Због чега данас одступа благодат Божија од Цркве и множе се расколници и јеретици? Због непријатеља Крста Христова, тако говори апостол Павле:
„Јер не посла мене Христос да крштавам, него да благовестим, не у мудрости речи, да се не испразни крст Христов. Јер слово крсно (реч о Крсту) је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божија. Јер је писано: погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу... Јер кад у премудрости Божијој није познао свет кроз премудрост Бога, благоволео је Бог кроз јуродство проповеди да спасе верујуће. Пошто и Јудеји знаке ишту, и Јелини мудрости траже, а ми проповедамо Христа распетога, јудејима дакле саблазан, а јелинима глупост; а самим позваним јудејима и јелинима - Христа, Божију силу и Божију премудрост: јер оно глупо Божије мудрије је од људи, и оно немоћно Божије јаче је од људи“ (1Кор.1:17-25). Апостол говори: посла ме Христос „да благовестим, не у мудрости речи, да се не испразни крст Христов“, а синодски превод: да се не обеснажи крст Христов, а Вуков превод: да не изгуби силу крст Христов. А заправо то речено: „да се не испразни крст Христов“, то значи: да се не испразни Црква од благодати Божије, тј. да не остане Црква без благодати Божије. То се управо данас догађа, пошто сада проповедају у мудрости речи, то се испражњава Крст Христов и Црква остаје празна, остаје без благодати Божије и без спасења. Како то: ако се испразни Крст Христов, онда Црква остаје празна, остаје без благодати и без спасења? Догматика учи, да је Христос на Крсту извршио спасење Цркве. Свети Симеон Нови Богослов учи, да Христос ни због чега другог није узео човечије тело, него једино зато да би га жртвовао на Крсту ради спасења Цркве. Осим жртве Свога тела на Крсту, све друго Господ је чинио и увек чини и без Свог тела: и проповеда веру и исцељује и помаже људима на разне начине. Па ако би Црква могла да се спаси без жртве Христовог тела на Крсту, онда Господ не би ни узимао човечије тело и не би га распињао на Крсту, јер то би било бесмислено, и то и јесте бесмислено за многе људе као што говори Апостол: „ми проповедамо Христа распетога, јудејима саблазан, а јелинима глупост“. Тачно говори Апостол, јер и до данашњег дана Крст је јудејима саблазан, а јелинима глупост, и сви Срби, који су школовани код јелина-новокалендараца, сви су се искварили и они су новотаријама искварили Српску Цркву, јер за јелине-новокалендарце Крст је и сада глупост. Апостол Павле и свети Златоуст о непријатељима Крста У другој посланици исти Апостол говори: „Јер многи ходе, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, непријатељи крста Христова; којима је кончина погибао, којима је бог трбух, и слава у срамоти њиховој, који земаљски мудрују“ (Флб.3:18-19). Сасвим јасно говори: „којима је бог трбух“ – то су људи неуздржљиви у јелу и пићу, „и слава у срамоти њиховој“ – то су свакакви блудници, који данас владају светом. Због тога по Предању пред Причешће Српска Црква захтева за мирјане пост на води недељу дана, и да се на исповести обавезно утврди: да њима није бог трбух и слава у срамоти њиховој, иначе они примају ђавола уместо Бога. Тумачећи ову посланицу свети Златоуст говори: „Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити празности и покоја (доколице и одмора); ништа није тако туђе позиву његовом и војевању као, бити силно привезан за овај живот. Твој Владика је био распет, а ти тражиш покоја (одмора)? твој Владика је био прикован, а ти се предајеш задовољствима: је ли то дело племенитог војника (храброг)? Стога свети Павле и каже: многи ходе, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, непријатељи Крста Христова. Пошто је било људи, који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно Крсту, због тога Апостол и говори тако. Јер Крст је борба душе, која је ступила у рат, готова је на смрт за Христа, и никакав одмор не тражи; а они живе супротно томе. Стога, мада говоре да су хришћани, али су непријатељи Крста; јер кад би љубили Крст, старали би се да живе животом Распетога“. Тако по Апостолу непријатељи Крста су они, којима је бог трбух, и слава у срамоти њиховој, а свети Златоуст додаје, да они углавном траже одмор и задовољства на земљи. И сада питање: може ли непријатељ Крста да буде православни цар или кнез или било који старешина над православним народом? И одговор је – не може, јер тропар Крсту говори: "победе православним царевима нашим над противницима дарујући и Твојим Крстом чувајући Твоје житељство, тј. Твој народ". И кондак Крсту говори: "развесели силом Твојом православне цареве наше, победе над противницима дајући њима, који у помоћ имају Твоје оружје мира – непобедиву победу, тј. Крст Христов". Још мање је могуће да непријатељ Крста буде епископ или свештеник или било који старешина у Цркви. Непријатељ Крста не може да се рачуна ни у обичне вернике, него једино може да се рачуна у оглашене, јер још треба да се учи вери. Како да познамо непријатеље Крста Христова? Апостол Павле говори: посла ме Христос „да благовестим, не у мудрости речи, да се не испразни крст Христов“. Непријатељ Крста Христова није познао силу Крста Христовог и Крст Христов за њега је празан – без силе, и приметно је да он не поштује много Крст Христов и по томе се и познаје. А како настаје Крст хришћанина? У књизи 400 поглавља о љубави преподобни Максим Исповедник говори: „Љубав је добро расположење душе по коме ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Није могуће да је задобије онај ко има пристрашће према било чему земаљском... Онај ко љуби Бога познање Бога претпоставља свему створеноме од Њега. Кроз чежњу, он је непрестано прилепљен уз Њега. Све што постоји створено је кроз Бога и за Бога и Бог је бољи од свега што је створио. Стога онај ко оставља Бога и занима се лошијим, показује да Богу претпоставља оно што је кроз Њега постало“. Свети Максим је грчког порекла и много је страдао од грчких јеретика, а на грчком Господ се назива Логос и зато по светом Максиму код сваког човека испитује се логос и логика и шта је код човека на првом месту, и тако настаје крст хришћанина. То јест, кад се код човека испитује логос и логика и шта је код човека на првом месту, тако се ствара Крст човека. Па ако је код човека на првом месту Бог, онда је човек логичан, а ако није Бог на првом месту, онда је човек нелогичан и гори је од животиње, јер по природи животиња нема логос и логику. Или можемо да расудимо овако: ако хришћанин тражи Божанску благодат у Цркви – он је логичан, а ако тражи земаљску благодат у Цркви – он је нелогичан и гори је од животиње, која по природи нема логос и логику. Али обичан хришћанин још може да се рачуна у оглашене и да се поучава вери, док епископ и свештеник треба да поучавају друге и они не могу да се рачунају у оглашене, него једино могу да се ухвате и стрпају у душевну болницу. Ако Бог да, по пророчанствима то ће и учинити будући цар православни. |