МАНАСТИР У ДОНБАСУ, НА ЛИНИЈИ РАЗГРАНИЧЕЊА

 Тренутно је Свето-Николајевски манастир готово разорен: налази се на линији фронта и борбених дејстава у ДНР. Стотине монаха и монахиња, избеглих из два манастира, које су били принуђени да напусте – нашли су привремено уточиште на неколико места у Донбасу. Неки монаси су, упркос свему, остали. Игуманија Ана је стално на путу: све време посећује сестре, теши их, доноси помоћ. Њу прати и монахиња Зосима, која је понешто рекла о садашњем животу прогоњене браће и сестара у манастирима које је основао старац Зосима (Сокур).

– Матушка Зосима, Свето-Успенски Николо-Василијевски манастир, саграђен је крајем прошлог века деловањем старца Зосиме (Сокура) и залагањем добротвора који су били његова духовна деца, а сада је у рушевинама. Тамо живи само мали део братства и сестринства – одлучили су да га не напуштају, упркос близини линије фронта. Каква близина – манастир, тачније, оно што је од њега остало, буквално се налази на линији борбених дејстава. Дакле, матушка Зосима, да ли је чињеница што је манастир физички разорен, и скоро уништен ратним дејствима, разлог за очајање?

– Ништа није разлог за очајање! То јасно сведочи библијска књига о Јову, коју је често помињао у својим проповедима наш духовник Зосима: „Зар ћемо добро примати од Бога, а зла нећемо примати?“ (Јов 2:10) и оно чувено: „Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње!“ (Јов 1:21).

У Николајевском манастиру сада живи око 50 људи – половина су браћа, а половина сестре. За сво ово страшно време богослужења нису ниједном била прекинута. Они који су остали „на борбеном положају“ свакодневно служе Литургију и сва прописана богослужења, као и монашко правило. Наравно, да би се живело у таквим условима, потребно је имати јаке живце; онима који су слабији морали су да оду. На психу не утиче само стално бомбардовање (линија борбеног додира је на километар од нас), већ и страх да ће се, не дај Боже, та линија померити према нама и да ће у манастир доћи они који отворено себе називају непријатељима хришћанства. Е то је био и јесте непрестан ужас. Па ипак, свако има своје страхове. Али неко теже а неко лакше подноси страхоте рата, као што то чини преостало братство и сестринство, које полако ради и моли се у светој обитељи.

Године 2014., када је све почело у Донбасу, борбена дејства нису директно погодила манастир. Били смо веома забринути за пријатеље и познанике који су се нашли у епицентру догађаја. Понекад је било потребно да ноћима слушамо телефонске разговоре и ужасне звуке бомбардовања у Доњецку, тешећи и подржавајући уплашене људе.

Године 2022., када је код нас све почело, у почетку смо напад на манастир схватали, рекла бих, са неким добродушним неразумевањем, мислећи да је то страшна, али случајна грешка украјинских артиљераца. У манастиру је тада било око 150 сестара, 100 браће и око 500 избеглица, укључујући децу и старце. Па како би неко могао, убеђивали смо сами себе, да намерно гађа место на коме се налази толико људи који немају никакве везе са војском? Тада се храна за све припремала у кухињи у згради болнице, и сви су морали да одлазе тамо на ручак, који је био између 11 до 12 часова. Сви ти наши одласци у кухињу били су јасно видљиви са дронова (то смо касније схватили), и тачно у 11 сати почињало је минобацачко бомбардовање самог манастира, управо када су сви ишли по храну. Или увече, када смо ишли на службу. У почетку смо једни другима говорили: „Не гађају нас, не гађају манастир. Грешка у прорачуну. Случајност“. Међу избеглицама је био један мушкарац, некадашњи артиљерац, који је уздахнуо и рекао: „Људи, каква грешка може бити ако они који пуцају нису удаљени више од пар километара? Да је пуцано са пристојне удаљености, можда би се могло говорити о грешци. Дакле, све те мине су намењене нама“. И неколико људи је погодило, нажалост, имамо погинуле. Међу њима је и мајка игуманије, Ана Јаковљевна.

·  Осећај дивље мржње према теби – како то разумети?

– То је необјашњиво, то се не може разумети, чини ми се. И не дај нам Боже да осетимо нешто слично према другом човеку, ко год он био. Не дај Боже да народ осети нешто слично према другом народу. Јер, како видимо, мржња је самоуништавајућа сила – било за појединца, било за друштво у целини. Не бисмо победили у Великом отаџбинском рату да смо дозволили том осећају да нас води. Не могу да замислим да би руски војник убијао цивиле и децу у Немачкој. И данас је тешко замислити да би руски војници намерно гађали цивиле или манастире. Не смемо дозволити да мржња завлада у нашем срцу. Не могу опстати народ, држава и национална идеја која се заснива на одбацивању и мржњи према другом народу.

– Вероватно се то може упоредити са алкохолизмом или наркоманијом, са њиховим разорним деловањем на душу и тело човека.

Мислим да је овде још горе. Пијанство и наркоманија су људски пороци, а злоба и мржња уподобљавају човека сатани, јер „он беше човекоубица од почетка“ (Јн 8:44).

Сећам се, током једног од гранатирања из правца Угледара, видели смо жену која је потпуно мирно ходала око цркве, снимајући видео са северне стране. Обично сви новинари траже и теже ка људима, што је логично: треба пренети мисли и осећања човека, зар не? Матушка Ана, наша игуманија, јој каже: „Вероватно желите да разговарате са избеглицама, са монахињама и монасима? Па уђите брже – опасно је!“ Жена се представила као новинарка неког издања и невољно се спустила у доњи храм цркве, где су сви били. Па, испричали смо јој мало о нашем животу. На крају је чак и заплакала. Можда чак и искрено…

Током ноћи након њеног одласка, црква је била гранатирана. Нека врста јачих ракета (већих од „Градова“) погодила је баш оно место које је она снимала. Спасло нас је шеталиште изграђено око цркве, које је послужило и наставља да служи као склониште за оне који се налазе у доњем храму. И, знате, помислила сам: чак и након што је видела живот манастира под опсадом, патње избеглица и монаха, она је ипак дала „праве“ координате онима који желе да нас униште. Чак и након што је видела децу, видела да овде нема војске, чак и пошто је пустила сузу…

Која је разлика између племенитог гнева и паклене мржње?

Мислим да је она у способности да се у непријатељу види човек. У способности да се сажалиш на пораженог непријатеља. У разликовању мржње према греху који води твог непријатеља и милости према палом грешнику, који више није твој непријатељ. У способности да се молиш за непријатеља.

Изгледа да сте одговорили на питање о штетности разних емисија и директних преноса где се, како сам приметио, осећање мржње, буквално развија и негује.

Сва средства јавног информисања, у принципу, створена су да масовно утичу на психу и формирају у друштву, расположење и мишљење које је потребно њиховим власницима. Зато ће разуман човек свакако ограничити количину информација и водити рачуна о квалитету информација које „конзумира“, а неће гурати у уста и гутати све одреда, као сваштојед. Пожељно је, наравно, дан започињати и завршавати молитвом, а не прегледом вести. Често се дешава да немамо времена ни да прочитамо главу из Јеванђеља, док да проведемо неколико сати на интернету – увек нађемо времена.

Да ли се осећате несрећним?

Христос је васкрсао – како ми, хришћани, можемо бити несрећни? „Смрти, где је твоје жало? Пакле, где је твоја победа?” (1 Кор. 15:55) Али Васкрсење Христово се догађа преко Голготе, распећа, преко страшних крсних мука Спаситељевих. „Ево крстом дође радост целом свету” – управо је Крстом дошла радост, разумете? И сваки пут, подносећи патње и невоље, морамо се сетити да после Голготе неизбежно следи Васкрсење!

О оцу Зосими (Сокуру), једном од стараца нашег времена. Зашто је, по вашем мишљењу, он тако строго упозоравао да не треба „трчати за чудима“ сваке врсте?

– Неочекивано питање. Чини ми се да је баћушка с правом сматрао да је највеће чудо у животу човека, његово обраћање Богу, вери, покајање, односно промена у живот по Христу. У неком смислу, чуда о којима волимо да говоримо – само су „штаке вере“. Господ је рекао: „Ако не верујете Мени, верујте Мојим делима“. Ми смо поверовали у Исуса Христа као Сина Божијег не зато што нас је убедио мноштвом чуда. Не. Поверили смо у Њега зато што смо Га заволели. И то је велико чудо, да је наше срце одговорило на Божији призив. А свакодневно претварање хлеба и вина у Тело и Крв нашег Господа на Литургији и могућност да сваки верник учествује у овом Тајинству – зар то није највеће чудо у животу хришћанина?

Кад смо код тога, отац Зосима, након што је доживео клиничку смрт и видео живот у другој димензији, стално је молио своје парохијане и сву духовну децу да се обавезно причешћују, да се не удаљавају од Бога, и да се никако не окрећу од Њега. „Смрт грешника је страшна“ – није само сликовит поетски израз из Псалтира, отац је видео несрећне душе отпадника и богобораца, као и оних који се свесно нису покајали, и каква их страшна судбина тамо чека.

Шта је, по вашем мишљењу, узрок наших садашњих страдања?

У нашем духовном стању, у одступању од Бога и Његових заповести. Уверена сам, то се односи не само на појединца, већ и на друштво у целини. Као што човек који живи грешним животом трпи патње, тако је и са и друштвом у целини. Заиста, способни смо да проливамо сузе над мачићима и куцама (да, њих нам је, наравно, такође жао), али ако милионима убијамо наше нерођене бебе, шта можемо очекивати, какве последице? Наша страдања су последица наших грехова, то је очигледно.

Како се ослободити страдања и патњи?

У овом земаљском животу вероватно никако, туге и патње су у њему неизбежне. Можемо само различито да се односимо према њима. Једни, страдајући, хуле на Бога и проклињу живот, као онај неразумни разбојник, док други, попут благоразумног разбојника, схватају да „достојно по делима својим примају“, и моле Бога за снагу и стрпљење у ношењу свог крста, испуњавајући тако речи Спаситеља: „Дођите к Мени, сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од Мене, јер сам кротак и смирен у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам мој је благ, и бреме моје је лако“ (Мт. 11:28–30).

Са монахињом Зосимом (Хомјаковом) разговарао Петар Давидов

Извор: "Искра"