Поштовано и драго Уредништво, помаже Бог!

Изложићу Вам једну своју мучну тему, многа питања и општи утисак коме не могу да се одупрем: част појединцима и светлим примерима, али ко су сви ти људи који бораве у нашим манастирима?

Колико их уопште има? Имамо ли игде преглед њиховог животног пута или биографија?

Где су кад се страда?

Шта они тамо раде?

 Моле се и имају послушања?

И наравно нису расположени да им се долази, не дај Боже нешто пита?!

Питам: где да идемо? Кога да питамо?

Свештенике који нас позивају на причешће сваке недеље без припреме?

По манастирима то знају, али баш их брига да кажу?

Част оцу Симеону Рукумијском чије се беседе објављују.

 Где су сви остали?

Коме они служе, Богу је ли?

Ако служе Богу, и народу би било много боље, али није нам ништа боље, све нам је горе и горе.  

Да ли су молитва и послушање довољни, ако узмемо у обзир да се и ми овде молимо и исто имамо своја посла преко главе и никако нам није добро?

Имали смо дивне Богомољце још пре II Светског рата, а страдало се онолико. Значи молитва није спорна и није спорно послушање ни посао који обављамо.

Зашто страдамо и где је томе крај?

Мислим, исправите ме ако грешим, то сам Вам већ казала: страдамо зато што ћутимо. Не улазимо у борбу против зла, не мешамо се ми у то, имамо преча посла и најбоље да нас се не пита ништа јер баш журимо и немамо времена.

 Да смо се искварили као народ јесмо, али ни данашње монаштво не заостаје, чак шта више и напротив, иду у корак са временом, ако не и корак испред јер су српски и овде мора све прво да се испроба, па да се на остатак света иде сигурније.

Опростите нисам издржала да не прокоментаришем.

Нека ово писмо буде моје одбијање ћутања и непротивљења злу...

У здрављу ми остајте и у Божијој заштити.

Сестра Јелисавета