Ово је наслов чланка бугарског писца и публицисте Ивана Стамболова-Сула на сајту "Tribune.bg" .

За почетак, треба напоменути да овај сајт не показује симпатије према Русији, а аутор није обележен евроатлантском стигмом „руски слуга, путиниста, рублагија и зилот“.

Иван Стамболов пише да је први од пет црквених ордена, Свети синод БПЦ одлучио да додели „истанбулском архиепископу и васељенском патријарху (како себе назива) Вартоломеју” и да су људи који разумеју тему „огорчени, јер нису заборавио како је за време раскола Вартоломеј стао на страну расколника – „алтернативног” Пименовог синода, јер је то била политика Сједињених Држава у то време, ватрено подржавана од стране Уније демократских снага (парламентарна већина Бугарске) и председника Петра Стојанова. Вартоломеј је увек деловао у складу са овом политиком, макар само зато што је значајан део његовог стада у Америци и његови приходи углавном потичу одатле. Предлог да се истанбулски митрополит награди орденом Светог Јована Рилског долази од митрополита пловдивског Николаја. Не знам који су мотиви Синода, вероватно су за уважавање. Ни у ком случају не би дозволио критику његових одлука, за шта постоје солидни политички и дипломатски разлози. Али веома сам тужан, јер знам да ће ова радња свакако бити прилагођена шаблону супротстављања „Русија-Америка“, упркос чињеници да су у овом случају приоритети потпуно другачији.

Даље, Иван Стамболов се присећа да је за време раскола у БПЦ био ревносни демократа, јастреб, и да му се Америка више допала него Русија. И даље воли реликвије онога што је волео тада, „и оно што је слично раном Совјетском Савезу“, додаје аутор и признаје да „упркос мојим симпатијама према Америци и прилично нервозном антисовјетизму из периода тоталитаризма, током раскола био сам на страни правог Синода и Патријарха Максима, а не уз браћу који су грамзиви на црквену имовину. Јер то су били канонски Синод и Патријарх. На основу тога сам направио свој избор, и још увек га правим. За Помесну Цркву није толико важно који световни фактор стоји иза ње и подржава је пре свега, важно је да она буде канонска, што укључује бескомпромисну ​​догматску исправност.

Својом блискошћу са католицима као конфесијом и са САД као државом, будући бугарски ордоноша Вартоломеј претворио се у знамење православног екуменизма, јереси нашег времена... Имамо и митрополите (њихова имена нису тајна за заинтересоване за тему) који ће спремно делити идеје екуменизма у име напретка. Они којима је дубоко стало до овог света и своје личне удобности у њему, будући да су монаси...

И зашто постоји тако велико интересовање за Цркву? Откуд снажна жеља да се на њу утиче истанчаном корупцијом? Ово је нешто застарело, старинска прича? Зато оставите баке да се прекрсте, пале свеће и не замарајте се њима. Али не! Црква, упркос свим напорима својих непријатеља, и даље остаје важан чинилац у друштву који се не може заобићи. Отуда сва конфузија, сви „ваши и наши“, „проамерички“ и „проруски“ синоди и владике.

На крају, аутор нас подсећа шта значи орден. Било црквени или војни, симболизује једномислије, наставак рада и живота по правилима онога чији орден носите. „Тешко је бити део Ордена Светог Јована Рилског, јер су услови за то строги, а залог судбоносан. Стога, ако Његова Светост Вартоломеј није сигуран да се својим животом може придржавати заповести Св. Јована Рилског, онда је боље да одбије орден. Јер прихватањем полаже заклетву чије ће кршење имати страшне последице.”

Превод и приређивање: "Борба за веру"