header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јеретик протопрезвитер Александар Шмеман - са цигаром у устима проповедао причешће без припреме Штампај Е-пошта
понедељак, 07 октобар 2024

  Велики допринос модернистичкој свести пречестог причешћивања Светим Тајнама од стране мирјана поред дела прот.Н.Афанасјева, дала су дела протопрезвитера Александра Шмемана (†1983.), посебно његове књиге "Евхаристија. Тајна Царства" и "Увод у литургијско богословље" у којима се о.А.Шмеман залаже за повратак литургијској једноставности апостолског века, позивајући на приступање Светом Путиру без икакве припреме: за то није потребан никакав труд на очишћењу душе.


Замислите: угледни професор-презвитер седи за радним столом с цигаретом која се дими у његовим устима и пише главу за своју књигу о потреби да се сви причешћују без икаквих ограничења на свакој литургији! Може ли се имати поверења у ову књигу у коју се увукао дувански дим, а која је посвећена најсветијој Тајни Евхаристије? У вези с овим цитираћемо неке карактеристичне мисли о.Александра Шмемана из његових недавно издатих "Дневника. 1973-1983." (М., 2005.)

Код прот.А.Шмемана је био потпуно атрофиран осећај за црквено, и он чак није крио свој презир према Православној Цркви којој је на несрећу имао част да припада: "Не волим, не могу да волим Православну Цркву... и бапску побожност... Сви ови дани – наслађивање зимским Олимпијским играма у Инзбруку преко телевизије" (Дневници, стр. 248-249). А ево других цитата из његових дневника: "лаж, фалш, неукус овог самозадовољног, тупог, сентименталног "руског Православља"... Како сам бесконачно уморан од свег овог "православизма", од свег тог замајавања с Византијом, Русијом, свакодневицом, духовношћу, Црквом, црквеношћу, побожношћу..." (стр. 331). "Све... мање и мање волим Византију, стару Русију, Атон, односно све оно што је за све синоним Православља... Само самом себи могу да признам да је моје занимање за Православље супротно пропорционално ономе што занима – и тако страсно! – православце." (стр. 237). "Како сам уморан од свог занимања... Тако је стално осећање неискрености", осећање да играм неку улогу и да не могу да изађем из ове улоге" (стр. 17). Није ли у том случају прот.А.Шмеман требало да у своје време промени "занимање" пошто га је толико гушило?

Ево још неколико нетрадиционалних изјава протопрезвитера уморног од свог "занимања", којег толико обожавају савремени либерали Православља: "Осећам отуђеност у односу на сву типично руску "удобност" храма, на руску побожност, у којој ми се увек чини да постоји неко тупо задовољство собом..." (стр. 215). ""Духовност", "црквеност" – како су то двосмислени и зато опасни појмови" (стр. 73). "Разговори.. о овој "црквености" према којој све јаче осећам праву алергију... Болесна религиозност. И сва ова бекства – неко у Византију, неко у "Добротољубље", неко на острво Патмос, неко у иконе" (стр. 48). И још један цитат: "Све ово празно замајавање "духовношћу", "умним делањем", "православљем", "паламизмом", све играње религије, почевши од самог богословља – наступа тренутак кад све то просто гуши чамотињом" (стр. 218).

Нападајући стално Типикон, на који се по мишљењу пропротестантког протопрезвитера Шмемана, и своди сва "духовност" Православне Цркве, о.Александар у својим "Дневницима" показује вапијуће непознавање богослужбеног Устава. У "Дневницима" читамо: "Среда, 27. фебруар 1974. (Прва седмица Великог поста. – Прим. аут.) Јуче је у цркви на јутрењу певан цео други део канона Андреја Критског. И још једном ме је запањио контраст између ове божански-грандиозне поезије... и убацивања  у њу византијских тропара с њиховом платоничком усредсређеношћу на "душе моја", с потпуним одсуством смисла за историју као Божанско "позориште"" (стр. 79). Потпуно је незамисливо у то време, за било ког православног свештеника у Совјетском Савезу, да не разликује јутрење од великог повечерја за време којег се у првој седмици Великог поста чита покајнички канон Андреја Критског. А и сам канон Андреја Критског прот.А.Шмеману изгледа као "потпуно реторско дело" (с. 80), које је прожето "застарелим византинизмом" (стр. 257), "туђим савременом човеку" (стр. 616).

Из "Дневника" је очигледно да пост (без обзира да ли је Велики или Божићни) за оца Александра не значи апсолутно никакав лични аскетизам: стални ручкови у различитим ресторанима "најпријатније вечере" с још једним у низу "руских" емериграната трећег таласа, који су пристигли у Америку. Још један цитат из "Дневника". "Петак, 29. новамбар 1974. (Божићни пост – Прим. аут.) ...Диван дан! Прво тиха, "лака" литургија... Увече – ћурка... Непомућена срећа, пунота живота..." (стр. 132). Стална разобличавања православне духовности која се срећу на скоро свакој страници "Дневника" налазе у дневничким записима о.Александра веома јасно и поштено објашњење: "Ја се скоро уопште не молим, мој "духовни живот" у смислу "подвига", "правила" и некаквог тамо "умног делања", свега онога о чему све време причају људи око мене је нула" (стр. 629). Ето, показује се у чему је разлог љутње о.протопрезвитера на православну духовност. Очигледно, он је желео да Православље удеси по угледу на свој светски начин живота, који је био апсолутно лишен било каквог духовног делања, односно без молитве и поста. А пошто он сам није улагао ни најминималнији напор у духовни живот, аскетизам и црквеност других људи су неизбежно изазивали љутњу и гунђање, и о.Александар их проглашава за "шизофренију" Православља. Све ово гунђање против Православне Цркве доводи до потпуног губитка пастирске одговорности за судбину своје духовне деце и Цркве у целини.

Постоје сведочанства да је о.Александар, којем је богослужење очигледно тешко падало, излазио за време шестопсалмија у порту да попуши цигарету (по његовом сопственом признању пушио је по две кутије цигарета дневно – стр. 422). Стално читање, чак и у току Страсне седмице безбожних светских, најчешће француских писаца и ниједне православне књиге у току свих дневничких записа од 1973. до 1983. године! Истина, пар пута се срећу следећи записи: "Субота, 14. мај 1977. Касно увече, већ у кревету читао сам, тачније, прелиставао валаамски зборник о Исусовој молитви. Чудно осећање, као да читам о некој другој религији... Сећам се, ово сам осећао читајући књигу о о.А.Мечову" (стр. 374). Или: "Среда, 30. септембар 1981... Јуче сам читао, прегледао, књигу епископа Игњатија Брјанчанинова о смрти. Како је могуће писати такве књиге? Како човек може у све то да верује?" (стр. 587). Заиста, то су дневници америчког протестанта у православној раси!

Желели бисмо да позовемо православце: браћо и сестре! Читајте Богом надахнуте светитеље Игњатија и Теофана, а не новојављеног "учитеља" Цркве – ултралибералног пастира емиграната-дисидената прот.А.Шмемана, који у својим делима, која се данас продају у неким храмовима призива не само на причешћивање на свакој литургији, већ и на борбу против "све веће православне шизофреније" (стр. 208), који је васпитан у традицији туђој руској православној побожности.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 октобар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.