header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: О прелести самоименованог "старца" Арсенија или уместо рок блуда - блудна "мистика" Штампај Е-пошта
среда, 30 октобар 2024

 Ми не смемо да дозволимо да се такав ужасан спој речи, као што је „вођење љубави са Богом“, које је изрекао новотарац Арсеније Јовановић - у видеу на који смо јуче скренули пажњу нашим читаоцима (овде:) - уопште појави у умовима људи, јер то је пут у пропаст душевну и телесну. Суочени са том новом, застрашујућом опасношћу, у наставку дајемо адекватну темељну анализу.

Монах Арсеније се својевремено покајао због рокенрола, али га је само разумом одбацио, а не и срцем. Зато су се блуд и екстаза ове прелести преселили из музике у духовни живот, па је за њега прелесна фамилијарност са Богом ушла у фазу да он пише и проповеда о „вођењу љубави са Богом“, што је заиста застрашујуће. То је пут сексуалне прелести у лажној, пре свега римокатоличкој, мистици.

+ + +

Када се отпадне од догматских истина и православног молитвеног предања, настаје лажна мистика која води душе људске у прелест и пропаст. Они који су у прелести познати су по дрскости с којом расуђују о духовном животу, и то је, мало по мало, видљиво сваком ко се моли по правилу и живи по закону. Зато је било могуће да се у нашој несрећној средини, којом руководе екуменисти и новотарци, појаве разни лажни духовници, попут назови – старца Арсенија, бившег рокера „Аце Плавог“. Овај човек, који је прошао страшно искуство наркоманије, својевремено је написао књижицу „Бог и рокенрол“, у којој је изложио сву штетност ове врсте музике. Али, уместо да, после свега што је доживео, живи у крајњој скрушености и смирењу, себи је дао за право на само да проповеда, него је и изменио начин служења свете Литургије, и почео да прича срамне глупости, од којих је најновија помен вођења љубави са Богом. Као и сваки прелешћеник, он мисли да говори о Божанском еросу, Богожудњи, о којој су говорили свети људи. Ево шта о томе каже један богословски текст:

Будући да је Бог по природи бесконачан и неприступан, чежња Светих за сједињењем са Богом никада се не може испунити до краја. Богоискатељ живи у непрестаном кретању и узрастању, непрестано се вазносећи ка Небесима. Такво силно стремљење ка Богу било је својствено Св. ап. Павлу, који написа: „Стремим ка ономе што је према мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега…“ (Филипљ. 3,13-14).Управо таквом чежњом за Богом беше разбуктан наставник монаха – Преп. Антоније Велики. Временом су та чежња и љубав нарасли у њему толико да је он, напокон, могао да каже: „Више се Бога не бојим, јер Бога волим“. Што је свети човек разбуктанији чежњом за Богом и љубављу према Богу, тим је силније његове осећање да он ништа своје нема. Што се више вазноси к висотама љубави, тим силније он осећа даје љубав његова према Богу слабија него у било кога другог. Бесконачна и пречезнута Красота Божија недоступна је људскоме поимању, јер се Бесконачно у оно што је коначно сместити не може. Зато Бог открива Себе души човековој постепено, учећи је да Га иште, да за Њим чезне и да се Њиме насладошћује. Тада се душа устремљује ка Небесима, ка Божанској Красоти, да бије целу задобила и у себе сместила. Недостижући Божанску Красоту, душа схвата да се то што она иште находи још много даље, на још вишим висотама, да је то још пречезнутије од онога што је она већ достигла и што је у себе сместила. Душа се, тада, удивљује и занебесава, испуњујући се Божанском чежњом.

На језику Светих реч „чежња“ се односи на ствари и лица која су одсутна, док се реч „љубав“ односи на лица која су присутна. Будући да је по природи невидив и невештаствен, Бог је и Свечезнути и Свежељени, али, будући даје и Свудаприсутни Који открива Себе кроз Своје енергије, Бог је, истовремено, и Љубав за оне који већ овде бивају удостојени Њега.Ми користимо реч „љубав“ (грч. ерос, црквенослов. „рачение“) у светоотачком смислу. Ерос је делатна, динамичка љубав, која двига душу ка Богу, која се у том двигу самонадилази. То је огњена љубав према Богу, која се пројављује као неутолива жеђ за Божанским. Божански ерос се рађа у очишћеном срцу у коме живује благодат Божија.

ТО НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА „ВОЂЕЊЕМ ЉУБАВИ“ У ПЛОТСКОМ СМИСЛУ. ЧАК И УПОТРЕБА ТАКВОГ ИЗРАЗА УКАЗУЈЕ НА ПРЕЛЕСТ ОНОГА КО ИЗРАЗ КОРИСТИ.

ШТА ЈЕ ПРЕЛЕСТ?

Ево шта о опасности прелести кажу Свети Игњатије Брјанчанинов и Михаил Новоселов, руски новомученик.

Света истина се објављује срцу тишином, спокојством, јасноћом, миром, покајним осећајима, удубљивањем у себе, неповерењем у себе, утешном надом на Бога. Иако ставља маску добра, лаж се познаје по томе што производи немир, мрак, неодређеност, колебљивост, несабраност, маштања; или пак само заварава срце – доноси му лажно задовољство, некакву нејасну, мутну насладу. Ова наслада заведеног срца налик је притворној тишини која влада на површини дубоке, мрачне јазбине која у којој живе чудовишта…

Заводљива наслада храни се умишљеношћу, која се рађа од финог дејства сујете што заслепљује ум и срце; она воли да се истиче и дозвољава себи да се удаљава од тачног повиновања Светој Цркви, мисли да је мудрија од ње; она, као и све друге прелести, замке ђавоље, као и сам ђаво и његово чедо – грех, не трпи миомирис који је за њих смртоносан а који испуштају покајање и његов плод – смирење. Спаситељ света је рекао: «Блажени сиромашни духом, блажени који су сада гладни, блажени који сада плачу… тешко вама који сте сада сити».

Сви облици демонске прелести којима су изложени подвижници молитве појављују се одатле што у темељ молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве. «Ако неко – вели преподобни Григорије Синаит – са самоувереношћу заснованом на умишљености машта да достигне узвишена молитвена стања, па је тако стекао не истинску ревност, него сатанску, њега ђаво лако спутава својим мрежама, као свог слугу». Свако ко покушава да на свадбу Сина Божијег уђе не у светлој и чистој одећи, убељеној покајањем, него у својим старим хаљинама, у стању грешности и самообмане, избацује се напоље, у најцрњу таму: у демонску прелест.

Покајање и све из чега се оно састоји – скрушеност, душевни бол, плач срца, сузе, самосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и вечних мука, осећај присуства Божијег, страх Божији – дарови су Божији, дарови велике вредности, првобитни и основни дарови, залози будућих дарова, узвишенијих и вечних. Без њиховог претходног добијања, не могу се примити ни ови потоњи.(...)

Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, услед необичне материјалне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњације Лојола, оснивач језуитског реда. Његова уобразиља била је тако жива и изоштрена, да је, према сопственој тврдњи, било довољно да употреби само мали напор, па да се пред његовим очима појаве, по жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само под дејством људске уобразиље. Јер за то није довољно само дејство људске уобразиље. До њега је долазило под дејством демона, који су своје силно дејство присаједињавали недовољном људском, сједињујући два дејства и међусобно их допуњавајући, и то на основу слободне људске воље која је себи изабрала и усвојила лажно усмерење.

РОК МУЗИКА И СЕКСУАЛНА ЕКСТАЗА

Амерички професор Ален Блум пише да "...рок музика има варварску привлачност јер подстиче сексуалну жељу некултивисану и неконтролисану... Рок даје деци, на сребрном тањиру, уз подршку индустрије забаве, све оно за шта су им родитељи увек говорили да морају да чекају на то док не одрасту..."

Млади људи знају да рок музика има ритам сексуалног односа... Никада није постојала (таква) уметничка форма упућена тако искључиво деци... Речи имплицитно и експлицитно описују телесне радње које задовољавају сексуалну жељу и нуде их као једину природну и рутинску кулминацију деци која још увек немају никакву представу о љубави, браку или породици. Ово има много снажнији утицај на младе од порнографије јер нема потребе да гледају шта други раде када они сами могу то лако да чине. Воајерство је за маторе перверзњаке; активне сексуалне везе су за младе. Све што им је потребно је охрабрење.“

Познати рокер Литл Ричард је говорио: „Заиста верујем да је рокенрол демонска музика... Велики број ритмова у данашњој музици потиче из вуду магије (...) Рокенрол не слави Бога. Не можете пити из чаше Божје и чаше демонске у исти мах. Био сам један од пионира те музике, један од њених градитеља. Знам од каквих се цигала састоји, јер сам градио.”

Ево шта каже Свето Писмо.

Ефесцима 5, 3 где се каже: А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима.

Апостол Павле нас упозорава: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници... ни мужеложници... неће наслиједити царство Божије (I Коринћанима 6, 910).

Онда Свето писмо нам такође говори: Бјежите од блуда. Сваки гријех који човек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа...?  (I Коринћанима 6, 1819).

Хришћани се даље упозоравају: Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, (ово) одбацује, не одбацује човјека него Бога, који је и дао Светога Духа својега вама (I Солуњанима 4, 7).

УМЕСТО РОК БЛУДА, БЛУДНА „МИСТИКА“

Монах Арсеније се својевремено покајао због рокенрола, и разумом га одбацио. Међутим, блуд и екстаза ове прелести преселили су се из музике у духовни живот, па је за њега прелесна фамилијарност са Богом ушла у фазу да он пише и проповеда о „вођењу љубави са Богом“, што је заиста застрашујуће. То је пут сексуалне прелести у лажној, пре свега римокатоличкој, мистици.

Тереза Авилска, коју је папа Павле Шести прогласио "учитељем цркве", овако описује своја искуства са "Христом": "Често ми Христ каже: "Од сада сам Ја – твој, а ти – Моја. Те нежности Бога мојега погружавају ме у неисказану пометњу. У њима су у исти мах и бол  и наслада. То је рана најслађа... Видела сам малог Анђела. Дуго златно копље са гвозденим вршком и пламичком на њему било му је у руци, и он га је повремено забадао у моје срце и утробу, а кад га је вадио, чинило ми се да ми скупа с њим вади и утробу саму. Бол од те ране био је тако јак да сам јечала, али и наслада је била тако јака да нисам могла да желим да се бол оконча. Што ми је копље више улазило у унутарје, више је расла моја мука и била је све сладоснија".

Ово је, наравно, сексуализација мистике у најбаналнијем смислу те речи, и православни подвижници таквих искустава нису имали.

Након својих многобројних јављања "Христ" каже Терези: "Од данас ћеш бити Мој супруга... Од данас Ја нисам само Творац твој, Бог, већ и Супруг." "Господе, или да страдам с Тобом или да умрем за Тебе!" моли се Тереза и пада у изнемоглост од ових нежности, затвара очи, све убрзаније дише и грчеви пролазе кроз цело њено тело. "Кад би је непобожна, али у љубави искусна жена, пише Мерешковски, – у том тренутку видела, схватила би шта све то значи и само би се зачудила што поред Терезе нема мушкарца; а кад би ова жена била искусна и у магији, помислила би да је с Терезом уместо мушкарца нечисти дух којег чаробњаци и вештице називају "инкуб". "Душу зове Вољени тако продорним звиждуком“,сећа се Тереза, "да то није могуће не чути. Овај зов на душу делује тако да она постаје изнемогла од жеље."Пред смрт она поново кличе: "О, Боже мој, Супруже мој, напокон ћу Те угледати!"

 Није случајно познати амерички психолог Вилијем Џејмс оцењујући њено мистичко искуство писао да су се "њене представе о религији сводиле, ако могу тако да се изразим, на бесконачни љубавни флерт између поклоника и његовог божанства."

Руски мислилац Алексеј Лосев оштро каже: "То, наравно, није молитва, и није општење са Богом. То је – врло јако халуцинирање с хистеријом у позадини, то јест прелест. И све те хистеричаре, којим се јавља Мадона и храни их на својим грудима, све те хистеричарке, које се радосно најеже приликом јављања Христа и којима се, том приликом, грче мишићи материце, сву ту лудницу еротоманије, демонске гордости и сатанизма – можемо, наравно, само да анатемишемо. /.../ У молитви се опитно осећа сва лаж католицизма.... Православна молитва пребива у горњем делу срца, не ниже".  

А Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава да "онај који се труди да покрене и распламса нижи део срца покреће силу похоте, која, због тога што је блиска полним органима, покреће управо те делове!Чудне ли појаве! Споља се подвижник бави молитвом, а то бављење рађа похоту коју би (молитвено) делање требало да умртвљује".

 Руски свештеник Николај Струков, у писму својој парохијански, која га пита какав треба да буде однос православних према римским "свецима", даје низ упозорења која само поткрепљују оно што смо већ изнели. Чујмо га:

"Драга Наталија!

Поводом римокатоличких светаца шаљем  Вам материјал, који открива суштину овог питања.

1. Врло изразите примере "откривења" до којих долазе људи који се налазе у прелести, налазимо у животу римокатоличких мистика.

Стање прелести се карактерише фанатизмом, надменошћу. По чврстом уверењу светитеља Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, као и оптинских стараца, позната књига "О подражавању Христу" Томе Кемпијског (15. в.), као и маса друге католичке и протестантско–секташке верске литературе написана је у стању прелести. Разлози за овакву оцену постаће јасни из следећег.

Дакле, Фрањо Асишки (+1226), један од најпознатијих католичких светаца дуго се моли (притом је изузетно карактеристичан предмет молитве) "за две милости": "Прва је да могу да... осетим све патње, које си Ти, Најслађи Исусе искусио у Твојим мукотрпним страдањима. И друга милост је... – да... могу да осетим... неограничену љубав, којом си горео Ти, Сине Божји." (Нису осећања сопствене греховности и недостојности узнемиравала Фрању, већ отворено претендовање на једнакост са Христом!). За време ове молитве Фрањо је "осетио да се потпуно претворио у Исуса", Којег је у истом тренутку угледао у обличју шестокрилог серафима.

После једног виђења код Фрање су се појавиле болен крвоточиве ране (стигме) – трагови "страдања Исусовог". Природа ових стигми је врло добро позната у психијатрији: непрекидна концентрација на Христовим страдањима на крсту изузетно узбуђује нерве и психу човека и уз дуготрајне вежбе може да изазове ову појаву. Овде нема ничег благодатног, јер у таквом састрадавању (compassio) Христу нема истинске љубави, за коју је Господ директно рекао: "ко има заповијести моје и држи их, то је онај који Ме љуби" (Јн. 14, 21). Зато је потурање машталачких доживљаја "састрадавања" уместо борбе са својим старим човеком једна од најтежих грешака у духовном животу, која је доводила и доводи многе подвижнике до умишљености, гордости, до очигледне прелести, која је често повезана с директним психичким поремећајима (уп. проповеди Фрање птицама, вуку, грлицама, змијама, цвећу, његов свештени трепет према ватри, камењу, црвима).

 Сам циљ који је себи поставио Фрањо ("Радио сам и желим да радим... зато што то доноси част", желим да пострадам за друге и да искупим туђе грехове) сведочи о томе да он не види свој пад, своје грехове, односно, сведочи о његовом потпуном духовном слепилу.Нису случајне његове речи на крају живота: "Сматрам да нема ниједног сагрешења које нисам искупио исповешћу и покајањем." И речи изговорене пред смрт: "Испунио сам оно што је требало да испуним."

 Поређења ради навешћемо исти предсмртни моменат из живота преподобног Сисоја Великог (5. в.). "Окружен у тренутку своје смрти браћом, у тренутку кад као да је разговарао с невидљивим лицима Сисоје је на питање браће: "Оче, реци нам, с ким разговараш?" одговорио: "Дошли су Анђели да ме узму, али их ја молим да ме оставе на још кратко време да се покајем." А кад се браћа, знајући да је Сисоје савршен у врлинама  успротивише: "Ти немаш потребе за покајањем, оче“, Сисоје одговори следеће: "Заиста не знам да ли сам макар почео да се кајем." Ово дубоко поимање свог несавршенства је главна црта која одликује све истинске свеце и то је најважнија карактеристика истинитости откровења која они добијају.      

А ево одломака из "Откровења блажене Анђеле" – такође католичке светице (+1309.). Дух Свети јој каже: "Кћери моја, слатка моја,... много те волим": "Био сам с апостолима и они су Ме видели телесним очима, али Ме нису осећали тако као што ти осећаш". А следеће открива сама Анђела: "Видим у мраку Свету Тројицу и у самој Тројици Коју видим у мраку, чини ми се да стојим и пребивам у Њеној средини". Свој однос према Исусу Христу она изражава, на пример, следећим речима: "Од сладости Његове и од боли због одласка Његовог викала сам и хтела да умрем" – и притом је у јарости почињала да се удара тако да су часне сестре често морале да је износе из цркве. Или: "могла сам сву себе да уведем у Исуса Христа".

Тако изгледају обманути који „воде љубав са Богом“. То нам препоручује несрећни монах Арсеније.

ОПАСНОСТ НА ПУТУ

Много је опасно ићи путем прелести у молитви и духовном животу. На жалост, монах Арсеније Јовановић, као и низ других Интернет пропагатора новотарства и екуменизма у СПЦ, јесте на том путу. Не играјмо се вечним спасењем и не слушајмо такве будалаштине и гадости које се издају као православна духовност. Помислимо само како би Владика Николај и отац Јустин реаговали на ове речи, и како би оштро осудили оне који намећу лаж уместо Истине, Која је Христос.    

Желимо свима, па и Арсенију, вечни живот и спасење. Да би се то постигло, мора се бежати од блуда – и телесног и духовног.  

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 31 октобар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 90 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.