Јуче је било велико славље у Оптиној пустињи. Монашка братија и бројни ходочасници славили су празник Преподобног Амвросија, оптинског старца (1812-1891) – човека који је у 19. веку имао огроман утицај на духовни живот целе Русије.

Његовој молитвеној помоћи и заступништву прибегавамо и данас. Чуда се дешавају код моштију старца, људи се исцељују од многих, понекад неизлечивих, болести.

Преподобни Амвросије није био епископ, архимандрит, није био чак ни игуман, био је обичан јеромонах. Пошто је био смртно болестан, прихватио је схиму и постао јеросхимонах. Умро је у овом чину. За љубитеље каријерне лествице ово може бити несхватљиво: како је могуће да је тако велики старац а само јеромонах?

Митрополит московски Филарет је веома добро говорио о смирењу светих. Једном је био на служби у Тројице-Сергијевој лаври, где је у то време било много епископа и архимандрита, којима је уобичајено да се обраћају: „Ваше Високопреосвештенство, Ваше викопреподобије“. А онда је пред моштима нашег оца Сергија Радоњешког митрополит Филарет рекао: „Све чујем около: Ваше Преосвештенство, Ваше високопреподобије, Само си ти, оче, једноставно преподобан“.

Такав је био Амвросије, старац оптински. Са сваким је могао да прича на његовом језику: да помогне неписменој сељанки која се жалила да ћурке умиру, а госпођа би их истерала из дворишта. Одговорити на питања Ф. М. Достојевског и Л. Н. Толстоја и других, најобразованијих људи тог времена. „Био бих свима све, да како некога спасем“ (1. Кор. 9:22).

Његове речи су биле просте, суштинске, а понекад и са добрим хумором:

„Морамо да живимо на земљи док се точак окреће, само једна тачка додирује тло, а остатак тежи према горе; а чак и ако легнемо, не можемо устати."

„Где је једноставно, има сто анђела, али тамо где је компликовано, нема ни једног.

 „Немој се хвалити, грашак, да си бољи од пасуља, ако се натопиш, пукнут ћеш.

„Зашто је човек лош? "Зато што заборавља да је Бог изнад њега."

"Ко мисли да има нешто изгубиће."

„Најбоље је живети једноставније. Не разбијај главу. Моли се Богу. Господ ће све уредити, само простије живи. Немојте се мучити размишљајући како и шта да радите. Нека буде – како то бива – лакше се живи.”

 „Треба живети, не тужити се, никога не вређати, никога не нервирати, и имати поштовање према свима.

„Живети – не туговати – бити задовољан са свиме. Овде нема шта да се разуме."

„Ако желиш да имаш љубав, онда ради ствари од љубави, чак и без љубави у почетку.”

А када му је неко рекао: „Ти, оче, говориш врло једноставно“, старац се осмехну: „Да, тражио сам од Бога ову простоту двадесет година. Монах Амвросије је био трећи оптински старац, ученик монаха Лава и Макарија, и најпознатији и најславнији од свих оптинских стараца. Управо је он постао прототип старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ и духовни покровитељ целе православне Русије.

Какав је био његов животни пут? Када говоримо о судбинама, обично мислимо на видљиви ток људског живота. Али не смемо заборавити на духовну драму, која је увек важнија, богатија и дубља од спољашњег живота човека. Свети Василије Велики је човека дефинисао овим речима: „Човек је невидљиво биће“. Ово се у највишем степену односи на духовне људе таквог нивоа као што је монах Амвросије.

Видимо обрисе њиховог спољашњег живота и само нагађамо о скривеном унутрашњем животу, чија је основа била подвиг молитве, невидљиво присуство пред Господом. Из биографских догађаја који су познати могу се уочити неке важне прекретнице његовог тешког живота...

У Оптини је Александар (световно име Светог Амвросија) постао ученик великих стараца Лава и Макарија. Године 1840. обучен је у монашку одећу, а 1842. године примио је монашки постриг са именом Амвросије. 1843 - јерођакон, 1845 - јеромонах. Иза ових кратких редова је пет година рада, подвижничког живота и тешког физичког рада.

Када је познати духовни писац Јевгениј Посељанин изгубио своју вољену жену, његови пријатељи су га саветовали да напусти свет и оде у манастир, а он је одговорио: „Било би ми драго да напустим свет, али у манастир ће ме послати да радим у штали.” Не зна се какво би му послушање дали, али је исправно осећао да ће манастир настојати да унизи његов дух како би га од духовног писца претворио у духовног радника.

Александар је био спреман за монашка искушења. Млади монах је морао да ради у пекари, да пече хлеб, да кува хмељ (квасац), да помаже кувару. Са својим бриљантним способностима и познавањем пет језика вероватно му не би било лако да постане само помоћни кувар.

Прозорљиво сагледавши дарове будућег старца у младићу, монаси Лав и Макарије су се старали о његовом духовном узрастању. Неко време је био келијник старца Лава и његов чтец, редовно је долазио код старца Макарија на посао и могао је да му поставља питања о духовном животу. Монах Лав је посебно волео младог искушеника, називајући га од миља Саша. Али из надзидатељних разлога испитивао је његово смирење пред људима. Претварао се да грми против њега од беса. Али он је другима говорио о њему: „Биће велики човек“.

После смрти старца Лава, младић је постао келијник старца Макарија. Приликом путовања у Калугу ради рукоположења јеромонаха, отац Амвросије, исцрпљен постом, јако се прехладио и тешко се разболео. Од тада се више никада није могао опоравити, а здравље му је било толико лоше да је 1846. године због болести искључен од послова.

До краја живота се једва кретао, знојио се, па се пресвлачио неколико пута дневно, није подносио хладноћу и пропух, јео је само течну храну, у количини која би била довољна за трогодишње дете. Неколико пута је био близу смрти, али се сваки пут неким чудом, уз помоћ Божије благодати, враћао у живот. Од септембра 1846. до лета 1848. здравствено стање оца Амвросија било је толико опасно да је пострижен у схиму у својој келији, задржавши своје пређашње име. Међутим, сасвим неочекивано за многе, болни је почео да се опоравља.

Године 1869. његово здравље је поново било толико лоше да су почели губити наду у опоравак. Донесена је Калушка чудотворна икона Мајке Божије. После молитвеног богослужења и келијског бденија, а потом и помазања, здравље старца је реаговало на лечење.

Свети Оци наводе око седам духовних узрока болести. О једном од узрока болести кажу: „Поставши праведни, светитељи су подносили искушења или због неких недостатака, или да би добили већу славу, јер су имали велико трпљење. А Бог им је, не желећи да њихово претерано трпљење остане неискоришћено, допустио искушења и болести“.

Преподобни Лав и Макарије, који су увели традицију старчества и умне молитве у манастир, морали су да се суоче са неразумевањем, клеветама и прогонима. Преподобни Амвросије није имао такве спољашње туге, али, можда, нико од оптинских стараца није носио тако тежак крст болести. На њему су се обистиниле речи: „Сила Божја у слабости се савршава“.

За духовно узрастање Преподобног Амвросија током ових година била је посебно важна комуникација са старцем Макаријем. И поред болести, отац Амвросије је остао у потпуној послушности старцу, дајући му чак и рачун за најмању ствар. По благослову старца Макарија, бавио се превођењем светоотачких књига, а посебно је припремао за штампање „Лествицу” Светог Јована, игумана синајског.

Благодарећи старчевом руковођењу, отац Амвросије је могао да научи уметност уметности — умну молитву — без много спотицања. Још за живота старца Макарија, по његовом благослову, неки од братије су долазили код оца Амвросија да открију своје мисли. Поред монаха, отац Макарије је оца Амвросија приближио и његовој световној духовној деци. Тако је старац постепено припремао себи достојног наследника. Када се старац Макарије упокојио 1860. године, околности су се постепено развиле тако да је на његово место постављен отац Амвросије...

Наставиће се...

Извор: https://www.optina.ru

Превод са руског: „Борба за веру“