдио да Срби могу да опстану и без Државе, и без војске, и без других институција, али не могу без култа Св. Саве. Савић Марковић Штедимлија, проусташки  идеолог и црногорски сепаратиста, који је тврдио да су Црногорци „Црвени Хрвати“, такође је писао против Светог Саве, а његов данашњи ученик, Јефрем Брковић, тврди да су Црногорци били римокатолици док их „геноцидни“ Сава Немањић није поправославио.

Мржња према Св. Николају Србском, чије мошти, као и мошти Св. авве Јустина, почивају недалеко одавде, у наше дане достигла је врхунце. Њега, немачког заточеника и прогоњеника, представници тзв. „грађанске опције“ међу Србима клевећу као љубитеља Адолфа Хитлера; њега који је, ризикујући живот, спасао 1942. Јеврејку Елу Нојхаус и њену мајку, оптужују да је антисемита; њега, најевропскије образованог Србина, оптужују за мржњу према Европи (у којој је он осуђивао само оно антихришћанско и нечовечно а величао све Христово и вечно); тврде да је мрачњак, реакционар, оличење свега негативног... Тако је и са Св. Јустином Ћелијским: и он је, веле србофобни бивши Срби, назадњак, антиевропејац, антиекумениста.

Зато, драга браћо и сестре, данас, кад видимо кога од наших великана нападају србомрсци, окупимо се око њих тројице – Светих Саве, Николаја и Јустина, и видимо шта Николај и Јустин говоре о нашем Првоучитељу и Првоепископу, чији смо спомен дошли да обележимо.

II

Прво да видимо ко је и зашто мрзео Св. Саву. Како каже Владика Николај: „Саву су мрзели од почетка сви бездушници, сви насилници и сви јеретици. Мрзели су га и мрзе сви безбожници и отпадници од Бога и Христа Спаситеља. Мрзели су га и мрзе га сви они који мрзе српски народ, српску народну Цркву, српску културу, српске славе и обичаје, српску храброст, правду, доброту и поштење. Мрзели су га живог, мрзели и мртвог. Најјаснији израз те страшне мржње према Св. Сави показао је потурчени Србин Синан- паша, који му је пренео мртво тело из Милешеве у Београд, и на Врачару спалио. Али спалио је себе, а не Св. Саву. Тако су и сви мрзитељи Св. Саве и гонитељи његове духовне деце себе упропастили, а славу Св. Саве повећали. Тако је било, тако бива, и тако ће бити, јер је узалудна и луда борба против Христа и Његових светитеља.

Зато, дакле, мрзе Св. Саву и Његове верне ученике – Николаја и Јустина. Али, изађимо из таме мржње на светлост Истине и Љубави најблагороднијег Немањића, и поново се сетимо зашто треба да му појемо и утројимо своју песму.

III

Владика Николај Св. Саву назива најлепшим дететом. А та лепота његова сва је од лепоте Христове, кога цар Давид назива најлепшим од синова људских.

По Николају Златоустом, лепота Савина била је у одлучном избору Царства Небеског изнад царства земаљског; затим у његовој смерности- преданости вољи Божјој којом је, као млади калуђер на Св. Гори, био слуга свима; затим у радости стварања, јер је он „зидао, и зидао, и зидао – до последњег даха свога“: Цркву и државу, школе и болнице, убожнице и хранилишта – али, пре свега и изнад свега, душу своју и душу свог народа. Био је леп и због свечовечанске љубави своје, којим је волео и Србе, и Грке, и Бугаре, и Русе, и Мађаре, и Арапе, због чега је, увек и свагда, био миротворац. Био је леп и због љубави према Христу, оставивши све због Њега и отишао на Св. Гору, да га нађе.

У свом тексту „Христољубље, човекољубље и родољубље Св. Саве“, Вл. Николај истиче да Светитељ србски није био „биолошки“ родољуб, родољуб крви и тела“, него христољубац кога је сам Христос вратио Србима да би их Сава још више везао за Богочовека. Јер, он, као искрени монах, никад не би изашао из Св. Горе, да га „невидљива магнетска игла судба Божја“ није послала у Србију, да мири, учи, теши и гради. У огледу „Доследност Св. Саве“, Вл. Николај то наглашава – син Немањин је увек мењао само поља свог рада, а никада своја уверења.

У Св. Гори старао се САМО О СВОЈОЈ ДУШИ (и, касније, о души свог оца Симеона и хиландарских монаха), у Србији о души свог народа, а на поклоничким путовањима у Светој Земљи и другде о душама свих које је срео.

У беседи „Печат Св. Саве“, Св. Николај истиче да, због његовог дела, Срби су остали верни православној вери и „балканској светој култури“, нису имали борбу између националне државе и Цркве, ни страну династију у слободној држави. Због Св. Саве, остали су верни идеалу братства међу Словенима.

Поводом 700. годишњице од смрти Св. Саве, у тексту „Велики јубилеј народа српског“, Николај каже да књига о делу Св. Саве још није написана, а да би морала имати 7 поглавља: Савина црква, Савина држава, Савина просвета, Савина војска (народна одбрана), Савина уметност и Савин манастир.

Наравно, поред великог Живота Св. Саве, које је писан на енглеском језику, најзначајнија беседа Николајева је „Национализам Св. Саве“. У време кад Србе непријатељи наши, коју су, пре 10 година, на ноши убили двогодишњу Милицу Ракић својим бомбама, и чији нас осиромашени уранијум још убија, оптужују за нетолеранцију, вреди се сетити Николајевих речи о вечној и неуништивој вредности Светосавља.

IV

Када би Свети Сава био само Растко Немањић, сакројен по мери оплићалог и опатуљеног времена садашњег, када би се његово дело могло свести само на моралистичко-школску улогу какву је међу Србима имао Доситеј Обрадовић, када, дакле, Свети Сава не би био Свети Сава - онда би његова успомена у роду нашем ишчилела брзо и неповратно, као и толике друге у многовековној историји овог тла. Али, личност Светог Саве превазилази уске рационалистичке оквире и не да се утамничити дводимензионалном логиком идеологија, па макар какве да су оне. За сваког истинског Србина - а то пре свега значи за Србина хришћанина - Свети Сава је жива срж националног организма, сок стабла нашег и жар огњишта нашег. По речима Светог Николаја Жичког, то је зато што је Свети Сава „најлепше србско дете". А лепота Савина сва је била у духовности његовој: у томе што је, уместо царства земаљског и кнежевске титуле, одабрао монашки строг живот у недрима Свете Горе, у томе што се смерно предавао вољи Божјој и, без мача, само Духом посољеном речју, побеђивао непријатеља Србства и стицао пријатеље себи и свом роду, у томе што је сав био предат радости стварања: од зидања Божијих олтара, болница и сиротишта до зидања народне Цркве и независне државе. Био је Свети Сава најлепши од свију и зато што је Христом волео све људе с којима се срео, зато што је свима добра желео, па су га чак и муслимански кнежеви на путу по Палестини препознавали као човека Божјег и богато даривали... О првом Архиепископу србском, о оцу свију верних Срба, о Патријарху Аврааму нашем, никада се не може изрећи довољно похвала: он, стуб огњени од земаљске до Небеске Србије, од Господа је похваљен неувенивом славом вечности. Па ипак, свагда се ваља опомињати његове горостасне красоте; нарочито је нашем тамном добу, обезбоженом и разсветосављеном, потребно да се умије свеумилном иконом овог Христоносца.

Стога је књига великог оца наших дана, Преподобног Јустина Ћелијског, „Светосавље као философија живота", дошла у прави час; први пут објављена 1953, са предговором Владике Николаја у знаменитој библиотеци „Свечаник", она је данас актуелнија но икад. Књига је, уствари, збирка предавања које је отац Јустин држао средњошколцима и студентима за време Другог светског рата. У хаосу немачке окупације, са свих страна окружен непријатељима, изложен погубном дејству комунистичке пропаганде, наш народ је у том часу био на ивици духовно-наравственог растројства. Нарочито је била угрожена омладина, занесена сновима о комунистичком „рају на земљи", заражена материјализмом и атеизмом. Громки глас оца Јустина, човека који је пролио море суза молећи се за свој многострадални род, мудраца који се рвао с хиљадама изазова крвожедног XX века, одјекнуо је управо у срцима најмлађег нараштаја: још и данас он може да одјекне у срцу сваког побожног потомка Савиног, сваког од људи добре воље.

Књига великог србског богослова обрађује светосавску философију у свим кључним њеним аспектима: почев од философије света, прогреса и културе до философије друштва, вредности, мерила и просвете. Сам појам философије код оца Јустина је изворно хришћански: он је схвата као ЉУБАВ према МУДРОСТИ; али не било каквој, земној, огреховљеној, у тами зачетој, него према Премудрости Божијој - Христу, Вечном Слову (Логосу) Очевом, том „вечном и неугасивом Сунцу" чија су „светлосна зрнца ра-сејана по свим тварима". Млади Растко Немањићје своје очи окупао светлошћу и срце загрејао том топлином пре но што се одлучио да са руским иноком утекне с очевог двора на острво Пресвете Богородице Атос. Препознавши у творевини одсјај Творчеве Лепоте, он је целога живота све Богом саздано осећао и доживљавао као „чаробни космички храм у коме Бог обитава кроз мисли Своје, а човек је свештеник у том храму" (стр. 23). Свет, саздан од невидивог и обзидан загонетним, са свих страна пита човека да ли је свестан своје улоге. Човек, тај „МАЛИ БОГ У БЛАТУ" (стр. 21), створен по икони и подобију Свете Тројице, не може а да не одговори; али његов одговор је често муцав, непотпун, слабашан, јер, у Адаму, првом преступнику закона Божјег, наша природа је пала, и због тог страшног пада у васиони се разбуктао пожар греха и смрти, стално потпириван непријатељем спасења - ђаволом. Да Син Божји, Господ Исус Христос, није обожио нашу природу, вративши јој првоздану чедност и чистоту, ми бисмо свагда са стидом морали да ћутимо пред творевином Божјом, не имајући одговора на њено питање. Распећем и Васкрсењем Својим, Христос је постао ТЕМЕЉ СВЕТА; победивши грех, смрт и ђавола, Он је показао да има наде, да има вечности, да Црква, Тело Господње, мора победити у свим бојевима с кнезом таме и његовим војскама. Без Христа се све „сурвава у хаос, у бесмисао, у лудило, у ђаволов водвиљ" (стр. 25). Схвативши да је свет Богојављење, а човек - Богослужење, Свети Сава је постао највећи наш философ; највећи философ јер највећи служитељ Софије -Логоса, Спаситеља света.

Отац Јустин се у књизи суочио са свим изазовима модерне, пре свега западноевропске цивилизације, са давидовском смелошћу и одлучношћу, знајући да Голијати науке, културе, прогреса почивају на стакленим ногама људског лаковерја и малодушја. Желећи да утекне од Бога, западноевропски човек се обзидао делима својих руку, верујући да ће кад-тад остварити „рај на земљи". При том је заборавио на своју смртност и ограниченост; штавише, прогласио ју је неопходношћу. Ако је смрт коначно исходиште свега људског напора и подвига, ако је она неминовна, ако јој се морамо покорити, онда - онда је све бесмислено. Планета је наша „тркалиште привиђења калдрмисано лобањама људским" (стр. 32). Шта ће нам наука, прогрес, уметност, шта ће нам сва блага овог света ако смо пуке авети? Зар онда није сав живот „прича коју приповеда идиот, пуна буке и беса, а без значења", како је ужаснуто грцао Магбет? Нудећи бољитак, напредак, срећу човечанству, атеизирана Европа му нуди удобније умирање. Јер, једино право човекољубље је ПОБЕДИТИ СМРТ (стр. 35), а онај ко смрт нуди као решење - човекомрзитељ је. Једини Који је укротио „гром смрти" (стр. 37), Који је срушио ње-ну „тиранску диктатуру" (исто) био је опет Богочовек. Његово устајање из мртвих дало је храброст апостолима, му-ченицима и подвижницима, отворило је двери Царства Небеског. Из тога се родила животворна „философија васкрсења", та обилна река која натапа нови Едем - Цркву. А највећи србски философ васкрсења опет је био - Свети Са-ва: он је Србе васкрсао Еванђељем и дајући им га као уџбеник вечног живота, као залогу спасења, исцелио их је од сваког назови-хуманизма (почев од оног папског до овог, новог „грађанског"), хуманизма чија је утока „анархија и нихилизам" (стр. 48). Добро без Христа, етичко или социјално, безнадежно је својом ефемерношћу, јер „добро је са-мо оно што је Христово" (стр. 50). Зато је Свети Сава и „неимар богочовечанског прогреса" у нас (стр. 52).

Где год да Србин погледа, тражећи светлост Истине, он угледа Христа и Светог Саву. Погледавши у „фабрику идола" европске културе, он угледа смрт, јер одатле смрди човекопоклонство, трбухопоклонство, ђавопоклонство; смрди, дакле, Европа-леш (стр. 63). Насупрот овој иловачној „човекоманијској пирамиди егоизма", утемељеној на „смрти Бога", стоји Богочовечанска култура чији је циљ преображење човека и природе у есхатолошки сјај Небеског Јерусалима. Европско друштво, опседнуто изградњом „кристалног дворца" (Достојевски) у коме ћемо сами себи бити „богови", склоно утопизму (за утопију Срби кажу „недођија"), хедонистичком испуњено „похотом за стварима" такође нам не може бити узор: Свети Сава нас је, просвећујући нас Христом, увео у Цркву, тај Богољудски организам у коме је већи и узвишенији онај који више служи Богу и ближњима. Насупрот индивидуалистичком себичњаштву Запада, стоји саборно, сабрано и сабраћено, осећање заједништва; насупрот самовољи масе стоји слобода деце Божје. А и ту нам је учитељ - Равноапостолни Архиепископ србски који је од првог до последњег часа служио спасењу своје браће и свих људи, срећи своје отаџбине, будућности и вечности.

За Србе је СВЕТИТЕЉ једини прави ПРОСВЕТИТЕЉ; корен речи „светост" и „просвећеност" истоветан је са кореном речи „светлост". Да би неко могао да донесе светлост свом народу, тај и сам мора да је има. А та светлост није обична, није то пламичак доситејевског „здраваго разума", него је то бљесак Таворског Сјаја, Царства Божијег које је, по народном песнику, „увек и довека". Без духовне и наравствене чистоте, народу не вреди писменост, обавештеност, уметност. Ако је верски запуштен и изнутра празан неспособан је за било какав стваралачки напор. Учврстивши Православље у својој Отаџбини, Свети Сава је Србству дао вечну снагу која га је држала и у дане у којима је од хиљаде Срба један био писмен, када су туђини затирали и децу у колевкама. Није случајно што је, зборећи на чувеном спасовданском жичком сабору 1221, Немањин син молио своје савременике и потомке да се, „положивши сву своју наду на Бога, држе пре свега праве вере Његове". Одатле је опредељење за крст часни и слободу златну. Јер, само ако је крст частан, ако се част једног народа крстом потврђује и печати, тада је и слобода златна, драгоцена, света. Слобода без духовног блистања и наравствене чистоте не може дуго да траје: то нам потврђују сва наша ропства, па и ово садашње, пост-комунистичко.

Књига оца Јустина је, понављамо, за наше доба - преважна. Свако њено слово је малена бакља светосавске духовности, просвете, културе. Њен извор и утока је Књига над књигама - Свето Писмо: зато је треба читати молитвено с вером у Бога, надом у ново осветосављење Србства и љубављу према најлепшем србском детету, заштитнику нашег крстоносног рода.

Беседа одржана у Ваљеву у јануару 2009.

Последњи пут ажурирано ( среда, 27 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.