Људи уче језике, а неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве, а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.

Свети Јован Кронштатски

Реч живог језика — енглеског, руског, кинеског, било ког — има у себи енергију дејства. И зато ма која реч не значи само јединство гласова и граматичке структуре. Свака реч има у себи смисао који омогућује да се на човека утиче самим њеним произношењем.

Повест о светлим људима и њиховим добрим делима, дакле, сушта реч, незамућена сумњом, и иронијом — производе у човеку осећај чистоте, као што топла летња киша пере упрљана прозорска стакла. А зла, пак, реч неизбежно порађа у души човека осећај катастрофе и обремењује је теретом злог дејства.

На тај начин реч је дело. Ту њену особину људи од давнина користе у религијским и магијским обредима, речју чинећи добро и зло. Живи језици могу имати у речи и злу и добру енергију, чиме умртвљују или оживотворавају људску душу.

Код нас у Русији, у њеној Православној Цркви (као и у Србији и СПЦ), брижљиво се чува језик који има у себи само и једино добро. То је црквенословенски језик. У црквенословенским текстовима Светога Писма, у Јеванђељу, Псалтиру, у мноштву духовних дела хиљадама година ствараних у Византији, Русији и Србији — открива се Бог.

Како то спознати и схватити? Ево на пример пет глагола — најстаријих глагола језика, са јединственим граматичким формама: быти,  имѣти, вѣдѣти, їасти, дати. Они одражавају главне особине човека дате му од Бога од почетка. Од искона је човек мислио о себи као о постојећем бићу (быти), које управља имовином (имѣти), које влада знањем  (вѣдѣти), које се храни (їасти) и даје(дати). На тај начин, у црквенословенском језику сачувале су се речи које значе особине које скупа чине човека човеком , а међу њима — давање, то јест милост према ближњем. Тако нам Господ у језику открива наше људско предназначење.

Добро је у црквенословенском језику велико и свесилно. Изливена током векова велика формула Во имя Отца, и Сына, и Святаго Духа је директно дејство Божије силе. Освештана Имєнємъ Господнимъ људска дела добијају самим тим животну постојаност. Непрестаном молитвом коју човек чини, а православне молитве у Русији и Србији су звучале и звуче на црквенословенском језику, Господ устројава човеков живот.

Непосредно деловање добре силе црквенословенског језика је већ не једанпут било узроком гоњења овог језика, разних реформаторских покрета који настоје да се богослужења на црквенословенском језику замене богослужењем на руском (српском). У свест православних често се уноси лукава мисао да је црквенословенски језик застарео, овештао, постао стар и неразумљив, те да га треба заменити, приближити руском (србском) језичком схватању. Гонитељи црквенословенског језика истичу и то да је црквенословенско богослужење нејасно посебно оним људима који тек приступају православљу, да оно одбија неофите од Цркве. Одговорили бисмо на ово на следећи начин. Заиста, црквенословенски језик је веома стар, има више од хиљаду година. Али, овај старац није овештао и немоћан, већ је много мудар и опитан и, што је најважније — веома моћан у чињењу добра. А што се тиче неофита, Руси су већ једном примили црквенословенски језик заједно са Православљем у време Владимира Свјатославича, крститеља Русије, 988. године. Тада, пре 1000 година, било им је неупоредиво теже прихватити га него нама данас. Суштине Православља као и црквенословенске речи које означавају те суштине, било је потребно постићи изнова. Јер „боговима“ и „спаситељима“ древни руски незнабошци називали су своје паганске богове. Није у староруском језику било појмова благодать, благо, Святый Духъ. Чак су и речи писати и читати имале до примања Православља и његове културе писмености сасвим друга значења. Писати је значило „цртати“, а читати само „изговарати наглас“.

Руси, који су у Х веку примали Православље, морали су да усходе к њему не само по духовној лествици, него и по језичкој. Црквенословенски језик, близак и сродан староруском, али освештан Благодаћу Светога Духа, био је пут Богопознања за Русе. И тај пут је пређен за само пола века.

Савремени Рус који прима Православну веру такође има пред собом не само духовну него и  језичку лествицу. И нека се он не обазире на то што му је у црквенословенском језику не све и не одмах — разумљиво. Зар дете које у колевци чује мамину песму, све у њој разуме? Не! У почетку он чује само познати мамин глас, чисту мелодију песме, а затим препознаје реч по реч, невешто их понавља…

У Цркви смо ми на почетку попут те деце, чујемо у почетку јасни глас свештеника, мелодију коју пева хор, строги речитатив чтеца. А затим почињемо да разликујемо речи, да их понављамо и учимо… И на том путу треба стално имати на уму да нам је црквенословенски језик рођени језик, јер су на њему израстала покољења православних људи у Русији, да је то језик Богопознања код Руса и заменити га било чим другим исто је што и заменити мајчину успаванку над колевком савременим шлагером.

За нас, руске (и србске) Православце — значење црквенословенских речи је као чисти шумски ваздух после градскога смога. Овим ваздухом може да се дише пуним плућима, а и по мало — свак према својој мери — свеједно је добро!

Најпростије речи црквенословенског језика узведене су у њему на дивну духовну висину. Хлѣбъ  насущный овде је не само свакодневна храна. Хлѣбомъ живота назива се на црквенословенском језику Христос. Чаша — није само посуда за течност, већ и Чаша Спасенїя. Речи које описују људско тело, уобичајено разумљиве лице, очи, уста у црквенословенском језику такође служе делу Богопознања. Оне означавају невештаствена дејства Божија, Божију милост и Божији гнев, и вољу Божију, дату у откровењима.

Висока словесност црквенословенског језика, скромност и неприземљеност значења његових речи и одрешеност од живих руских граматичких форми у његовој граматици допуштају нам да беседимо с Богом без бојазни светотатства и нежељеног вређања Божијег Имена. Вишезначна оземљеност руског језика, као и сваког живог језика, често квари исконско, првобитно значење речи, смета њеном једнозначном разумевању. Тако, прелесть  и лукавство су у руском језику врлине, а на црквенословенском језику — особине ђавоље. Блаженный и ωглашенный добили су у руском језику негативно значење, о коме се у црквенословенском језику никако не може ни помислити. Честный — у руском језику је онај који говори истину, а на црквенословенском онај који се удостојио части и славе. Руска административна реч начальникъ у црквенословенском језику је сачувала исконско високо значење — дароватељ начала.

Црквенословенског језик, непомућен и чист, који носи једино добро, потребно је чувати и о њему се бринути, а не реформисати га у надменој успаљености. А да би било више оних који га разумеју — потребно је учити га! И нека на почетку и буде необично и не увек разумљиво ново црквенословенско читање, читајте и разумевајте по својој мери. Јер и спасавајући псалам „Живиј в помошчи Вишњаго“ многи све до сада разумеју и називају „Живие помошчи“. Па иако је искварена граматика у овом неправилном схватању, суштина је сачувана: жива помоћ Божија нисходи на човека, по речи тога Псалма. Важно је знати да је црквенословенски језик неодвојиво повезан с путем православног познања код Руса, Срба, те да је он путеводна звезда на том путу.

(предговор у књизи Церковнославянский язык, Международный фонд славянской письменности и культуры, Москва 2007. Ауторка: Татьяна Миронова)

Извор: "Наука и култура"