Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ЗАШТО?

Зашто, питају се многи Срби, па питам се и ја. Зашто нова генерација усташких кољача касапи Србе, а светска штампа пише о "српским злочинима"? Зашто се руше српске цркве и пале српски домови а поборници људских права ни прстом да мрдну и осуде ове злочине? Зашто су Словенци, које смо за време Другог светског рата примали као браћу и сестре, смештали их у своје домове, чували их, издржавали их, запослења им налазили, зашто су показали своју захвалност  тиме што су нам нож у леђа забили? Зашто су и наши савезници, они због којих смо своју државу проћердали, противу нас,  док Немци - повампирени Трећи Рајх - и Аустријанци, из прашине извучена Апостолска империја, свесрдно помажу своје природне и историјске савезнике, фашистичко-нацистичку Хрватску?! 

Зашто? Зашто гину млади Срби, зашто гине још једна генерација младих, па нам само старци остају? Зашто се уништава сок и срж једне нације? Зашто? Јесу ли Срби заиста пасторци света? Јесу ли и српска деца крива? 

Не знам какво објашњење дају идеологије, политика и социологија. А одговор метафизике и етике мало коме пада на ум. А ја мислим, мислим, и присећам се. . . 

Као професору Државног универзитета Охаја у Колумбусу, често ми је додељивана дужност домаћина када су били у питању гости - професори, научници, књижевници и студенти из Југославије. Хрвати и Словенци би ме обавезно питали Где је најближа католичка црква? Само понеки Србин (на пример, покојни академик Димитрије Богдановић, академици Димитрије Стефановић и Александар-Саша Петров) би ме упитао, Где је најближа православна црква? и отишао би да се Богу помоли иако је у просвети. Иначе, многи други су ми обично са висине добацивали, ми из просвете не идемо у цркву! (Један од њих је био, примера и доказа ради, млади научник, син угледног историчара књижевности... Да му име не спомињем, да га не брукам!) Да, Срби из просвете нису ишли у цркву, али јесу Хрвати и Словенци! Словенци који су долазили на Државни униврзтет Охаја у Колумбусу, Охајо, представљали су се као Словенци, Хрвати као Хрвати, Македонци као Македонци, само су се Срби представљали као Југословени.

На универзитету сам, поред осталих предмета, предавао и српско-хрватску књижевност. Силом прилика  (пишем приказе за часопис World Literature  Today = Светска књижевност данас), упознат сам и са савременом светском литературом. Ни у једној савременој књижевности нема толико псовки, баналности и безобразлука као у српској! Од срама нисам знао коју књигу да ставим на листу обавезног штива својим студентима. Чак и у делима наших најпознатијих и омиљених писаца псовке и безобразлуци су расути по целом тексту. А један наш академик, безмало Нобеловац, овако брани присуство псовки и вулгарности у својим романима, Па, ТО књигу продаје! А то продаје и наше часописе: голотиња, псовке, бесрамност!

Пре много година један мој познаник Американац, добро васпитан и побожан младић, који је и српски језик добро знао, стално је од мене слушао о лепотама Србије, о дивном, патријархалном српском народу. Пожелео је да оде и види ту дивну земљу и тај добри народ. И отишао је у посету Србији (Југославији). Када се вратио, рекао ми је ово: Нисам нашао ту твоју дивну, патријархалну Србију. Нигде нисам чуо да се толико псују Бог и Богтродица. А цркве су вам празне! Поцрвенео сам - мало. Још више сам поцрвенео када сам се сетио својих посета Пољској. Мој домаћин, академик Јежи Русек, хтео је по сваку цену да ми покаже цркве у Кракову. Није успео! Цркве су биле до те мере пуне народа да нисмо могли ни у једну од њих ући!

Гостовао је у Колумбусу један Србин из Београда. Познат и омиљен песник. Позвао сам га да посети мој дом и породицу. Када је чуо да нам се деца зову Предраг, Милица, Вида, Ненад и Драгана, рекао је мојој супрузи и мени: Зашто сте овде у Америци  оптеретили своју децу тим именима?  А нашој  деци  нису српска имена сметала или била тешка.

Дошла је једна дама из Загреба да буде гостујући наставник, да предаје хрватско-српски  језик на нашем универзитету где се иначе одувек предавао српско-хрватски језик. Није јасно по којој је линији стигла овамо, јер није по професији наставник, већ обична чиновница Министарства унутрашњих послова у Загребу. Одбила је да употребљава и предаје ћирилицу, (а гост је!). А имали смо и Србе, госте наставнике који су студентима говорили о југословенском  Божићу, о југословенском  бадњаку, о југословенским божићним обичајима!! И ко нам је онда крив! 

Срео сам неколико вођа наше опозиције. Импонују! Не знаш који је од њих паметнији и самоуверенији! Али, што се духовности тиче - тога нема, бар код оних које сам срео. На једној вечери, у мом присуству, један вођа пита другог вођу: А кад се ти оно последњи пут причести?  Други вођа одговара: па, онда у Студеници, када си ме ти натерао! 

Једна моја парохијанка је била на вечери код једног мог познаника у Ан Абору.  Имао је гошће из Србије,  професорке гимназија. У току вечере једна од њих, која је седела поред моје парохијанке,  је упитала моју парохијанку да ли има децу. Када јој је ова одговорила да има петоро деце, одговор професорке из Србије је био: Код нас само крмаче имају толико прасади!

А у дубље воде да не залазим, да не говорим ништа о стању у Цркви. Пред гробом сам, не бих хтео да ме пред смрт рашчине. А имао бих доста да кажем. Само, у овом случају silentium aurem est! Уосталом, и ово мало што сам изнео довољно је да се види где и у чему смо ми грешили и грешимо. А они који су нас клали за време Ендехазије и који су нас таманили недавно никада нису свој грех признали, нити га ичим окајали. Напротив! Њихови потомци настављају онде где су они стали. Не извинуше се за своје злочине према Србима ни Немци, ни Мађари, ни Бугари! Непријатељи су нам,  донекле и да разумемо. 

Али, како да разумемо пријатеље и савезнике, Енглезе, Американце и Французе, који се опредељују за наше душмане, који су били и остали  и наши и њихови непријатељи? Зашто они криве жртве а бране кољаче? 

Верујем да све има своју сврху. Верујем да ће неко добро из свега овога зла изаћи. Можда ће најзад  Срби сазрети и као појединци и као нација. Можда ћемо, поучени овим искуствима, најзад научити да одсад будемо Срби увек и свуда, и код куће и у иностранству.  И ваљда смо најзад схватили  да се  морамо мање ослањати на савезнике, а више на Бога и на сами себе.