„Господе, заштити мој ум и срце док радим на Интернету,

да га мудро користим да служим теби и својим ближњима!“

Шта је модерно ратовање? Молим вас. Сваког дана стотине милиона људи широм света – деца, младићи, жене и мужеви – седе испред својих монитора и играју ратне игре у разним модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће отргнути од ове активности.

„Играње рата“, наравно, је релативан концепт, али неки се заправо играју рата и сами себи изгледају као брутални и непобедиви ратници; други су заузети мање милитаризованим стварима, али су заузети, а то је главна ствар. За непријатеља.

У току је рат за душе људи, а непријатељу је главно да везује душу, заузме је нечим бескорисним за вечност и тако је уништи без иједног метка. Овде су пуцњи најмање потребни, јер смрт тела ради истине, ради залагања за истину, смрт, релативно говорећи, од злог метка - таква смрт чини да се душа човека причести највишим истинама и духовним блаженством, а то је оно што не може бити, наши непријатељи ово не желе да дозволе.

Па они воде још један, што неприметнији и тајнији рат. Разлагање. Ипак, то остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о сврси свог постојања на овом свету и у вечности. Али циљ је једноставан – овде на земљи радити у послушности Богу да бисмо наследили Царство Божије у вечности. Дефиниција је једноставна, али да бисте разумели њену дубину и смисао, потребно је да се потрудите, јер Господ отвара ризнице духовног живота онима који Му се покоравају, који Га упорно траже и приморавају се на свако добро дело.

Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, узраста и карактера који проводе сате на интернету сами себи изгледају као учесници великих достигнућа, победа и открића, али у стварности... у стварности су људи са умором, изнемоглих лица, поцрвенелих очију, погнутих људи који данима непомично седе пред идолима информација. И онај ко поседује ове идоле побеђује ове људе без иједног пуцња. То их чини беспосличарима који себе замишљају, ако не арбитрима својих судбина, онда бар као људе који живе живописним и пуним животом. Живот ових људи затрован је маглом, опсесијом, духовним сном, што им засад доноси слатке снове, али стварност упоредна са сном постаје све суморнија и безнадежнија. Јер је рат. И ово је њен циљ - неутралисати непријатеља на било који начин. А затим погубити.

Ако саберете све сате које сваки од ових људи проведе сваки дан у свом виртуелном свету, добићете... чак је застрашујуће и помислити колико година изгубљеног времена. А ово је само за један дан. А таквих дана има на десетине, стотине и хиљаде... А земаљски живот је тако кратак... А када се „рат“ заврши, мораћете да одговарате пред Страшним Судијом како си ти потрошио драгоцене и, авај, неоповратне године земаљског живота. А они су драгоцени јер управо овде на земљи човек бира своју вечност. Он бира само својим односом према Истини. Може да је игнорише, занемари, исмеје и не признаје. Не може само једно – потпуно се сакрити од Истине, јер сваки човек, без обзира да ли је добар или зао, богат или сиромашан, верник или не – сваки ће морати пре или касније да изађе пред Истину.

А суд који тада мора да се деси биће заиста ужасан управо зато што ће се бити немогуће сакрити, или одбацити, или оправдати. А главно питање упућено души биће крајње једноставно: шта си урадио у своме животу за љубав? А у светлу праве љубави, тада ће бити немогуће било шта друго назвати љубављу, нечим другим што смо ми, у свом безумљу и мраку, из наивности или заблуде, сматрали љубављу. И наше победе неће бити она измишљена достигнућа и победе које су бескорисно забављале нашу сујету и укорењивале нас у уображености и страстима, већ победе љубави над мржњом, пажње према ближњима над равнодушношћу, труда над лењошћу, вере над безверјем, уздржања над сладострашћем... И управо ове победе, немогуће без Божије помоћи, испоставиће се у страшном часу као главно богатство и садржај наше личности, нашег живота у вечности.

А ако таквих победа нема или је њихов број незнатан, онда ма колико других победа извојевали у стварним или виртуелним биткама, мораћемо да доживимо највећи и најжалоснији пораз у животу. Пораз изгубљеног живота. А „победник“ у овом рату биће онај ко ће се за своју „победу“ над безброј душа наћи у жару сопствене злобе и мржње.

Али док битка још није завршена, док још теку дани нашег земаљског живота, још увек имамо срећну наду и шансу да постанемо учесници једне заиста велике победе. А за ово све што вам треба је да изаберете Истину за свог команданта и да је пратите свим путевима свог срца. И иако ће овај живот бити тежи од виртуелног, биће Реалан. Али у животу је управо то најважнија ствар.

Ја нисам против интернета, наравно. И ја га сам користим. И, пошто завршим са писањем овог текста, вероватно ћу га послати мејлом уреднику, али... Разумем да виртуелни живот може и треба да буде само део мог стварног живота, и то мали део. Али то није све. Овај мали део, испоставиће се, још увек мора да буде у стању да контролише, иначе ће почети да те контролише и од малог дела бива све више и више док те не прогута целог и учини од тебе робом. Односно, у виртуелном свету рат о коме смо говорили – рат за људску душу – не престаје, и свако ко улази у информациони свет мора то да запамти и да компетентно води војне операције. Наиме, једноставно речено, користите интернет да служите Богу и људима, а не дозволите да вас интернет користи за борбу против Бога и људи. Интернет је велика помоћ у стварном животу! Пре свега, као приручник, библиотека, и, наравно, као средство комуникације. Али ништа више... Сигуран сам да нам је потребна молитва пре него што кренемо на интернет.

На пример: „Господе, заштити мој ум и срце док радим на Интернету, да га мудро користим да служим теби и својим ближњима!“

Таква молитва изражава нашу слободну вољу, нашу жељу да останемо са Богом у виртуелном простору и чинимо све што је могуће добро. Међутим, и ту постоји опасност, јер лукави најчешће запоседне човекову душу управо под маском доброте, да би човек, опет, данима могао да седи непокретан пред светлећим екраном и размишља да чини стално добро, али ће у стварности остати у ропству демона. Зато живот на Интернету нужно мора да чини само мали део нашег стварног живота (осим можда живота професионалних „ИТ стручњака“). И треба да будемо у стању да искључимо рачунар и останемо у тишини... молити се и гледати око себе... деловати и живети правим, стварним животом, који од нас захтева веру, стрпљење и постојаност у чињењу добра. И управо на овом пољу – стварном животу са свим његовим борбама, падовима, али и покајањима и устанцима – врши се дело служења Богу и људима, дело стицања вечног благодатног живота.

И док год ми, хвала Богу, још нисмо умрли, докле год можемо да се отргнемо од монитора и погледамо око себе, мислимо на оне којима је потребна наша помоћ, наше учешће, наш рат није завршен. И још увек можемо, уз Божију помоћ, да изађемо као победници из тога. Ако можемо да схватимо изузетан значај трезвености, уздржања и самоограничења, укључујући и у односу на људски изум – интернет. Искористимо своје драгоцено време, слободно од интернета, за пажљиву молитву, за читање речи Божије и списа светих отаца, за дела милосрђа и љубави – и видећемо сами како ће нам животи јасно почети да се мења. Да се мења се духовно.

Има ли тајни у овој ствари? Да, и оне су једноставне. Треба да волимо скученост, тесност и тугу која се јавља када почнемо да тлачимо своје тело – то јест, телесног човека са свим његовим „страстима и пожудама“. Јер чим почнемо да се ускраћујемо свега слатког и сањивог на шта смо навикли, одмах почиње туга и бол. Али ово је тајна: не треба бежати од ове туге, већ је волети као спасоносну, светлећу одећу, обући је и чак је волети, ма колико то чудно звучало. Јер иза ове туге угњетене плоти открива се неизрецива радост душе која улази у духовну област послушности Богу. И то нису фикције, нису некакве бајке. И свако то може искусити лично.

И док се тога сећамо, трудимо се да то испунимо молитвом и надом у Божију помоћ – не можемо се назвати пораженом војском, већ војском непораженом. И нека нам ово буде извор радости, инспирације и наде. Наде за прави живот.

Превод: „Борба за веру“

Извор: „Москва Трећи Рим“