После пада православне царевине, сви патријарси и митрополити и епископи постају титуларни, јер немају православног владара да их подржава у власти. Изузетак чине епископи, који су добили од Бога благодатну силу Апостола као наш Владика Николај, и њих очигледно Сам Бог подржава у власти.

Али сада влада сујета и гордост и очигледна погибија епископа и свештеника. Недавно су произвели 15 митрополита у нашој Цркви, иако нема разлике између митрополита и епископа, њих Бог не подржава и они су титуларни и једни и други, него њима су само подигли гордост и гурнили их у погибију.

*

У Jеванђељу Господ је рекао Јеврејима: „Није ли писано у закону вашем: Ја рекох: богови сте?... (и) оне назва боговима, према којима реч Божија беше, и не може се разорити Писмо“ (Јн.10:34-35).  Али има две врсте богова, има богова по благодати и има богова лажних, тј. демона, јер осим Свете Тројице нема других богова по природи, него једино по благодати, а има и лажних богова – демона. Према томе, пред хришћанима стоји овај избор: или богови по благодати или лажни богови – демони.

А где је то писано: „Ја рекох: богови сте“? У Псалтиру је то писано: „Ја рекох: богови сте (ви), и синови Вишњега сте сви; а ви као људи умирете и као један од кнезова падате“ (Пс.81:6-7). Овде се открива како људи постају као демони – лажни богови, и то би могли да протумачимо овако: а ви као телесни људи умирете од страсти и као један од демонских кнезова падате од гордости. Према томе, и Јеванђеље и Псалтир обраћају се хришћанима и говоре им у име Божије: „Ја рекох: богови сте“, али већином су људи као демони – лажни богови.

А како људи постају богови по благодати? Покајањем и смирењем, јер и свети Јован Крститељ и Спаситељ позивају на покајање и говоре: „Покајте се, јер се приближило царство небеско“ (Мт.3:2 и Мт.4:17). Осим тога Спаситељ говори: „Ко се узвисује (као демон), понизиће се (до ада и пакла): а ко се понизује (као грешник), узвисиће се (до небеског Царства)“ (Мт.23:17). А небеско Царство је у сили, као што говори апостол Павле: „Царство Божије није у речи, него у сили“ (1Кор.4:20). Према томе, ако хришћанин не добије силу царства Божијег, његово покајање и смирење је било лажно и узалудно.

У Цркви је Предање изнад Канона

Управо Предањем у Цркви се предаје благодатна сила Божијег Царства и треба се смиравати пред светим Предањем. А Канони Цркве су донети на саборима у време православне Византије и они уређују Цркву у време православног царства, и они нису предвидели какво ће бити уређење Цркве у време прогона, кад падне православно царство као што је то данас, и који канони важе у време прогона, а који не важе. Јер на пример, канони о православној пентархији, тј. пет главних патријаршија не могу важити после пада царевине, него тих пет патријарха могу бити само титуларни патријарси, јер немају православног цара да их подржава у власти. Тако грчки новокалендарци сматрају за глупе и луде све нас православце, јер они тврде да њихов патријарх у Истанбулу има васељенску власт, да има стварну власт а не титуларну?! Али нека кажу: ко њега подржава у власти? Уопште речено, после пада православне царевине, сви патријарси и митрополити и епископи постају титуларни, јер немају православног владара да их подржава у власти. Изузетак чине епископи, који су добили од Бога благодатну силу Апостола као наш Владика Николај, и њих очигледно Сам Бог подржава у власти. Али сада влада сујета и гордост и очигледна погибија епископа и свештеника. Недавно су произвели 15 митрополита у нашој Цркви, иако нема разлике између митрополита и епископа, њих Бог не подржава и они су титуларни и једни и други, него њима су само подигли гордост и гурнили их у погибију. Због тога, после пада православне царевине не можемо да се враћамо у то старо време, нити у апостолско време, јер немамо довољно података како је Црква тада била уређена и како се спашавала у то време и немамо таквих епископа са благодатном силом Апостола, и зато морамо да држимо Предање Цркве из времена ропства, а то је благодатно богомољачко Предање, како је нама остало од старине. А епископ и свештеник, пошто немају подршку Божију, него имају више титуларну власт, требали би да се смиравају пред благодатним Предањем Цркве, иначе њима нема спасења. Због тога је Господ рекао и то важи и за епископе и свештенике: „Ко се узвисује (као демон), понизиће се (до ада и пакла): а ко се понизује (као титуларни), узвисиће се (до небеског Царства)“.