Јеретици су одбацили догматику Аве Јустина, а ево због чега. Ава Јустин говори: „Где год се коснеш (у богослужењу), додирнеш живо Свето Предање: његов крвоток, његове нерве, његове кости, његово срце, његове очи, савет, ум, разум“. А шта је живо Свето Предање по Ави Јустину? Просто речено, ако доживљаваш Свето Предање, Оно је живо Свето Предање, а ако Га не доживљаваш, Оно је мртво. Исто тако, ако доживљаваш Свето Јеванђеље, Оно је живо Свето Јеванђеље, а ако Га не доживљаваш, Оно је мртво.

Стари Срби су доживљавали Свето Предање и Јеванђеље и отуда су остале изреке у народу. Тако изрека: „С ким си, онаки си“ – напомиње псалме, који говоре: „Блажен муж, иже не иде на совјет нечестивих, и на путу грешних не ста, и на сједалишчи губитељеј не сједе“ (Пс.1:1), и други псалам: „С преподобним преподобен будеши, и с мужем неповиним неповинен будеши, и со избраним избран будеши, и со строптивим развратишисја“ (Пс.17:26-27).

Или изрека: „Свак по себи суди и другоме“ – тј. суди по себи а не по правди, и та изрека напомиње Јеванђеље, које говори: „Не судите, да не будете суђени; јер каквим судом судите, таквим ће судити вама: и каквом мером мерите, таквом ће мерити вама“ (Мт.7:1-2).

Или изрека: „Без невоље нема богомоље“ – напомиње речи Господње: „Сила Моја у немоћи се показује сасвим“, и напомиње посланицу апостола Павла, у којој се говори: „И за премнога откровења да се не преузносим, даде ми се жалац у плоти, анђео сатанин, да ми пакости чини, да се не преузносим. О томе трипут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми (Господ): доста ти је благодат Моја: јер сила Моја у немоћи се показује сасвим“ (2Кор.12:7-9).

И српска реч поштење, која потиче од речи пост и уздржање, напомиње речи Апостола Павла: „А сваки, који се бори, од свега се уздржава“, и напомиње његову посланицу, у којој се говори: „Не знате ли, да тркачи на тркалишту, сви дакле трче, а један добија почаст? Тако трчите, да добијете (награду). А сваки, који се бори, од свега се уздржава: и они (тркачи трче) да добију пропадљив венац, а ми непропадљив (венац). Ја дакле тако трчим, не као на неизвесно, тако се борим, не као који бије ветар; него умртвљавам тело своје и поробљавам, еда како другима проповедајући сам неискусан (не) будем“ (1Кор.9:24-27).

Тако су Срби доживљавали Свето Предање и Јеванђеље, и за њих је то било живо Свето Предање и Јеванђеље, а данашњи Срби ништа Свето не доживљавају и за њих Свето је мртво и они су мртви.

Осим тога, сви прави хришћани су доживљавали Јеванђеље, које говори: „Тај род (демонски) не исходи (иначе), осим молитвом и постом“ (Мт.17:21). А каквом молитвом и каквим постом, то треба сваком хришћанину Бог да укаже. Тако један свети старац говори: „Ја све болести своје лечим метанијама“. А преподобни Исак Сирин говори: „Молитва је умртвљивање мисли о похотама плотског живота. Ко се усрдно моли, раван је томе, који умире за свет. Јер одрећи се себе значи трпељиво пребивати у молитви“.

А што се тога тиче, данашњи Срби треба више да се моле и више да посте него стари Срби, јер данасраније су Срби радили тешке послове и било је мање саблазни, а сада не раде тешке послове и много је саблазни и зато треба да појачају молитву и пост.

Ава Јустин овако говори о Светом Предању

„Свети апостол наређује солунским хришћанима: ’Стојте чврсто и држите предања – τας παραδόσεις – којима се научисте или речју или посланицом нашом’ (2Сол.2,15).

 И када се душа молитвено разлива по тим богочовечанским истинама и по том богочовечанском животу, све врлине расту – растом Божјим. И сва душа расте ка благодатном богочовеку – правом хришћанину. Преживљавањем богослужбеног живота Цркве изграђује се хришћанска личност: богочовек по благодати, човек савршен , у меру раста висине Христове.

Главно Предање, Свепредање Православне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, коме је Он бесмртна, вечна Глава. То је не само благовест већ и свеблаговест светих Апостола и светих Отаца. Сваки од светих Отаца може с правом рећи са Светим Максимом Исповедником: Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него говорим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу. А из бесмртне благовести Светог Jована Дамаскина бруји саборна исповест свих светих богопрослављених Отаца: ’Све што нам је предано – кроз Закон и Пророке и Апостоле и Јеванђелисте, ми примамо и знамо и веома ценимо, и преко тога ништа више не тражимо. Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне међе (Прич. Солом. 22, 28), нити нарушавајући божанско Предање’.  И онда дирљив светоотачки позив Светог Дамаскина, упућен свима православним хришћанима: ’Зато, браћо, стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве’.

Свети Златоуст јавља и ову јеванђелску истину: ’Апостолима је низпослана велика и обилна благодат Светога Духа; и они су својим врлинама усвојили себи тај дар. Стога су Апостоли’, наглашава Свети Златоуст, ’најпре животом јављали Јеванђеље Спасово, па онда речима. По самом животу светих Апостола, по моћи њиховој, по чудесима њиховим, и по свему њиховом земља је већ постала небо. И њима су се људи дивили као Анђелима, јер ни најмање нису обраћали пажњу ни на потсмехе, ни на претње, ни на опасности. Ми смо послани, изјављује апостол Павле, не да измишљамо теорије, него да предамо оно што смо чули (тј. што је нама предато), ништа не додајући од себе’.

Све што је светим Апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање, свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Јеванђеље Господа Христа, Јеванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Јеванђеље допуњује се неписаним Јеванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: (и) записано и усмено предање. Зато, постоји ли Предање – више ништа не тражи" (свети Златоуст): јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету“.