О Црквенословенском језику

Свети владика Николај

Један богомољац упита владику Николаја после вечерње у Саборној цркви у Београду: “Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо разумемо шта се чита?” На то ће Владика рећи: “Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби свима су исте богослужбене књиге и то нас везује.

Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година па да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оригиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовки и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.

***

“…Као што је познато први превод псалтира на црквенословенски језик извршила су света браћа Кирил и Методије не са јеврејског него са септуагинте, што је и боље. Србски превод Ђуре Даничића мада сјајан по богатству и облицима језика учињен је са европских превода те има грешака које би у неком другом издању требало исправити. Но наш циљ засад није био да исправљамо стари нити да чинимо нови превод но да уједначимо нумерисање псалама са словенским текстом и да србски псалтир поделимо на катизме ради користи новоначалних по манастирима као и богомољног народа да би са разумевањем могли пратити читање црквеног псалтира. “

Из предговора србског издања Псалтира

Свети Јаков Тумански

Падом Русије под јеврејско ропство, пала је у велику кризу црквенословенска култура уопште. Црквене књиге више се не штампају у Русији. Делимично појави се нека књига на светом језику, сад у Бугарској, сад у Србији, сад у прикарпатској Русији. Трагедија!

Године 1932. многобројни књижари, некадашњи издавачи и продавци црквених књига, нису знали шта је то словенски језик, нити су имали бар једну књигу на том језику. За црквену просвету нико не зна.

Црквене књиге за дом, Часослов, Псалтир и Катихизис, вагонима су доношене из Русије у Србију. Тада је имало маса народа по вароши и селу, који нису знали народни (српски) језик ни да читају ни да пишу, а знали су да читају горе поменуте књиге на словенском језику. Јер тај језик има ту благородну особину, да га можемо научити без речника марљивим и пажљивим читањем. Поједина лица, која су у своје време водила црквенословенску просвету по српским домовима, могла су да се нађу, ретко и тешко, по нашим варошима и после 1900. године, до 1910. г., дакле почетком двадесетог века.

Жичка Јеванђелска акција

„Мисионар“, 8.август 1936.

Свети Варсануфије Оптински

Може се још додати: чак и у будућем веку нешто из Псалтира остаће недостижно. Треба га читати на црквенословенском језику, пошто он силније  делује на душу. У данашње време врло мало људи чита Псалтир, док други мисле да га могу читати само заостали и необразовани људи. Да би се наслађивали Псалтиром, треба имати узвишену душу, осетљиву на све прекрасно.

из писма 1. јануар 1912

***

”Незаменљиво штиво представљају житија светих, а посебно она која су писана на словенском језику.У садашњем времену, често се догађа да слабо разумеју словенски језик, који је неупоредиво богатији и лепши од руског. Један познавалац је поредећи словенски и руски језик рекао да је разлика између њих иста као и разлика између двора и стана. Замислите величанствену Миланску катедралу или цркву Светог Петра у Риму и поред њих просту дрвену цркву, и на тај начин ћете упоредити словенски и руски језик. У свету су читање житија светих, а посебно на словенском језику потпуно напустили. Ви се пак немојте прилагођавати обичајима овога века, него се бавите овим спасоносним читањем. ”

из писма 2. јануар 1911

***

У другој прилици, у разговору који је са браћом Бељајевима водио 13. јануара 1908., о. Варсануфије говорио је о азбуци монашког живота, објашњавајући им духовно значење слова у црквенословенском језику.

“ Сваки човек”, рекао је о. Варсануфије, “учење започиње од азбуке, учећи постепено слово по слово. Ево, сад се налазимо код првог слова. Прво славо у азбуци је А, које се на словенском изговара као “аз” (мисли се на изговор имена слова примедба прир.). Шта то значи? ”Аз” значи ја, тј. вама сада предстоји да испитате сами себе, тј. своје сопствено ја. Загледајте се у себе и видећете у себи све оне страсти и пороке за које нисте ни предпостављали да постоје. Ту ћете угледати гордост, која је мајка свих порока, и чамотињу (униније), и лењост; када се пажљиво загледате видећете  и осуђивање, и гнев, и среброљубље, и завист, и злобу, и онда ћете рећи:  ”зар сам заиста тако зао? Нисам ни помишљао да јесам!” А зло, међутим, постоји. Гледаш тамо и даље и појављује се џин - блуд. ”Господе, у мени се налазе сви пороци и све страсти! Какав сам ја грешник! Нема никакве наде за моје спасење, не могу да се борим јер немам снаге за то! Али, зашто ја очајавам? Христос је дошао да позове не праведне, него грешнике на покајање. Господе, ја сам немоћан, помози ми! Сва моја нада је у Теби, Господе! Сада видим да сâм ништа не могу да учиним!”

Тада ћете, познавши своју слабост, научити прво слово; обраћате се Богу тражећи помоћ и долазите до другог слова, ”буки”. То је старословенска реч, која значи ”Бог”, заправо, не ”буки”, него ”Бук”. Овде ћете, познавши сопствену слабост, почети да се надате у Бога, да живите према Божијим заповестима. Падаћете и спотицаћете се, али ништа зато, не смете губити наду у Бога. Ако паднете, немојте остати да лежите, него се потрудите да што пре устанете, и опет кренете на пут, и тако даље и даље. Како будете сагледавали своју слабост, све више и више ћете задобијати смирење. Ето, то је друго слово. Затим следе слова ”вједи”, ”глагол” и ”добро”. Сразмерно томе колико будете напредовали у богоугодном животу, приближаваћете се и трећем слову, ”вједи”, тј. постепено ћете почети да познајете Истину. Ваш разум ће постепено постајати све просветљенији и све прочишћенији. Следе затим ”глагол” и ”добро”, односно, ”од сувишка срца уста ће почети да говоре”. Видите, дакле, да се не ради све одједном, него постепено... ”

Свети Јован Кронштатски

Људи уче језике, а неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве, а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.

***

Пошто је наша прва учитељица молитве Црква, која је, да се прекрасно моли, научена од самог Духа Светога, јер ми сами „не знамо за шта ћемо се помолити као што приличи“ (Рим. 8,26), стога је дужност сваког хришћанина да зна језик своје мајке Цркве. Грех је ономе ко га не зна довољно; грех је посебно онима, који изучивши стране језике, нису хтели и неће да уче језику Мајке-Спаситељке. Уопште, сви треба да разумеју и да уче словенски језик.

Мој Живот у Христу Том 2

Овде, у храму, само је једно потребно, овде је уточиште од сујете и житејске (животне) буре, овде је тихо пристаниште за душе које траже спасење. Овде је нетрулежна храна и пиће душа, овде је светлост која просвећује сваког човека који долази у свет, овде је чисти духовни ваздух, овде је извор воде живе која тече у живот вечни, овде је раздавање дарова Духа Светога, овде је очишћење душа.

Читање и певање овде се савршава на свештеном језику - словенском; сви православни хришћани дужни су да га уче како би разумели сладосни глас своје Мајке, која своју децу васпитава за небеса, за вечни живот. Иначе, Мајка својој деци говори речи истине и спасења, речи љубави и премудрости, али деца много тога не разумеју, као (речи) страног језика.

Из дневника 1872. 22 новембар

Са садашњим кретањем словенског питања, потребно је да руска власт, посебно министарство просвете и свештенство, обрате пажњу на изучавање словенског језика у руским образовним установама, иначе, срамота је рећи, да многи, многи не разумеју црквени словенски језик, многи не знају да читају. Какви су ово Словени? Какви су то синови Православне Цркве?

Из дневника 22. мај 1868.

...Иже вездје си - Који је, то јест Дух Свети, свуда; и всја испољњаја - и све испуњава (слично ваздуху); Сокровишче благих - Ризница сваког добра што имамо на земљи; и жизни Податељу - Он подаје живот свима; приди и вселисја в ни - у нас, и очисти ни (нас) от всјакија скверни (телесне и духовне) и спаси, Блаже, то јест Благи, души нашја.

На руском: Царе небески, Утешитељу, Душе истине, Свеприсутни и сав свет испуњујући, Изворе добара и Податељу живота, дођи и усели се у нас [Бог је послао у срца ваша  Духа Сина Свога, који вапије: „Авва, Оче!“ (Гал 4,6)] и очисти нас од сваке нечистоте и спаси душе наше Благи (Боже)! Напомена: треба приметити да су молитве дате на руском језику, не да би се читале на руском, већ да би се јасно разумеле на словенском језику. Неизоставно их треба читати на словенском језику.

Објашњење јутарњих и вечерњих молитава гимназијалцима

дневник - 1864. година

Оставили сте Слово (Реч) и не читате речи (Св. Писма прим прев.), и кажете: реч Божија је неразумљива. А да ли су страни језици у почетку били разумљиви? Да ли сте одједном, као апостоли, добили дар да говорите различите језике? Зар их нисте дуго учили? Исто тако, када бисте хтели да изучавате свој матерњи словенско - руски језик, научили бисте и њега, и Божија реч би вам била јасна. Шта сад? Знајући савршено стране језике, ви не знате ни да читате црквенословенски, а и ви сами сте се удаљили од речи вечног живота (Јн 6:68), изречених у речи Божјој. Марија седи код ногу Господњих и слуша Његове речи; а Марта се брине (узнемирава) само о многом служењу (Лк. 10:41) - о европским језицима, о празној и бескорисној говоранцији на овим језицима; пише писма на овим језицима и тражи у њима хаљине нове моде, разне препарате за украшавање тела, разне предмете сујете житејске. О оној Марти ништа се лоше више не може додати, а о нашој Марти може се рећи много тога лошег:у њој је срце развраћено; у њој нема бриге о својој души, већ је сва брига усмерена на тело: кумир (идол) за њу је тело; не зна како да украси, како да поштује своје тело; клања му се дан и ноћ, а ипак јој се чини да мало обоготворава своје тело.

Дневник. Том III. 1859–1860

Свети Макарије Оптински

Посланица преп. Јована Касијана игуману Леонтину, у руском преводу, коју сте прочитали веома вам се допала. Али саветујем вам да је прочитате на словенском језику, у Добротољубљу, у четвртом делу, под именом Касијан; тамо ћете пронаћи значајно узвишенији духовни разум (познање). И уопште, саветујем вам да не остављате изучавање словенског језика. Када (га) будете разумели, тада ћете сами увидети његову красоту. Остале дела Јована Касијана, пошто их нема на словенском језику, читамо на руском. А пошто ово дело постоји на словенском, ја га на руском нисам ни  читао. Чак сам и заборавио које године је објављено у “Христијанском чтенију”. Пишете ми, ја ћу упоредити. Разумевајући учења отаца, не заносите се мишљењем о себи, чак и ако бисте успели нешто да испуните по њима: умишљеност (мњење) све погубљује, није потребно много ни да се у прелест упадне. Све што се удаљава од смирења и нема љубави и мира, неугодно је Богу, а ми, будући да смо туђи овима, морамо да се још више смиравамо, али не и да очајавамо.

Писма мирјанима: Писмо 108

Јеванђеље се може читати и грађанско, а нарочито када нема словенског; међутим на словенском језику је величанственије.

Писма монасима. Писма монахињама. Писмо 573

Свети Теофан Затворник

О значају Црквенословенског превода Светог Писма

Затим цењени владика (реч је о Светом Митрополиту Филарету Московском чудотворцу прим. прев.) упозорава да се наилазећи на нејасноће у словенској Библији, не бацамо без разборитости на јасни превод, јер он може бити наслућен и погрешан. Јер каква је корист од јасне, али лажне мисли?

„Нејасност“, каже он, словенског превода Библије на неким местима Старог завета, јесте просто природни повод који побуђује оне који желе да разумеју Свето Писмо да се, по мери својих могућности, обрате оригиналним текстовима, или преводима на различите језике. Али уз недостатак строгог опреза, они који се задовољавају јасношћу лако стичу предубеђење у корист јасног текста у односу на нејасни, иако се може десити да је нејасан текст тачан, а јасан само наслућен, или потпуно погрешан. Такво предубеђење може бити штетно за православне догмате, ако се оно везује за превод Библије направљен ван православног исповедања, под утицајем неправославних мишљења, или, ако се у потрази за јасноћом, лута без руководства међу различитим преводима и критичким издањима, често веома опасним при садашњем стању стране библијске критике . Једно од превентивних средстава против овога за православну Русију је познавање достојанства словенског превода Библије и његова употреба са правичним уважавањем“ (стр. 472).

Утврдивши затим достојанство словенског превода Библије, између осталог, и тиме што у Старом завету он следи текст седамдесеторице тумача (Септуагинту прим. прев.), и тиме достојанство последњег  присваја и за себе, цењени владика излаже правила за очување словенске Библије у постојаном уважавању.

Та правила су следећа:

1) Приликом предавања учења у богословским школама, сведочанства Светог Писма морају бити дата тачно према постојећем словенском преводу.

2) Ако словенски текст захтева објашњење, онда оно треба да следи после дословно датог текста.

3) У црквеном учењу такође треба наводити текстове Светог Писма према постојећем словенском преводу. Такво навођење може бити праћено излагањем текста на руском наречју (дијалекту прим. прев.), ако то налаже својство самог текста, или степен образовања слушалаца.

4) Према постојећем словенском преводу, треба цитирати текстове Светог Писма и у другим делима, све док нејасноћа словенских израза не захтева њихову замену јаснијим, сагласним са грчким или јеврејским текстом, и са тумачењима Св. отаца“ (стр. 475).

Одломак из текста Св. Теофана Затворника “О нашој дужности да се држимо превода седамдесеторице (Септуагинте)”

Свети Никон Оптински исповедник

Потребно је записати о келејном правилу: све читати на словенском језику, а поредак читања је следећи: прво две катизме са свим молитвама и поклонима, затим две главе из Апостола (Апокалипса се у келејном правилу не чита); једна глава Јеванђеља и помјаник. Све ово, по благослову баћушке (Св. Варсануфија оптинског прим. прир.), обављам после трпезе пре чаја. Увече, од 9 - 10 сати, после благослова, пре спавања, остаје петстотница.

Дневник последњег старца Оптине пустиње -  22. април

Свети равноапостолни Николај Јапански

Сматрам да превод Јеванђеља и богослужења не треба да се спушта на ниво народних  маса, већ, напротив, верујући треба да се узвисе до разумевања јеванђеља и богослужбених текстова.

Свети Тихон патријарх московски и све Русије

Познато нам је из околине Москве и из других места преосвећени епископи саопштавају да се у неким црквама допушта искажење богослужбених чинопоследованија одступањима од црквеног устава и разним новотаријама које овај устав не предвиђа. Допуштају се самовољна скраћивања у чинопоследовањима, па чак и у поретку Божанствене Литургије. У празничним службама изоставља се готово све што чини надзидатељне особености празничног богослужења, са обраћањем пажње, уместо тога, на концертно извођење обичних песнопјенија које није прописано уставом, царске двери се отварају у време када не треба, молитве, које је прописано читати тајно, читају се наглас, произносе се возгласи који нису указани у служебнику; шестопсалмије и други делови богослужења из Речи Божије читају се не на црквенословенском, већ на руском језику; у молитви се поједине речи замењују руским и произносе се измешано са првима; у току службе уводе се нове радње који се не налазе у уставом  узакоњеним свештенодејставима;  допуштају се непобожни или лицемерни гестови  који  не одговарају потребној, самом суштином црквене службе, дубини смиреног осећања, које трепти од Божијег присуства, душе свештенослужитеља.

Све се то ради под изговором прилагођавања богослужбеног поретка новим захтевима времена, уношења у богослужење препорода који захтева време и на тај начин привлачења више верника у храм.

Оваква кршења црквеног устава и самовоље појединаца у вршењу богослужења немају и не могу имати наш благослов.

Божанствена лепота нашег, истински изграђујућег у свом садржају и благодатно делотворног црквеног богослужења, сазданог вековима апостолске ревности, молитвеним жаром, подвижничким трудом светоотачке мудрости и запечаћеног од Цркве у чинопоследовањима, правилима устава, мора бити сачувана у Светој Руској Православној Цркви неприкосновена као њена највећа и најсветија својина Вршењем богослужења по чину, који потиче од древних времена и који се чува у целој Православној Цркви, ми имамо јединство са Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве...

Свештеномуч. митр. Петар Крутицки

(чувар трона - мјестобљуститељ патријарха Тихона)

Од неког времена у многим храмовима града Москве и Московске епархије примећује се увођење разних новина, које често узнемирују савести верника, у вршењу богослужења и уопште одступања од Црквеног устава. Као пример тога може се указати на: савршавање Литургије са отвореним царским дверима....увођење у богослужбену праксу руског језика...произвољно скраћивање и измену богослужбеног поретка....

Одлучно изјављујем о недопустивости ових и сличних појава у црквено-богослужбеној пракси и поверавам дужност намесницима  да будно мотре, у црквама под њиховом јурисдикцијом, над уставним вршењем богослужења без икаквих одступања од богослужбеног поретка.

Подсећам да је својевремено, не тако давно, началство московске епархије, у циљу увођења једнообразности и уставности, објавило „Јединообразни чин богослужења за парохијске цркве“. Наређујем да се овај поредак неизоставно спроводи и упозоравам да ће упорни новатори бити подвргнути мојим казнама.

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

У вези са питањем о црквено-библијском карактеру проповеди, природно се јавља питање и о томе како, у каквом тексту - руском или црквенословенском - цитирати речи Светог Писма? У данашње време многи сматрају да је црквенословенски језик застарео и неразумљив, и стога су склони да захтевају да се не само текст Светог писма цитира у руском преводу, већ да се и цело богослужење преведе на руски језик. Такво мишљење, несумњиво се показује као велика грешка. Висина и светост богослужења и Божанске Речи уопште, природно захтевају да се и сам њихов језик разликује од нашег обичног свакодневног говора. Црквено - богослужбени језик је за Божанску реч исто што и свештена одежда, риза за свештеника, који савршава богослужење. Било би чудно и неприлично када би се неко усудио да савршава богослужење у обичној световној одећи. Тачно тако чудно и до вулгарности непристојно би звучала наша црквена песнопјенија, преведена на обичан разговорни језик. Црквено - словесна одежда за библијски текст је исто тако неопходна, како би га узвисила изнад наше свакодневне речи и нехотице изазива веће страхопоштовање према њему. Говоре да је црквенословенски језик неразумљив. Истина, има у њему нечег што је за савремене интелектуалце тешко свхатљиво и разумљиво, али то је зато што се наша интелигенција, још од времена Петра Великог, све више и више удаљавала од Цркве и дошла је до тога да је, не само црквенословенски, већ и свој матерњи руски језик презрела, заволевши више да говори на страним језицима, посебно - на француском. Међутим ово је ненормална, болесна појава. Да ли је заиста потребно мирити се са тим и прилагођавати се томе, одустајући од својих идејних схватања?

Сви црквено настројени људи који воле Реч Божију и наше богослужење одлично разумеју црквенословенске текстове и изразе и не би волели да у храму слушају вулгаран свакодневни говор.Зашто они, којима се чини да им је црквенословенски језик неразумљив, не би уложили мало труда и напора како би се са њим боље упознали? То је много једноставније и лакше него научити, на пример, немачки, француски или енглески језик. Поред тога, наши интелектуалци су одлично владали страним језицима, учећи их од детињства, а нису желели да знају црквенословенски језик гнушајући га се, иако је то наш матерњи језик, из којег је потекао наш руски књижевни говор, и што је најважније, што би требало да буде посебно драго сваком вернику, - то је језик на који је са грчког преведена Реч Божија и наше православно богослужење, - то је наш свештени језик. Зашто га занемарити и не постарати се да се он научи,  ако нам се чини нејасним? Уосталом, ако томе непристрасно приступимо, открићемо да је тешко разумљивог у њему врло мало, а већина речи и израза се мање-више потпуно поклапа са руским, али зато звуче много лепше, величанственије и свечаније, што у потпуности и приличи свештеном језику.

Водич кроз омилитику

***

Временом је првобитни словенски текст код нас био подвргнут извесној, мада незнатној, русификацији - зближавању са разговорним руским језиком. Савремени руски превод (Новог Завета прим. прир.), урађен је у првој половини XIX века, на руски књижевни језик, у многим аспектима је незадовољавајући, те стога предност треба дати словенском преводу.

Приручник за изучавање Светог Писма Новог Завета

***

Богослужење у храму врши се на црквенословенском језику. Савременим језиком произносе се само поуке и проповеди.

Михаил Васиљевич Ломоносов је једном рекао да не можемо наћи лепши језик од словенског.

Православне традиције - начин живота хришћанина

Јереј Данил Сисојев

Често се чују прекори да због црквенословенског језика у Цркви „нико ништа не разуме“. Да, наш језик је заиста необичан, али можемо ли рећи да је свима неразумљив? Молитве на црквенословенском језику постоје за оне који већ живе хришћанским животом, а никако не за проповед пролазницима. Да сами хришћани не разумеју богослужење, онда би заиста било потребно променити језик, али то није тако.

Словенски језик је посебна, свештена форма руског језика. Ако желите, то је „професионални језик молитве“. Наравно, човек који први пут дође на предавање о вишој математици неће разумети готово ништа, па чему се онда чудити ако језик молитве није одмах разумљив! Он је предназначен за посебан циљ, а када нема стремљења ка том циљу, онда су сви преводи бесмислени.

Сама необичност овог језика помаже да се одвојимо од свакодневног света и усресредимо на Божански. Уосталом, наш обичан говор оптерећен је бременом асоцијација које неизбежно ометају молитву. Али из овога, наравно, не следи да је црквенословенски језик за нас догмат. Хришћани других националности, тј. неруски људи моле се на свештеним формама својих језика. У Руској Цркви - то су татарски, осетијски, јакутски, јапански, кинески, грузински, грчки и многи други.

Закон Божији - Језик Богоопштења

***

”Код вас у храму се ништа не разуме. Служе на неразумљивом језику.

Хајде да парафразирамо овај аргумент. Долази ђак првак у школу и, послушавши лекцију математике из трећег разреда средње школе, одустаје од одласка на часове, говорећи: „Тамо се ништа не разуме“. Паметно? Исто тако је бесмислено одбијати учење у Божанској науци, позивајући се на несхватљивост.

Напротив, када би све било разумљиво значи да је наука бесмислена. Ти већ ионако знаш све то о чему говоре специјалисти. Верујте да наука живљења са Богом није мање тешка и захтевна од математике, па јој дозволите да има своју терминологију и језик.

Мислим да није потребно одбацивати науку у храму, већ се пре треба потрудити да се схвати то што је неразумљиво. Притом треба узети у обзир да служба није предодређена за мисију међу невернима, већ међу вернима. Нама, слава Богу, ако се пажљиво молимо све постаје разумљиво након месец и по дана постојаног доласка у храм. Међутим, дубине богослужења се могу откривати након доста година. То је заиста задивљујућа тајна Господња. Ми немамо баналну проповед као протестанти, већ ако хоћете, вечни универзитет, у коме су богослужбени текстови уџбеници, а Предавач је Сам Господ.

Црквенословенски језик није латински и није санскрит. То је свештени облик руског језика.[2] Треба се само мало потрудити: купити речник, неколико књижица, научити педесет речи и – језик ће открити своје тајне. А Бог ће за труд узвратити стоструко. У време молитве ће бити лакше сабрати мисли на Божанској тајни. Мисли неће одлутати даље по закону асоцијација. На тај начин словенски језик побољшава услове за богоопштење. А управо због тога и долазимо у храм. Што се тиче задобијања знања, оно се предаје у храму на матерњем језику. Тешко је наћи макар једног проповедника који би говорио проповед на црквенословенском језику. У Цркви је све мудро сједињено – и древни језик молитве и савремени језик проповеди.

И, на крају, за православне је црквенословенски језик драг јер нам пружа могућност да максимално тачно чујемо реч Божију. Ми у буквалном смислу можемо слушати слово Јеванђеља јер је граматика словенског језика скоро идентична граматици грчког на коме је и написано Откровење. Верујте да као и у поезији и праву, тако и у богословљу, нијансе смисла често мењају суштину дела. Мислим да свако ко се бави литературом схвата то. И код детектива је случајни детаљ у стању да измени ток истраге. Тако је и за нас бесцена могућност да што је тачније могуће чујемо реч Христову. ”

***

Свештени Символ Вере треба примити свим срцем и чувати га до краја свог живота. Ако нема проблема са памћењем, неопходно је научити га наизуст (напамет). Ми у Цркви Символ Вере читамо на црквенословенском језику, који се у Русији користи за богослужење, зато је и потребно научити га на том језику.

Закон Божији - Символ Вере

Најбољи лек за униније је читање псалама. И по могућству, са разумевањем, па их је код куће боље читати на руском, разумевајући их, него на црквенословенском, без разумевања. Али ако знате црквенословенски, онда је, наравно, боље читати га на њему, јер се молите у сагласју са целом Црквом.

Беседе о страстима - Лек против унинија

Протојереј Олег Стењајев

”У ствари, Библија из времена царице Јелизавете је прави канонски текст који је Руска Православна Црква прихватила. Заправо, само црквенословенски текст има канонски значај. Кад је рађен превод на руски језик формулација Синода је гласила „Ради читања код куће у побожности“. И ако узмете било који богословски рад из XIX века, видећете да се Свето Писмо у њему цитира искључиво на црквенословенском језику. Тек у ХХ веку су се појавили аутори који су почели да цитирају руски синодски текст, међутим, сматрало се да то није академски.

Сусрет с Библијом на црквенословенском ми је дао много. Чак мислим да не бих постао свештеник да је моја прва Библија била на руском. Јер, кад дете чита Библију на руском, у њему се рађа илузија да све разуме. А овде је требало да читам пажљиво, да размишљам о тексту, и моје прво искуство тумачења Светог Писма је било управо онда кад сам читао баки на словенском, и кад ми је говорила:

– Објасни ми.

И ја сам почињао да преводим, односно да дајем једноставан коментар.

Као што сам већ помињао, пре тога смо имали Јеванђеље на руском, иако је било из времена пре револуције, и наравно, ја сам га отварао, али нисам имао нарочиту жељу да седнем, да читам и да размишљам. Чинило ми се да све разумем и да то могу да прочитам у сваком тренутку. А текст на црквенословенском приморава човека да се усредсреди, да размишља.

Због тога кад млади људи који не верују у Бога долазе код нас у храм и питају од чега да почну, ја им поклањам мало Јеванђеље на црквенословенском. Гледају ме зачуђено.

– Хоћу ли разумети?

– Наравно, – кажем, – читаћете и разумети црквенословенски – то је кул!

Један младић ми је после причао да је почео да носи мало Јеванђеље на црквенословенском на факултет и другови су га са занимањем гледали:

– И шта, разумеш?

Он:

– Да, разумем.

Ето, тако се мало разметао. За младог човека је то значило много више него да просто чита Јеванђеље на руском. ”

***

Расејаност на молитви се превазилази пажљивим односом према речима текста. Пре свега се не препоручује да се напамет изговарају молитве. И веома је битно да читамо молитве на црквенословенском језику. Због тога што црквенословенско писмо захтева од нас више пажње и усредсређености од обичних слова. И када ми имамо навику да читамо молитве на црквенословенском, када су нам та слова увек пред очима, то заиста много значи. Узгред, један старац ми је говорио (још у совјетско време) да се зли дуси веома плаше црквенословенског језика и сасвим не реагују на руске молитвене текстове. На пример, ако ми на руском читамо Псалтир. Мислим да то није било речено тек тако: треба да схватимо сакрални значај црквенословенске традиције, не зато што је то традиција наших предака, мада је то такође битно, већ зато што та традиција почиње од равноапостолних Ћирила и Методија. А равноапостолна браћа су у ћирилицу уврстили слова која су присутна у хебрејском, грчком и у латинском, полазећи од тога да су на Голготи натписи били урађени на ова три језика, што значи да су ова писма света.

Веома је битно да обнавимо страхопоштовање према црквенословенском тексту. Сећам се како су католичке цркве у Москви опустеле када су католици прешли на руски језик и престали да служе на латинском. И један остарели католички свештеник из Москве је тада говорио да у Пољској тога нема: људи неће да причају са Богом на истом језику на ком се свађају на пијаци. И не треба да заборавимо да је у време Исуса Христа разговорни језик био арамејски, а молитвени и сакрални језик је био хебрејски – језик Библије. Разлика међу арамејским и хебрејским је много већа него међу руским и црквенословенским, међутим Христос ниједанпут није покренуо питање молитве на арамејском. И то што Христос није покренуо такво питање, чини ми се, јесте освећење сакралне традиције језика, истицање важности те традиције.

Данас има људи који предлажу да се преведу молитве и богослужење на савремени језик. Предлог је дискутабилан. Наравно, можда је потребно да упростимо црквенословенске речи, да их учинимо разумљивијим. Ту нема ничег лошег, тај процес се непрекидно одвија још од времена цара Ивана Грозног. Али ипак... Ми морамо веома обазриво да се односимо према светом језику, као што треба да чувамо границе своје државе. Јер, по схватању наших предака, језик чини народ, а народ је језик.”

Како победити расејаност на молитви

Мученик Хозе Муњос Кортез

(чувар Иверске-Монтреалске иконе Пресвете Богородице)

– Говорите ли руски?

– Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што добро знам све службе. Иако понекад неке речи не разумем осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику. Био сам мало разочаран. Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам кад се служи на црквенословенском језику…?

(треба имати у виду да су ово речи једног Чилеанца који је приступио Руској заграничној цркви)

Митр. Дионисије Козански

Желели бисмо да не преводимо речи Господа Исуса Христа. Не зато што их је тобож рекао на јелинском, нити зато што новојелински народни језик није јелински, него зато што су тако записане и Црква их тако говори од почетка, тако их слушамо читавог свог живота, и било би изговарање и (неумесно) претварање ако бисмо рекли да их не разумемо. То су речи освештане свештеном дуговременом употребом, и немогуће их је превести, и наш слух их не прима у другачијем језичком облику. Али чак није ни сигурно да их сваког пута преводимо тачно и да можемо свакој речи и изразу да дамо смисао, који је Црква од почетка богонадахнуто желела да изрази. Радије бисмо овде желели да их сви разумеју и желе да их чују онако како су записане у Светим Јеванђељима.

Извори

“Игуман Рафаило Поповић” (Духовник Никољски) и његове забелешке о Светом Владици Николају”

(Чачак, 2009.)

Свети Варсануфије Оптински – Наш је живот на небесима

(Образ Светачки 2014.)

Архиеп. Аверкије Џорданвилски - Руководство по омилитици

Јереј Данил Сисојев – Зашто ићи у храм сваке недеље

(svetosavlje.org)

Протојереј Олег Стењајев - Занимљиви живот Православног Мисионара (Прва Библија)

(Бернар, 2024.)

Како превазићи расејаност при молитви? - Одговори пастира

(pravoslavie.ru)

Разговор са чуваром мироточиве Иверске иконе

(pravoslavie.ru)

Преузето са сајтова :

Православна породица  [православнапородица.орг.срб]

Светосавље  [svetosavlje.org]

Православље РУ [pravoslavie.ru]

Азбука ру [azbyka.ru]