Јеромонах Симеон, игуман мн. Рукумија

Беседа у Недељу о Блудном сину, 2004.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ово је друга припремна седмица, браћо и сестре, пред почетак Великог Поста. Иначе, прочитао сам вам причу из Светог Јеванђеља, а та прича је о заблуделом сину, или о блудном сину, како се говори у литератури православној.

Ако мало пажљивије погледамо ову причу, и ону претходну о митару и царинику, можемо доћи до закључка да постоји велика сличност у њима. Прошле недеље читано је Јеванђеље о Митару и Фарисеју, значи о царинику и фарисеју, а сада, кажем, о блудном сину.

У претходној причи онај фарисеј, који је себе правдао пред Богом, износио своја дела пред Господом, који је на крају осудио цариника и рекао да он није као онај цариник, он је отишао кући својој неоправдан. Значи, он се гордио својим делима, гордио се својим дужностима, тако да кажем, и оде кући неоправдан. А онај митар, он је отишао оправдан кући својој, јер је, бијући себе у прса, говорио: Боже, милостив буди мени грешноме! И обећао је да ће вратити све оно што је узео од других. Вршећи своју службу порезџије, или цариника, он је могао долазити до ко зна којих средстава, до гомиле новца и других ствари. Али, он обећава да ће са тиме да раскрсти - значи да врати - и чак обећава да ће четвороструко то да врати.

У данашњем Јеванђељу овај млађи син очев зажелео је да се мало опусти у животу. Њему је била додијала, или, да кажем, досадила та дисциплина у очевом дому и он је тражио део свог имања да му се да, да би живео по својој вољи. И отац је испунио његову жељу.  Он је узео свој део имања и почео је да живи онако како је мислио да то треба. И пошто нема ништа ново под сунцем, он је ишао путем свих других непослушних родитељу своме, тако да је почео да растаче своје имање са блудницама и са људима који су били сличних путева, односно сличног пута, пута непослушности, широког пута телесних задовољстава у времену и простору. И мало по мало, трошило се то и потрошило и он је дошао у једну велику невољу: остао је без тога и морао је да се запосли негде да би се прехранио, па је почео да чува свиње код неког домаћина. Међутим, тај домаћин је био врло суров тако да је он био принуђен да једе са свињама оне рошчиће, које су оне њушкама својим изривале из земље. Када је увидео свој тешки положај, он је укоревао себе и зажелео је да се врати оцу своме, не као син, него да буде један од најамника његових.

Видите, то је један важан детаљ. Кроз овај детаљ се испољава његово покајање, његово истинско покајање. Он не жели да се врати као син, него да буде као један од најамника очевих, свестан да је свој део проћердао - потрошио га је са блудницама. И тако и бива. Решио се да се врати оцу. Вратио се родитељу своме, и родитељ га дочекује са раширеним рукама и наређује послузи својој да закољу теле угојено, да се испече, да се направи трпеза. Њега облачи у најлепшу хаљину и даје му прстен на руку. У ствари, ишло је редом: облачење хаљине, давање прстена, па онда гозба.

Старији син је био негде у пољу на послу  (онај дисциплиновани син) и враћајући се чуо је свирку, чуо је весеље у дому оца свога, у кући својој. И пита: шта је то? Рекоше му: вратио се твој брат и отац твој је приредио гозбу што га је здрава видео. Није хтео да уђе унутра! Овај старији није хтео да уђе унутра, није хтео свога брата ни да поздрави! Њему је било тешко, јер тако нешто њему није било приређено читавог живота, иако се он ревносно трудио и радио.

Када се упореде личности овог старијег сина, и оног фарисеја од прошле недеље, види се њихова сличност. И овај старији син из ове приче се „надувао“ својим делима, погордио се и толико је то утицало на њега да није хтео ни да види брата, а камоли да поступи и да пође очевим стопама, да га загрли и пољуби! Ето како човек може добро да чини, све добро да ради и на крају може све да изгуби, ако сматра себе толико заслужним, ако дође у такву ситуацију. Значи, он је дошао у такву ситуацију (гордошћу својом) да је осудио брата. Каже: колико година ја служим па мени никад ниси спремио (гозбу), а њему залуталом, њему који је проћердао твоје имање, заклао си! Мени ниси ни јаре заклао, а њему си заклао теле!

Видите, ова прича, по својој форми, је врло једноставна, али суштински гледано је врло значајна. Овај домаћин овде, из ове приче, је Сведржитељ, Онај Који Јесте тј. Бог, Господ Бог. Значи, домаћин из ове приче је Господ Бог, Господ Света Тројица, у чије смо ми име крштени и Коме треба да служимо према заповестима Његовим, да бисмо тако имали Живот Вечни. Значи, у времену да стекнемо залог, благодат Божију и да се с` њоме преселимо у вечност, у оно што око није видело, ухо није чуло и што човеку на ум није дошло. То је циљ нашег живота!

Под млађим сином можемо да подразумевамо једног грешника, једног повратника – покајника. Неко је дете крштено као мало, уместо кога је кум исповедао веру, одрицао се сатане и његових злих дела, уместо тог малог детета пљувао и дувао на сатану и тако му објавио рат. Дете је расло у не-васпитавању у хришћанском духу, није обучавано за борбу против онога на кога смо дували и пљували у светој тајни Крштења, и тако је запало у један тежак положај. И уместо да служи Оцу, оно се одрекло очевог имања, очевог дома и отишло је да служи непријатељим. У овој причи зле силе, одн. сатану, означава онај сељак код кога је блудни син почео да чува свиње. А знате ко су свиње? Свиње су зле силе. Са њима се он дружио и видимо како је прошао. То је један тајанствени смисао ове приче -Јеванђеља о Блудном сину.

Дакле, дете је расло, дорасло и проћердало је благодат Очеву, проћердало је дарове који су му дати у светој тајни Крштења и Миропомазања и у светој тајни Причешћа. Све је то оно проћердало и видело је свој страшни положај, положај једног очајника, коме ништа друго није остало. И хвала Богу што је тако! - да се врати Очевом дому, да се врати Оцу своме. А Отац га поново облачи у хаљину, а то значи у благодат Божију. Даје му се опроштај, и даје му се благодат Божија. Прстен означава верност душе Богу, а теле угојено симболише Христа - Тело и Крв Христову. И тако се човек поново Богу усиновљује кроз покајање.  То је главна поука ове приче.

Опет да се подсетимо шта је потребно једном грешнику, који је одступио од Бога, као и овоме младићу из данашњег Јеванђеља: потребно је било да се човек пробуди за духовни живот, да почне да се каје за своја сагрешења, да има добру вољу да све детаљно то исповеди, да се кроз епитимију очисти од свакога греха да би тако приступио гозби одн. Светом Причешћу, које је, у ствари, очишћење одн. освећење сасуда тј. човека - духа, душе и тела. Значи, кроз Господа Христа добијамо освећење свога бића.

Овај старији син, послушни син, он симболише, браћо и сестре, оне људе који су васпитавани у вери, али који су кроз тај дуги период, да тако кажемо, борбе и службе Господу Богу почели да се уздају у своја добра дела и тако су дошли у ситуацију да се погорде, односно да осуде некога повратника. Тако да често имамо данас овај изговор:  ја не идем данас у Цркву, јер уђоше у њу многи који су били одступници од Бога и безбожници, припадали су безбожним партијама, борили се против нас а сад они напунише цркве.  Он сматра да са таквима нема шта да тражи на Светој Литургији, односно не жели да се причешћује са таквима. Може човек и тако да мисли, али питање је да ли је то добро размишљање и докле ће га то довести. Свако ко је грешио не знам колико у животу он може, ако реши, да се врати у Цркву. Да се врати, да верује у Господа, у Свету Тројицу, да се врати и да почне да служи (Богу). Пут је отворен свакоме ономе ко жели да се покаје, а како ће поступити неки који су ту вазда били, то је њихова ствар! Да ли ће остати са њима или ће отићи, то је њихово лично. Иначе, нормално је да се радују, ако се Господ радује (видимо да се Домаћин силно обрадовао повратку сина-човека покајника), ако се анђели радују... Јер каже се у Јеванђељу, да ако се један грешник каје, онда се небо радује. Под небом се подразумевају свети анђели Божији, милијарде и милијарде духова, радују се душе људске које су отпутовале пре нас. Само Небеска Србија броји 100 милиона душа, а где су други народи, а где је време од око 5500 година. Значи, то су опет милијарде и милијарде душа које се радују једном покајнику, своме новом духовном сроднику. Јер покајање доводи у сродство онога грешника са онима који славе Бога на Небесима.

Ето, то је суштина битисања, суштина живота - повратак Богу. Ако је Господ усхтео и учинио то да постане човек ради нас људи и ради нашега спасења, онда и ми, браћо и сестре, можемо, ако хоћемо, да се покајањем вратимо Оцу Небескоме! Да кроз Христа Бога, Духом Светим припремљени, наследимо Живот Вечни! И да се старамо да не осуђујемо оне људе за које видимо да греше, да хуле.

Сваки човек, докле у њему и мало живота има, врши колику толику смотру бар речи, ако не мисли, онда речи и дела које чини у току дана. Данашњи темпо живота је тако жесток да многи то можда и не стигну да ураде, али оно што је још и мало свесно ипак врши извесну смотру својих дела и својих речи и таквим људима су понајпре, да кажемо, отворене двери милосрђа (Божијег). Оне су свима отворене , али ће до њих најпре стићи они којима дојади та трка за оним што је пролазно, за оним што никако не може човека напојити и нахранити. А то су блага овога света и тежња и љубав човекова према њима. Она ту силу немају, да душу човекову нахране, да човеку живот осмисле, да човеков живот утеше. Немају ту силу. Та сила им није дата - твари то није дато. Творевини Божијој то није дато. Дато је нешто, али то није дато. То долази од Утешитеља, од Духа Светога. Значи, то долази од Бога, та утеха је од Бога. А ми своја тела тешимо или хранимо их оним што је Божије, Божијом тварју, творевином Божијом која се претаче - земља се, или материја, претаче уз одговарајући програм у нешто што је човеку приступачно, одн. у плодове које употребљавамо са земље. Међутим, то не може човека да утеши, али може душу да обмане. То теши тело, али не и душу. А и тело сирото има проблема ако га човек претерано кљука том храном. И оно се мучи, а душа се вара тим пивима и јестивима овоземаљским. Само Бог, једини Господ може да је утеши. Она није део Бога, душа није део Бога, али Господ је у њу дао духа Свога, Он ју је оживео, Он ју је увео у постојање. Значи, она је по Његовом Образу, по Његовом Подобију створена. Човек је тројичан,  као што је Господ Тројичан. Тројичност наша се огледа у томе што се ми саветујемо у себи. Да је то једно, онда не би било саветовања. Било би речено и пресечено. Али је тројство у нама,  тројичност, и човек има ум, има осећање, има вољу и има совјет, или савет у себи. Пошто је та наша тројичност поремећена прародитељским грехом, ми немамо јасне одлуке често пута и врло ретко имамо јасну одлуку. Знамо, ако је заповест: не убиј! - нећемо ми да убијемо. Значи, ту се слажу и ум и срце и воља. Али, по неким другим питањима, ми смо неодлучни. Е тада ко пита не скита! Тада мора неко да се пита - ко је одмакао на том путу и који ће пресећи нашу недоумицу.

Човек је, дакле, по слици Божијој уведен у биће и само Бог може да нас утеши - наш дух Њиме се храни. Ово је друго све за употребу. Када би били паметни, када би били толико свесни сваког свога часа, не бисмо трчали за материјалним стварима. Ми би тачно знали њихову вредност и не би се ништа плашили. Када би човек био свестан: па ми смо у Очевом дому, ово је Очев дом овде (црква), али је и ово напољу Очев дом. Није то ђавољски дом. Они имају власт над оним душама које њима служе - својим гресима. Ми смо у Очевом дому, али кад човек греши, не каје се, он толико може да залута да мисли да нема оца. Човек може толико да залута да почне да сумња у те родитеље. Може да сумња у те родитеље, да ли су његови родитељи и да поставља питање да га нису можда заменили негде у породилишту, јер они нису његовог пута. Они не схватају његов пут и ако види да је његов пут врло различит од њиховог пута он може да сумња да ли су му то родитељи! А камоли о Богу да мисли! Како такав може мислити о Богу? Нема од тога ништа! Јер он је залутао, он је у мраку и он о мраку и мисли и ништа не види. Шта се може видети у мраку? Али кад зажели светлост, онда Отац пружа зрачак наде, зрачак светлости и може се тако човек вратити кући својој. А то је Црква Божија. То је Црква кроз коју се човек једино може у овом свету, у којем живимо, у овом свету коме се крај приближава, у овоме изгладнелом свету, духовно изгладнелом, једино се у Цркви још човек може опоравити и духовно нахранити. Не постоји друго место! Могу да буду редови код неких баба и неких квази стручњака, могу да буду редови милионски - џаба је све то! Све су то преваранти, браћо и сестре! То су све преваранти и слуге сатанине! Сви биоенергетичари, сва та багра духовна, све је то преварант до преваранта! Неки мање, неки више. Али они имају своје муштерије, имају оне који мисле да могу тамо да се исцеле, да могу тамо да се напоје духовно. Само ће провалија бити још већа и пустош и тама настаје после тога још више и више. Па дође и каже: морао сам да се хватам за сламку. Коју сламку?! Каква сламка?!

Нема хватања за сламку на бурном мору овога живота, него треба да се молимо Господу Христу да нас Он спасе. Значи, да се молимо Оцу Небеском. Речи знате, ја их понављам: Господе Исусе Христе, Сине Божији, и Боже наш, помилуј нас! Амин.