1. део овде:

Старац је у своју келију примао гомилу народа, није никога одбијао, људи су му хрлили из целе земље. Устао је у четири или пет ујутру, позивао своје келијнике читано је јутарње правило. Тада се старац молио сам. У девет часова почињао је пријем: прво за монаштво, затим за мирјане. Око два сата доносили су му оскудну храну, након чега је остао сам сат и по. Затим је читано Вечерње, и пријем је настављан до ноћи. Око 11 часова обављано је друго вечерње правило, а тек пре поноћи старац је коначно остајао сам. Тако је више од тридесет година, дан за даном, старац Амвросије вршио свој подвиг.

Пре оца Амвросија нико од стараца није отварао врата својих келија жени. Он не само да је примао многе жене и био им је духовни отац, већ је основао и метох недалеко од Оптинског манастира – манастир Казањ Шамордин, који је, за разлику од других манастира тог времена, примао више сиромашних и болесних жена. До 90-их година 19. века број монахиња у њему достигао је 500 људи.

 Старац је поседовао дарове умне молитве, прозорљивости и чуда. О његовим благодатним даровима говоре бројна сведочанства. Једна жена из Вороњежа, седам миља од манастира, се изгубила. У то време пришао јој је старац у мантији и скуфи, који јој је штапом показао у правцу стазе. Отишла је у назначеном правцу, одмах угледала манастир и дошла до старца.

Сви који су слушали њену причу мислили су да је овај старац манастирски шумар или један од искушењника; када је изненада на трем изашао келијар и гласно упитао: „Где је Авдотја из Вороњежа?“ - „Драги моји! Али ја сам Авдотја из Вороњежа!“ – узвикнуо је приповедач. Петнаестак минута касније изашла је из куће сва у сузама и, јецајући, одговарала на питања да је старац који јој је показао пут у шуми нико други до сам отац Амвросије.

Ево једног од случајева старчеве прозорљивост, који је занатлија испричао: „Требало је да идем у Оптину по новац. Тамо смо направили иконостас, а ја сам морао да добијем прилично велику суму новца од игумана за овај посао. Пре поласка отишао сам код старца Амвросија да добијем благослов за повратак. Журио сам кући: сутрадан сам очекивао велику поруџбину – десет хиљада, а купци ће сигурно бити сутрадан код мене у К. Људи је тог дана, било „море“ код старца.

Сазнао је за мене да чекам, и поручио ми је, преко келијника, да треба да дођем код њега увече да попијем чај. Дошло је вече, отишао сам код старц. Отац, наш анђео, држао ме је доста дуго, скоро је пао мрак, и рекао ми је: „Па иди с Богом. Преноћи овде, и благосиљам те да идеш сутра на Службу, а после Службе дођи код мене на чај.”

Како је то тако? - Мислим. Нисам се усудио да му противречим. Старац ме је задржао три дана. Нисам имао времена за молитву на свеноћном бдењу – само ми је гурнуло у главу: „Ето ти старца! Ето ти прозорљивца...! Сад ти зарада свируће.” Четврти дан сам дошао код старца, а он ми је рекао: „Е, сад је време да идеш кући!“ Иди с Богом! Бог благословио! Не заборави да се захвалиш Богу када дође време!

А онда је сва туга нестала из мене. Отишао сам из Оптинске испоснице, али ми је срце било тако светло и радосно... Зашто ми је старац рекао: „Онда не заборави да захвалиш Богу!?“ Стигао сам кући, а шта мислиш? Ја сам на капији, а муштерије су иза мене; Каснили смо, што значи да смо били против нашег договора да дођемо пре три дана. Па, мислим, о мој старче благодатни!

Много тога је прошло од тада. Мој старији мајстор се разболи у смрт. Дошао сам до болесника, а он ме је погледао и почео да плаче: „Опрости ми грех, господару! Хтео сам да те убијем. Запамтите, каснили сте три дана са доласком из Оптине. Уосталом, нас тројица смо те, по мом договору, три ноћи заредом чекали на путу испод моста: били су завидни на новцу који си донео за иконостас из Оптине. Те ноћи не би био жив, али те је Господ, због нечије молитве, сачувао од смрти без покајања... Опрости мени, окајаном!" "Бог ће ти опростити, као што ја опраштам."

Духовна сила старца испољавала се понекад у сасвим изузетним случајевима. Једног дана старац Амвросије, погнут, ослоњен на штап, ишао је однекуд путем ка манастиру. Одједном је угледао слику: стајала су натоварена кола, у близини је лежао мртав коњ, а над њим је плакао сељак. Губитак коња - тегљача у сељачком животу је права катастрофа! Приближавајући се палом коњу, старац је почео полако да га обилази. Затим је, узевши гранчицу, бичевао коња, вичући му: „Устани, лењивко! – и коњ се покорно диже на ноге.

Многима се старац Амвросије јављао на даљину, попут Светог Николаја Чудотворца, било ради исцељења, било ради избављења од несрећа. Некима, врло малобројним, на видљивим сликама је откривено колико је моћно молитвено заступништво старца пред Богом.

Ево сећања једне монахиње, духовне кћери оца Амвросија, о његовој молитви: „Старац се усправи у пуну висину, подиже главу и подиже руке увис, као у молитвеном положају. У то време сам помислила да су му се стопала одвојила од пода. Погледао сам његову осветљену главу и лице. Сећам се да као да није било таванице у келији, била је расцепљена, а старац као да се узносио горе. Ово ми је било јасно. Минут касније, старац се нагнуо нада мном, задивљеној оним што сам видела, и, прекрстивши ме, рекао следеће речи: „Запамти, то је оно до чега може довести покајање. Иди."

Расуђивање и прозорљивост спојили су се код старца Амвросија са задивљујућом, чисто материнском нежношћу срца, захваљујући којој је могао да ублажи најтежу тугу и утеши најтужнију душу. Љубав и мудрост — управо су те особине привлачиле људе старцу. Реч старца дошла је са снагом заснованом на његовој блискости са Богом, што му је дало свезнање. Ово је била пророчка служба.

Старац Амвросије је био предодређен да дочека смртни час у Шамордину. 2. јуна 1890, по обичају, отишао је тамо на лето. Крајем лета старац је три пута покушавао да се врати у Оптину, али због лошег здравља није успео. Годину дана касније болест се погоршала. Неколико пута је помазан и причешћен.

10. октобра 1891. старац је, уздахнувши три пута и тешко се прекрстивши, упокојио. Ковчег са телом старца, под јесењом кишом, пренет је у Оптину пустин, а ниједна свећа око ковчега се није угасила. На сахрану је дошло око 8 хиљада људи.

Тело старца је 15. октобра сахрањено на југоисточној страни Воведенског сабора, поред његовог учитеља, старца Макарија. Управо је на данашњи дан, 15. октобра 1890. године, старац Амвросије установио празник у част чудотворне иконе Богородице „Проноситељица хлебова“, пред којом је и сам много пута узносио своје усрдне молитве.

Године су пролазиле. Али пут до гроба старца није био зарастао. Ово су времена озбиљних преокрета. Оптина пустиња је затворена и руинирана. Капела на старчевом гробу је сравњена са земљом. Али било је немогуће уништити успомену на великог Светитеља Божијег. Људи су насумично одредили локацију капеле и наставили да хрле код свог покровитеља.

Новембра 1987. Оптина пустињ је враћена Цркви. А јуна 1988. године, од стране Помесног Сабора Руске Православне Цркве, канонизован је Преподобни Амвросије, први од оптинских стараца. На годишњицу оживљавања манастира, милошћу Божијом, догодило се чудо: ноћу после службе у Воведенском Саборном храму, Казанска икона Богородице, мошти и икона Светог Амвросија точили су миро.

Од моштију старца десила су се и друга чудеса, којима он својим заступништвом пред Господом нашим Исусом Христом потврђује да нас грешне не напушта. Нека му је слава у векове. Амин.

Извор: https://www.optina.ru

Превод са руског: „Борба за веру“