Митрополит черкаски и каневски Теодосије објавио је видео у којем говори о заплени черкаске саборне цркве 17. октобра 2024. године и анатемише једног од главних извођача ове отимачине, градоначелника Черкаса Анатолија Бондаренка.

 „Принуђен сам да констатујем да сте се својим данашњим поступцима изопштили из Цркве. Као епископ Черкаске области констатујем да сте изопштени из Цркве. Ово је велика трагедија... Надам се да ћете дуго поживети, и да ћете још имати прилику да исправите трагичне грешке које сте направили“, рекао је владика Теодосије.

Пре него што кажемо шта је црквена анатема и шта је њено значење, хајде да кажемо шта анатема није. Анатема није проклетство којим се човеку жели свако зло. Анатема нема за циљ да увреди или понизи човека или да му изазове било какву невољу. Напротив, анатема је нешто што би требало да послужи анатемисаном на корист, али о томе у наставку.

Реч „анатема“ (грчки ἀνάθεμα) се преводи као екскомуникација или изгнање. Може се користити у ширем и ужем смислу. Сваки грех одваја човека од Бога и, сходно томе, од Цркве. На пример, у чину Тајне исповести налази се молитва која садржи следеће речи: „...опрости му сваки грех, вољан и невољан. Помири га и присаједини светима Цркве Твоје у Христу Исусу Господу нашем.” То јест, пре него што је човек признао своје грехе, он бива изопштен из Цркве и тек после покајања поново се сједињује са њом. Апостол Павле је писао Коринћанима: „Ко не воли Господа Исуса Христа, анатема је, мараната“ (1. Кор. 16:22). Односно, чак и несклоност Христу чини човека изопштеним из Цркве. Овде је, наравно, време да заједно са апостолима узвикнемо: „Па ко се може спасти?“ (Мт. 19:25). Али одговор је већ познат: „Људима је то немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј 19:26). Да, „сви ми много грешимо“ (Јаковљева 3:2). Али Бог нас по милости својој чува у Цркви, удостоји се да учествујемо у Тајнама, да се причестимо Светим Тајнама Христовим. То не треба да нас баци у очајање, већ да нас смири, да спознамо своју грешност и да прибегнемо Богу у покајању, надајући се на Његово милосрђе.

У ужем смислу, анатему у име Цркве проглашава или архијерејски сабор или неки епископ појединачно. У том смислу, анатема има следеће карактеристике.

Прво, анатема се проглашава за све значајне грехе који утичу не само на самог грешника, већ и на друге људе. По правилу, то су разне јереси, очигледна заблуда у догматским стварима. Греси који могу да нашкоде целој Цркви ако се од ње благовремено не одсеку. То би такође могле бити отворене непријатељске акције против Цркве, као у случају градоначелника Черкаса А. Бондаренка.

Друго, анатема је превентивна мера, призната да заштити верну децу Цркве од заразе страним учењима или од искушења било каквих саблажњивих чињења. Класичан пример је анатемисање Арија и његово учење о створености Сина Божијег. Да свети оци Првог Васељенског Сабора у Никеји (325) нису анатемисали ово учење, онда је цела Црква могла да крене путем пропасти. Пошто је ово учење одбацило Божанство Исуса Христа, оно је у суштини одбацило само спасење човека, јер само Жртва Сина Божијег на Крсту има моћ да спасе људе од проклетства и смрти. Анатема је опомена свима: не идите овим путем, не делите јеретичка уверења, не следите пример деловања уперене против Цркве. У супротном, сви ћете се наћи изван ограде Тела Христовог!

Треће, анатема је упућена, између осталог, и особу која се анатемише. Ово је веома снажно и недвосмислено упозорење да је он ван Цркве, ван ковчега спасења. Да стоји на путу погибељи, а ако њимњ и даље иде, онда је његова судбина у вечности незавидна. Анатема је позив на покајање и повратак Цркви. У том смислу, анатема је манифестација љубави према човеку, изражена у оштрим облицима.

Четврто, анатема, углавном, није наметнута човеку, она не чини човека туђим Цркви. Она само констатује чињеницу да се човек сопственим поступцима, својом тврдоглавом неспремношћу да слуша глас Цркве, ставио ван ње. Другим речима, човек се налази искључен из Цркве не због чињенице да га је овај или онај епископ или сабор анатемисао, већ због сопствених поступака и дела.

Пето, анатема је могућа само у односу на члана Цркве. Немогуће је екскомуницирати из Цркве некога ко ионако није у њој. Питање припадности Цркви је понекад веома двосмислено. Формално томе припадају сви који су прошли обред крштења. Али пошто су скоро сви или велика већина становника Украјине прошли овај обред, а за многе од њих он је остао обред, онда их називати свим члановима Тела Христовог није сасвим исправно. Али барем су чланови Цркве они који су то јасно, отворено и више пута изјављивали. Један од њих је градоначелник Черкаса А. Бондаренко. И зато митрополит Теодосије није прогласио изопштење из Цркве осталим учесницима крвавог заузимања Михољског сабора. Они се у почетку нису позиционирали као чланови УПЦ, нису учествовали у богослужењима и нису примали Свете Тајне.

Шесто, човек се увек може вратити у Цркву покајањем за оне грехе због којих је анатемисан. Од таквог се нико неће одвратити, нико неће пред њим затворити врата Цркве. Напротив, вероватно нико више не жели обраћење грешника од епископа који га је анатемисао.

Митрополит Теодосије је у свом обраћању предвидео да руководство ПЦУ неће пропустити да прогласи меру анатеме А. Бондаренка неважећом. У своје лично име, рећи ћемо да ће му уручити и награде своје верске организације за напад на Саборну цркву. Али анатема данас нема никаквог значаја ни у правној области ни у сфери односа са јавношћу. Има само свето значење. Није битно како човек изгледа пред таквима као што је он. Важно је како се човек појављује у очима Божијим. А како може изгледати човек у очима Божијим, који је раније учествовао на богослужењима у Михољском Саборном храму, ишао по благослов к Предстојању УПЦ Његовом Блаженство Онуфрију, који је примио Свете Тајне из руку Митрополита Теодосија, а затим позвао на оно што се догодило 17. октобра 2024. године: крвави покољ, пребијање митрополита Теодосија, свештенства и верника, отимање светиња, пљачка, безакоње? А овде и не говоримо о теми јурисдикција, где присталице ПЦУ воле да иду. Сам по себи, злочин и заузимање Саборне цркве Светог Михаила је тако очигледно безакоње, тако отворено кршење заповести Божијих, тако јасно скрнављење светиње, да нема сумње, све је то против Цркве Христове. Било би интересантно упутити неки званичан захтев Цариградској патријаршији: да ли Фанар признаје анатему коју је прогласио митрополит Теодосије или не. Нека погледа снимак од 17. октобра и одговори! Штавише, Фанар одавно није одушевљен свим насиљем и безакоњем које ПЦУ чини.

Говорећи о анатеми, не може се а да се не каже да су у историји Цркве црквени поглавари често, па чак и пречесто злоупотребљавали анатему, проглашавајући је не због преступа против Цркве, већ из политичких разлога. Многе хришћанске цркве, како на истоку тако и на западу, прибегле су овим злоупотребама. Често су јерарси, па чак и сабори, проглашавали анатему за побуну против цара и кршење одговарајуће заклетве верности. Али, нажалост, то се односило само на неуспеле побуњенике. Ако је побуна била угушена, побуњеници су анатемисани, као, на пример, декабристи после покушаја државног удара 1825. године у Санкт Петербургу. Али ако се завера показала успешном, они су и даље сматрани верним хришћанима и приступили су Светим Тајнама „без оклевања“. На пример, државни удар у истом Санкт Петербургу 1801. године, током којег су завереници бурмутицом убили цара Павла Првог, коме су се неколико година раније заклели. А Павлов син, цар Александар Први, који је барем знао за предстојећу заверу и дао свој прећутни пристанак на њу, не само да није изопштен из Цркве, већ је и владао Русијом скоро четврт века. У историји православног византијског царства овакве ситуације су се редовно дешавале.

За Украјину, најпознатија политичка анатема је анатема гетману Мазепи, за издају руског цара Петра Првог и прелазак на страну шведског краља Карла 1708. Нећемо сада разматрати питање да ли ова анатема има верску основу или не, рецимо да је он сам Петар Први, између осталог, почетком 1690-их основао „Свешаљиви, свепијани и најекстравагантнији савет“, који је трајао скоро 30 година и био подла, богохулна и, што је најважније, популарна пародија на црквене обреде. Цар и његови сарадници су обожавали Бахуса, организовали (често током Великог поста) ругајуће антицрквене поворке и одавали се пијанству и разврату. Сачувани су историјски документи који описују све те гадости, које је незгодно чак ни цитирати. И због свега тога Петар Први не само да није анатемисан, већ је назван и „најхришћанским владаром“.

Међутим, све ове бројне злоупотребе не мењају саму суштину анатеме. Господ је дао својим апостолима и њиховим наследницима епископима моћ да везују и раздрешују. „Заиста вам кажем, шта год свежете на земљи биће свезано на небу; и што год раздрешите на земљи биће раздрешено и на небу“ (Матеј 18:18). Чињеница да у црквеној историји има случајева злоупотребе ове власти не негира саме речи Христове. У овом случају, градоначелник Черкаса А. Бондаренко се отворено супротставио Цркви. Његова позиција је имала крваве последице. Не можете тако поступати и остати члан Христове Цркве. Не може се истовремено бити прогонитељ хришћанске заједнице и сматрати се хришћанином. Овде морате изабрати једно од два. И А. Бондаренко је направио свој избор, изјаснио се као противник Цркве. А митрополит Теодосије је само констатовао ову чињеницу. Владика Теодосије је милостиви епископ који има прејемство посвећења од апостола Христових. Он није ни под каквим црквеним забранама или укорима, он је владајући епископ Черкаске епархије. Он је управо особа која има моћ да свезује и раздрешује.

А у овом случају, анатема коју је изрекао черкаском градоначелнику није злоупотреба. То није диктирано политичким разлозима, није повезано са борбом за власт, није изазвано личним љутњама или нечим сличним. То је оцена градоначелниковог деловања усмереног против Цркве. Ова анатема има за циљ да скрене пажњу А. Бондаренку на чињеницу да се овим поступцима ставио ван Цркве. А онда нека мисли како хоће, ако може да успава своју савест чаролијама да ће Сергеј Петрович Думенко (Богојављење) скинути ову анатему са њега, онда ће вероватно моћи мирно да спава. Ако трезвено гледа на ствари, биће ужаснут изгледом да се нађе на Страшном Суду Божијем са жигом изопштења из Цркве. А ако још има неке остатке хришћанске савести, то ће му рећи: анатема је озбиљна ствар, са тиме се не шали.

Зато желимо бившем слуги Божијем Анатолију да се покаје пред Богом и врати у Његову свету Цркву, јер је то једини начин да се врате сви из ње изопштени.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "СПЖ"