Господин Диогенис Ваваланидис није био позван да учествује на конференцији о деловања Фанара на Православље у Украјини, иако је најангожаванији и ИСТИНСКИ јавни делатник у Србији на пољу разобличавања разарајућег деловања Фанара не само у Украјини, већ и у Васељенском Православљу!

+ + +

У организацији Центра за руске студије београдског Факултета политичких наука, у Београду је 17.10. 2024. године одржана научна конференција под насловом "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини".

Учесници су били:

- проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду,

- проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу,

-  проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије,

- проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци,

- проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву,

На овом скупу прочитани су и реферати Његовог Високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког  (УПЦ) и православног теолога из Француске Бернара Ле Кароа.

После прочитаног списка учесника, драги наши читаоци, који сте добро упознати са ситуацијом у Београдској патријаршији, свакако вам је упало у очи да међу учесницима нема господина Диогениса Валаванидиса.

Господин Ваваланидис није био позван да учествује на овој конференцији, иако је најангожаванији и ИСТИНСКИ јавни делатник у Србији на пољу разобличавања разарајућег деловања Фанара на Православље не само у Украјини, већ и на Васељенско Православље.

Који је разлог?

Разлог, свакако претпостављате.

1. Господин Валаванидис није на курсу врха Београдске патријаршије нити било ког другог „центра моћи“, већ је независан, слободан, бескомпромисан и храбар – једном речју – Христов.

2. Други довољан разлог због чега није позван, јесте и то што пише на „Борби за веру“. То „најстрашнији грех“ у „етици“ Београдске патријаршије. „Грех“ довољан да човек не само не буде позван на неку конференцију у режији поменуте Патријаршије, већ да – на пример – изгуби пензију (као што се, умало, десило, покојном протојереју-ставрофору Душану Колунџићу, нашем сараднику, који нас је молио да затворимо његову рубрику, јер су му папини људи из врха БГ патријашије припретили да ће му одузети пензију уколико настави са писањем на „Борби за веру“).

Разлог је, свакако, и то што господина Валаванидис у својим текстовима цитира проф. др Миодрага Петровића, нашег чувеног канонисту и стручњака за црквено право, који је "стрептомицин" за српске новотарце и екуменисте већ деценијама (проф. Петровић је, такође, наш сарадник. Ни он није био позван на конференцију, из истих разлога).  У свом тексту „Аутокефалија 'Македонске православне цркве – Охридске архиепископије' као неканонски производ црквенодржавне сарадње“, објављеном 12. фебруара 2024. године, проф. Петровић, на пример, каже:

„Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве“ (овде:).  

Симптоматично је, такође, да на конференцији у Београду ни једном речју није поменуто да епископат СПЦ литургијски општи са даваоцима Томоса и признаваоцима атокефалности укрофашистичкој секти званој „ПЦУ“, којим су чином изазвали не само прогон, већ и страдање у крви канонске УПЦ (за оне који немају „Телеграм“ да то погледају на нашем „Телеграм“ каналу  

https://t.me/borbazaverutelegram,

дајемо овај линк:

https://spzh.live/ru/news/

Одакле су ти из „ПЦУ“ који бију и – већ – ватреним оружем изгоне канонске вернике из њихових храмова? Па нису они пали с Марса. Њих је створио Фанар, чији клирици (непосредни учесници давања Томоса „ПЦУ“) бивају позвани и саслужују са епископима Београдске патријаршије. А, као, та иста Патријаршија састрадава са прогењоном УПЦ! Па то ни пас с маслом не би могао да прогута!

За оне који нису прочитали или су већ заборавили, подсећамо да је дана 26.6.2024. године, у Пожаревцу, одслужена je Литургија поводом „тридесете годишњице архијерејске службе Његовог Високопреосвештенства Митрополита браничевског г. Игнатија” (наш осврт овде:).

„Његовој Светости (Порфирију – нап. „Борба за веру“) су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа архијереји браничевски Игњатије, силивријски Максим (Цариградскa Патријаршијa), катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија), димитријадски и алмирски Игњатије (Грчка Православна Црква), перистеријски Григорије (Грчка Православна Црква), михаловско-кошички Георгије (Православна Црква Чешких земаља и Словачке), крушевско-демирхисарски Јован (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија), банатски Никанор, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, милешевски Атанасије, лосанђелески и западноамерички Максим, вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, шабачки Јеротеј, делчевско-каменички Марко (Македонска Православна Црква-Охридска Архиепископија),  хвостански Алексеј, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије и топлички Петар.“

Као што се види, из овог списка међу „специјалним“ гостима је био и „митрополит“ силивријски Максим са Фанара, који је признао „ПЦУ“ и направио највећи раскол у историји Православне Цркве, а у Украјини узроковао не само раскол, већ и невиђени покољ православних коме се крај не назире.

Међу служашчим је био и „митрополит“ димитријадски и алмирски Игњатије из цркве Грчке. Игњатије димитријадски се посебно истакао у признавању „ПЦУ“. Такође је и саслуживао са њеним представницима. Он је 12. октобра 2019. био председавајући у Синодском одбору, током ванредне седнице Синода Грчке цркве, на којој је призната новоустановљена аутокефалија „Православне цркве Украјине“.

У Пожаревцу је из цркве Грчке, са српским епископатом, саслуживао и русофоб, јеретик и расколник – „митрополит“ перистеријски Григорије. Треба знати, да је перистеријска митрополија уврштена у оне епархије Грчке Цркве, којој ходочасницима нису благословене посете од стране Руске Православне Цркве, пошто њихови јерарси признају расколничку „ПЦУ“ и саслужују са расколницима.  

Руска Црква, дакле, нема општење ни са једним од поменутих фанариотских митрополита, али то за епископат Београдске патријаршије, а ни за овај "Центар за руске студије факултета политичких наука", као што видимо, није никакав проблем.

Порфиријев курс, којег се држе и сви епископи (пардон, „архиепископи“ „митрополити“ и „епископи“), гласи: критикујте Фанар, али не помињите ни речју да смо ми у љубави са Фанаром!

Са датим и задатим курсом је – као што се види – радила и конференција у Београду – завођење народа за Голеш планину...