Често ме питају зашто са тако жестоким гневом реагујем на „духовне“ разговоре о побожности и врлини. Покушаћу да објасним.

 Једном у Тихоновој пустињи ушао сам у разговор са једним старцем на клупи. Није био монах, него при манастиру. Нисам имао времена да разјасним ко је он тамо. Тако је овај стари седокоси испао још љутији и жучнији од мене.

„Сада,“ каже ми, „прошло је пет година откако сам открио Свето писмо и књиге Светих Отаца. Читао сам Јеванђеље - и једног дана сам престао да пушим и пијем... Онда сам се одрекао жена и меса... Па, идемо... Кућа и домаћинство нису баш по Писму, „подај сиромасима ...”, али сам то оставио сестри. Почео сам да живим чисто. „Читам“, каже, „Игњатија Брјанчанинова, „Добротољубље“ и одсецам од себе грешност као суве гране. Не дозвољавам никакве испразне маште, никакве пожуде, трудим се да не клеветам, не осуђујем итд. Погодио сам сваку злу мисао. Са једним од ђакона стекао сам навику да храним бескућнике на станици, обилазим старице и старце напуштене у болници, и тако даље... И ето, каже ми, схватио сам то само „безумље“ православља. Чим човек постави себи циљ да „постане светац“, он тиме чини први корак у пакао. Јер овај циљ је погрешан, сујетан. А такође,“ каже ми, „схватио сам да, одсецајући од себе све ове страсти, мисли и грешна дела, остајем у свом бићу, у својој дубини, у свом темељу – апсолутно исти човек који сам био када сам безобзирно блудио, пио, шетао, тукао се и јео месо... Још горе, што сам стално почео да се хватам у лукавој и пријатној мисли за своје срце, кажу, „постао сам бољи“! Био је лош, али сада је постао бољи. У овој помисли да сам „постао бољи“, управо тај „квасац фарисејски“ кипи и набубри, чега се треба бојати више од смрти. И када ме после бденија, молитава и „добрих“ дела пролети ова мисао, одем до оца игумана, а он ме из све снаге удари гвозденим штапом по мом глупом, овчијем челу. И осећам се боље неко време. Али само за кратко, јер после извесног времена поново осећам у души и срцу покрет сујетне страсти. "Потао сам бољи..."

„Како ово може бити, оче?“ – повикао сам ту у великој неодумици.

„Знај, блудни сине“, рекао ми је тихо и јасно, „знај, неразумниче, да је сваки човек глина и прах. Може се осећати и замишљати као светлост, али то није истина. Човек ће у свом саставу увек остати глина и прах. Једна глина је светлија, друга потпуно тамна... И само Бог, у Својој великој милости и љубави, може ову глину и прах претворити у светлост...“

Лио сам сузе док сам писао ове редове.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Благодатни огањ"