"Драг ми је Платон, али ми је Истина дража"

Аристотел

Да би нашим цењеним посетиоцима свако вече понудили од 4-6 душекорисне и информативне објаве (које, углавном, преводимо са страних језика), целодневно ишчитавамо (и то сваки дан!) преко 40 иностраних сајтова  и више од 30, такође иностраних, „Телеграм“ канала (а неки од њих имају и преко 100 објава дневно). Поред тога, ту је и свеоотачка литература, плус мноштво писама читалаца која добијамо...

Ситуацију у Руској Цркви познајемо скоро као у српској, као и све ангажоване руске црквене делатнике. Подразумева се, наравно, да објављујемо само оне правоверне.  

Двојица Руса су се, у том смислу, нарочито позиционирала – што се да и запазити из наших објава. То су Александар Вознесењски и Игор Друз.

На нашу жалост, али и жалост свих правоверних, са Александром Вознесењским се збила права – духовна – трагедија.

Као што се види из његовог саопштења од јуче (овде:), он је угасио свој „Телеграм“ канал, и објавио да се повлачи – да је тако назовемо – пасивну борбу.

Разлози за повлачење које је навео, наводе нас да састрадавамо и молимо се за овог нашег брата, који је дао немерив допринос антиновотарству и антиекуменизму.

Брат Александар је буквално „изгорео“ у борби, постао дубоко саблажњен и уздрманих уверења.

Међутим, његово јавно образложење „повлачења“, није позитивно, већ је деструктивно и може имати тешке духовне последице по његове читаоце, због чега и пишемо овај текст.

Наиме, његов поступак  може да наведе многе ревнитеље да кажу: ако Александар Вознесењски каже да је борба узалудна, да за све године свог јавног ангажовања није успео да било шта позитивно промени у раду руководства Руске Цркве, шта можемо онда ми? И тако пример Александра Вознесењског бива жестока анестезија отпору јереси и рушењу Цркве из самог њеног врха.

 Зашто је Александар Вознесењски упао у дефетистичко стање?

Постоје две могућности.

Прва је то, што је своју борбу конципирао донкихотовски. Концепцијски, дакле, сасвим погрешно. Он је пошао од претпоставке да се ситуација у Цркви може променити кадровским променама у њеном врху. А то је апсурд. Апсурд из простог разлога, што је „ОТПАДИЈА ПО БОЖИЈЕМ ДОПУШТЕЊУ“, о чему говори Свети Апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима. Отпадију је немогуће зауставити, а она делује управо из институционалног врха сваке Цркве. Брат Александар није (?) схватио, да је Црква – као институција – брод који неизоставно тоне, и да наша дужност, стога, није да спасавамо овај брод, већ што више бродоломника. Несумњиву потврду за ово, имамо и код Светитеља наших дана, Преподобног Серафима Роуза, који је говорио да ће све Помесне Цркве (понављамо: институционално) пасти под власт Антихриста. Ако изузмемо Грузијску Цркву (мада се и тамо „клима“), све остале Цркве  већ јесу пале под власт Антихриста.

Дакле, борба за веру је борба за душе, „јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху, а душа без вере нема ни намене ни сврхе", како је говорио наш Свети Владика Николај. За сваку појединачну душу. И та борба мора трајати до Другог Доласка Господа нашега Исуса Христа. Јер, награду добија само онај ко стигне до циља. Наша водиља мора да буде пример Светог Апостола Павла, који је на крају свог живота ускликнуо: "добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах" (2. Тим.4,7).

Да је брат Александар тако поставио своју борбу, никада не би упао у замор и саблазан.

Постоји још једна могућност због чега се он повукао. То може да буде и „страха ради јудејскога“, јер пример оца Сергија Романова делује застрашујуће. Он је због критике Кириловог екуменизма, сарадње са властима, вакцинације, Путинове сарадње са Хабадом, добио седам година робије. А Вознесењски је веома оштро критиковао Кирила и компанију:

"Извините ако је мало грубо, али је суштина. Глобални проблем Руске Православне Цркве је што на врху седе отворени издајници и непријатељи Православља".

"Против Ватикана и јеретика који деценијама уништавају православље у Украјини, издајник Цркве Кирил не усуђује се ни реч да проговори. И како је после тога бољи од истог Вартоломеја, Фрање или педераста Драбинка? Само зато што је „московски патријарх“? Исти изрод који уништава Цркву и Православље и изјављује да непријатељи Цркве као што је Католичка црква уопште нису наши непријатељи – они су наши пријатељи. Твоји пријатељи Кириле довршавају коња у јарузи... Невероватно је када читаш Житија светих о томе како су људи целог живота остали одани Цркви чак и ризикујући живот, а онда погледаш као стари гад, чији је духовни отац умро као пас код ногу папе римског, исте те екуменисте-издајнике промовише на руководећа места и заједно играју за непријатеље Цркве, кокетирајући са јеретичким педерастима из Ватикана".

 "...Када јерархија живи на речима светитељски, а на делима као демони, онда није изненађујуће што јавни људи (па и не баш јавни људи) престају да виде представнике Цркве као ауторитет. А након појаве осећања гађења и одвратности при виђењу црквених службеника, лако је потпуно изгубити поверење у Цркву".

"Сваки нормалан човек може да се запита: зашто нам је било потребно такво уједињење, из којег су произашли само проблеми? И овде би исправно питање требало да звучи другачије: зашто имамо дебиле у руководству РПЦ, који све време само праве проблеме верницима и структурама? Али такав је народ, да је наша мудра Светост уништила стварну синодалност и саборност у Цркви да га нико не може спречити да оствари своје планове и планове наше врлинске ОВЦС".

 "Слава нашој премудрој Светости и његовим мудрим саветницима, слава нашем храбром ОВЦС-у, који је свих ових година злочиначки допуштао да се односи са православним светом одвијају својим током и обраћајући пажњу само на продубљивање односа са јеретицима Католичке цркве, који традиционално мрзе све православно и руско".

 Ако руководство Руске Православне Цркве и даље буде глупо, ако ће инфантилни младић на месту ОВЦС служити само захтевима Ватикана, ако не буде тешких одговора, ако се не створи турски егзархат (пуноправни, и без марења за вриску Хелена), онда ћемо и даље гледати како ће непријатељи Цркве и Русије, уз пуну помоћ медиокритета и издајника у руководству Руске Православне Цркве, уништавати Цркву јединство и устројство Руске Православне Цркве.

Колеге, хвала нашој мудрој Светости, која се раније сретала са разним окултистима попут Џуне  (да, реците ми да ју је посећивао, гледао њене трикове, што је приказано на фотографији, отишао је код ње управо са циљем да је приведе у хришћанство), а затим је изјавио да сабати са јеретицима и паганима у облику платформе ССЦ-а треба да постану темељ за стварање „уједињене цркве“... да, управо је то рекао  1991. да је „Светски савет цркава (ССЦ)  наш заједнички дом. И ту чињеницу да га православни доживљавају као свој дом и желе да ССЦ постане колевка једне цркве...”

Е сад, у Русији ће у „Роспотребназдору“ (орвелијанска "полиција мисли"), морати да се региструју  власници сајтова, блогова или „Телеграм“ канала који имају више од 30 хиљада пратилаца.

Уколико се брат Александар, због горе наведеног, само повлачи „на време“, онда је изабрао лош начин. Могао је, рецимо, да наведе „здравствене разлоге“. Јер, као што смо већ рекли, његов пример делује деструктивно како год било да било.

Претпоставку да је Александар Вознесењски „пао“ у дослуху са врхом РПЦ, како би деморалисали сваки вид отпора, не желимо ни да разматрамо.

На крају, нама остаје само да се молимо за брата Александра, да га Господ укрепи у вери, како саблазан не би погубила ни његову душу нити душу било кога ко види његов пример...

А ми ћемо и надаље преносити његове добре анализе, ако их буде. Међутим, ово наше објашњење је било неопходно, јер "драг нам је Платон, али нам је Истина дража".