Наша породица је живела близу Москве у Новогирејеву, где смо имали своју кућу, а ишли смо у Николскоје или Перово да се молимо Богу, а у нашу парохијску Цркву нисмо ишли, јер није нам се допадао свештеник, а ни ђакон.

Господ ће њима судити, а не ми, али је тешко било и праг Храма прећи, толико је Храм био запуштен и прљав, а како су тамо служили не желимо ни да спомињемо.

Народ тамо готово да није ни ишао, ако се скупи десет људи, то је и слава Богу.

 Потом је поп умро, а убрзо за њим и ђакон, и нама су послали новог свештеника, оца Петра Константинова. Чули смо од познаника да је батјушка добар и усрдан.

Кад је први пут ушао у храм и погледао око себе, само је заклимао главом, а затим је наредио црквењаку да загреје воду и, подигавши скуте подрасника, почео је да пере и чисти олтар. Чак је својим рукама прао подове, а сутрадан после службе замолио је парохијане да се окупе и помогну му да Цркву доведе у ред.

Ова прича нам се допала и већ прве суботе мама је отишла на свеноћно бденије да види новог батјушку. Вратила се задовољна: „Добар батјушка, воли Бога.“

После тога, за мамом и сви ми смо почели да идемо у нашу Цркву, а моја сестра је пошла да пева у хору. Потом смо се ми са оцом Петром спријатељили, и он је постао наш чести гост.

Није био много учен, али добар, чист срцем, одазивао се на туђу муку, а што се тиче његове вере, она је била несаломљива. Није био ожењен.

„Није успео. Док је бирао и спремао се, све невесте су се поудавале“, шалио се он.

Изнајмио је собу у Гирејеву и живео је небогато, али за нужду није знао. Некако дуго њега код нас није било, а кад је коначно дошао, мама је питала: „Зашто сте нас заборавили, оче Петре? „Да, имао сам госта, епископа. Управо се вратио из логора и дошао је право у Москву да ради на рестаурацији. Није имао родбине, ни познанике у Москви није нашао, а мене је он мало познавао, па је и замолио да се смести. И какав се вратио! Старе панталоне на њему, поцепана јакна, капа на глави и чизме кашу траже, и то је све његово имање. А на прагу децембар! Ја сам га обукао, обуо, купио нове каљаче (од ваљане вуне), дао сам му свој топли подрасник, нема много пара, и три недеље је живео код мене, спавали смо у једном кревету, јер други газдарица није дала. Ја сам га мало потхранио, иначе он се од ветра клатио, и јуче сам га испратио, дали су му постављење (назначење). Много је он благодарио мени, говорио: -Никад нећу заборавити твоју доброту. Да, Господ ме је привео да послужим тако великом човеку.“

Прошло је пола године, и оца Петра су ноћу одвели. Било је то 1937. године. Потом су га послали у концентрациони логор на десет година. Испочетка су му помагала духовна деца и слала му пошиљке са стварима и храном, али кад је почео рат на њега су заборавили, а кад су се сетили, није се имало шта послати, сви су гладовали. Ретко, ретко, са великом муком су скупљали пошиљке. Потом се пронео глас да је отац Петар умро.

 Али он је био жив и страдао је од глади и болести. Крајем 1944. године њега су једва живог пустили и послали у Ташкент.

„Отишао сам у Ташкент“, спомињао је потом отац Петар, „и мислио сам: тамо је топло, дај да продам своју јакну и купим хлеб, иначе умрећу од глади. Али пут је дугачак, нема краја, на станицама је све скупо, и паре су отишле брзо (за трен). Скинуо сам са себе кошуљу и такође продао, и остао сам само у оделу од папирне материје. Хладно је, али трпим, ускоро ћу стићи.

Тако сам стигао у Ташкент и брзо сам отишао у црквену управу. Кажем, да сам свештеник и тражим било какав посао. А они су ми само одмахнули руком: -Има вас много таквих, покажи прво документа. Ја им објашњавам да сам тек стигао из логора, да су документи у Москви и још нисам стигао да их потражим, и опет их молим да ми дају било какав посао да не умрем од глади до тог времена док не стигну документи. Не слушају они, и избацили су ме. Шта да радим? Отишао сам да тражим склониште од људи, јер на улици је зима. Опет ме изгоне. -Ти, кажу, - страшни и вашљиви и види се, ускоро ћеш умрети. Шта да радимо са тобом мртвим? Иди од куда си дошао! Стајао сам на трему гробљанске цркве са просјацима, макар да парче хлеба испросим, а сиромаси су ме тукли и говорили: -Одлази, ниси наш! И нама мало дају. Ја сам заплакао од муке, боље ми је било у логору. Плачем и молим се: Мајко Божија, спаси ме!

Најзад сам замолио једну жену и она ме је пустила у шталу, где је била њена свиња, па тако сам живео са свињом и често вадио храну из њеног ведра. А у гробљанску Цркву сам ишао сваки дан и молио се. Не у самој Цркви, наравно, не би ме тамо пустили, јер сам био сав прљав, поцепан, гола колена се беле, на ногама стари опанци, а на изглед, на мени је било много вашки.

Једног дана чујем, сиромаси говоре, да је владика Н. стигао и да ће вечерас служити на гробљу. Господе! Мислим, да ли је то заиста онај Владика Н., кога сам ја помогао у Гирејеву? Ако је он, замолићу од њега помоћ, можда ће се сетити старог хлеба и соли. тј. гостопримства.

Цео дан сам ишао као ван себе, веома сам био узнемирен, а увече сам дошао у Храм пре свих. Чекам, а срце ми лупа: он је или није он? Хоће ли признати или неће? Молим се и стојим.

Дошао је ауто, изашао је владика, гледам – он је! Ту сам ја заборавио све на свету, пробио сам се кроз народ и вичем не својим гласом: -Владико, спасите! Он је застао, погледао на мене и рекао: -Не познајем вас. Како сам то рекао, а народ је стао да ме одгони, а ја још гласније вичем: -То сам ја, отац Петар из Новогирејева. Владика је погледао у мене, сузе му се појавиле у очима, и рекао је: -Познао сам сада. Остани овде, одмах ћу послати келијника.”И ушао је у Храм.

А ја стојим, сав се тресем и плачем. Народ ме окружио, сви ме испитују, а ја не могу ни да говорим. Тада је изашао келијник и виче: -Ко је овде отац Петар из Новогирејева? Ја сам се одазвао. Он ми даје новац и говори: -Владика је замолио вас да се оперете, пресвучете и да дођете код њега сутра после службе.

Ту је већ народ поверовао да сам ја заиста свештеник. Неки су почели да ме зову код себе, али је пришла она жена, код које сам живео у штали, и позвала ме код себе. Загрејала је купатило и пустила ме да се тамо купам. А док сам се ја купао, она је отишла и купила ми доњи веш и одећу од пријатеља на владикин новац. Затим ме одвела у малу собу са креветом и столом.

Легао сам ја на чисто, и ја сам чист, и заплакао сам: Царице Небеска, слава Теби!“

По наређењу владике Н., отац Петар је враћен у свештенички чин и постављен као други свештеник те саме гробљанске цркве, са чијег трема су њега гонили сиромаси.

После тога сиромашна браћа су га веома заволела због његове простоте и великодушности. Све их је он знао по имену, интересовао се за њихове невоље и радости и помагао им колико је могао.

Једном, кад сам на одмору дошао да посетим оца Петра, прошетали смо ми лепим Ташкентским булеваром. Пролазећи поред једног од лежаја, који је тамо стајао, ми смо видели на њему измученог, одрпаног човека. Обраћајући се оцу Петру, он је неуверено рекао: „Помозите, батјушка, ја сам из затвора.“

Отац Петар ја застао, погледао одрпанца, потом строго рекао мени: „Иди у страну.“

Ја сам отишао, али сам видео како је отац Петар извукао новчаник из џепа, извадио из њега дебелу хрпу новца и пружио је просјаку.

Било ми је непријатно да гледам ту сцену и ја сам се окренуо, али сам чуо глас пригушен ридањем (јецајима): „Хвала, оче, хвала! Спасли сте ви мене! Да вас награди Господ!“

Из књиге: „Неизмишљене приче“