ОТВОРЕНИ ОЛТАР ЗА ВРЕМЕ СВЕШТЕНИЧКЕ ЛИТУРГИЈЕ

Литургијски реформатори у Српској Цркви и другде за време свештеничке Литургије држе олтар отвореним, иако то није у Светом Предању ( кад служи епископ, олтар је отворен, јер је он икона Христова, и Царство нам се свима дарује најнепосреднијим виђењем; приликом архијерејске службе, завеса се навлачи само приликом причешчивања свештенства.).

Обратимо ли се старијим и новијим литургичким писцима, видећемо да архиепископ Венијамин директно указује да се царске двери не отварају на почетку Литургије, него само свлачи завеса, уз символичко објашњење да тако бива стога што је Спаситељево рођење било откривено анђелима, пророцима, патријарсима, Светој Дјеви, праведном Јосифу, пастирима и источним мудрацима, а не свему народу.  Код Булгакова и проф. Мирковића не вели се одређено да се двери не отварају, али да оне тада бивају затворене јасно је по томе што се помиње само свлачење завесе.  Никољски наводи да се двери на почетку Литургије отварају од Томине недеље до Вазнесења, при певању Христос воскресе,  из чега се може закључити да су оне иначе, ван тог периода, затворене. Такав закључак потврђује и посебан одељак у његовој књизи: „О отварању и затварању царских врата”, где вели слично Николајевићу, да се царске двери отварају ради Малог входа, остајући отворене до иза читања Еванђеља. …

О отварању двери на почетку Литургије нема прописа ни у грчким старим и савременим Евхологијима. О томе се не помиње ни код патријарха Филотеја, Гоара, Трембеласа и Фундулиса. Штавише, у Диатаксису патријарха Филотеја, XIV века, налазимо одредбу црквенословенског Служебника, да се двери не отварају до входа, у њеном почетном, још довољно неодређеном облику: „Треба знати да се Свете двери никада не отварају сем у почетку вел. вечерње кад јереј кади, на сваки вход, тј. вечерње и литургије, на еванђеље; такође се отварају на ,приступите’ до завршетка Свете литургије”. …

Кад се почела Литургија држати у наставку јутрење, проскомидија је вршена за време читања канона,  или за време певања хвалитних,  и завршавана је или за време Великог славословља, или још пре њега, а онда је вршен отпуст,  за који Иератикон издања 1977. прописује да „пада у време Великог славословља”. …

Кад је Литургија почињала одмах по тропарима иза Великог славословља, отпуст проскомидије вршен је тада, или још раније, као што рекосмо, за време славословља (Вршен је при отвореним царским дверима...). …

На тај начин дошло се до стварности да су царске двери пред почетак Литургије на сваки начин отваране, било да је она вршена у наставку јутрење, одмах по великом славословљу, било иза часова. После тога требало је још само корак до закључка да оне треба да су отворене и за време возгласа Благословено царство, да би се тим, ваљда, означило да нам је доласком Спаситељевим то царство отворено и да смо сви позвани да уђемо у њега. 

Пошто се данас свуда у Православној цркви проскомидија врши тајно, ако је наше извођење тачно, нема разлога да би се само њен отпуст вршио гласно и за то отварале царске двери у почетку Литургије оглашених. Стога, сматрам да је најбоље и најправилније држати се писмене наредбе савремених и старих наших Служебника, која одређује да се царске двери у то време не отварају. Треба само свлачити завесу на њима, са символизмом да Спаситељево рођење, Његово детињство и живот до 30. године није био објављен свима. А за отпуст проскомидије прописује да се врши „тамо”, у „малом олтару”, проскомидији, при затвореним царским дверима „поњеже царскија двери до входа не отверзајутсја”.“

Дакле, отворени олтар током служења целе Свете Литургије је мореднизам, и није укорењен у Светом Предању. Патријарх Павле нам то јасно и гласно каже. 

О ЧИТАЊУ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА НА ЛИТУРГИЈИ

Једна од кључних особина богослуђбеног модернизма је, како смом видели, гласно читање свештеничких молитава у олтару. О томе патријарх Павле пише:“У апостолско доба, богослужење се састојало из псалама, химни и песама духовних (Колош. 3, 16). Поред Псалтира, читани су одељци из других старозаветних и новозаветних књига који су одмах и тумачени у беседи. Доцније се особито проширују молитве, како их видимо у Литургији која се приписује Клименту Римском, затим у Литургији осме књиге Апостолских установа, а и данас у Литургији Светог Јакова брата Господњег. Те молитве читали су епископи и свештеници. Ђакони су учествовали, у прво доба, у служењу при трпезама вечера љубави, проповедању Еванђеља и крштавању (Д. ап. 8, 35-38), а доцније као помоћници при доношењу Еванђеља, Апостола и свештених сасуда из сасудохранилишта; одабирали су од прилога хлеба и вина потребну количину за Свету евхаристију и преносили на Часну трапезу, а по завршетку богослужења односили сасуде и књиге у сасудохранилиште. У II в. ђакони се јављају већ и у молитвеном чину богослужења, читају Апостол и Еванђеље, а затим помажу старим и слабим свештеницима и при читању молитава. 

Како је већ раније примећено да се при дугом читању пажња слушалаца замара, одређено је да се после неколико псалама читање прекине, да би се пажња освежила певањем појединих стихова, у чему је и народ учествовао. Тако се поступало и при читању молитава…

Већ крајем првог века видимо у Првој посланици Коринћанима Светог Климента Римског молитву која не само садржи многе прозбе садашње велике јектеније, него се и назива јектенија („ектени и деисин”). Свакако да је она тада била употребљавана у Римској цркви. У њој се моли Господу да смирене помилује, жалосне заштити, болесне уздигне, ослободи заробљене, дарује једномислије и мир, владајућим здравље, мир и благостојаније. Завршава се узгласом Богу да све ово исповедамо кроз „Архијереја и заступника нашег Исуса Христа, Којим Теби слава и величје и сада и у родове родова, и у векове векова. Амин!” 

У IV пак веку, у Тестаменту Господа нашег Исуса Христа, ђаконске молитве садрже прозбе: Помолимо се Господу Богу..., за мир са неба; за епископа, свештенике, ђаконе; за верни народ; за оне на власти; за упокојене; за верне у тамницама; за путнике и који плове по мору, итд.  А слично налазимо у VIII књизи Апостолских установа из IV-V века. На тај се начин од дугих молитава дошло до садашњих јектенија, које у кратким прозбама садрже исто што и молитве од којих су постале. Читање јектенија предузели су ђакони, а њихове славословне завршетке, с изразитим прослављањем Бога, говорио је епископ, или свештеник.

Није требало дуго да се примети како у читању јектенија учествује ђакон и народ, а свештеник остаје некако недејствен. Да би и он у томе уче-ствовао, настају краће молитве које за то време он чита тајно. Но за нашу је ствар од значаја да се ове молитве у свима нашим српскословенским Служабницима, рукописним и из старих штампарија, које сам имао у рукама, налазе на истом месту као и у штампаним црквенословенским, тј. молитве велике и двеју малих јектенија на почетку Литургије, непосредно су пред одговарајућим возгласима. Молитва приљежног мољења налази се иза друге или прве прозбе сугубе јектеније; две молитве верних су иза прве прозбе (или још испред ње) одговарајућих јектенија. Молитва по преносу дарова - „другог приношења” (Господи васедржитељу...), као и молитва пре Оче наш (Тебје предлагајем...) налазе се иза прозбе О јеже избавити се нам...  У грчким рукописима је исто тако. 

Разлог за стављање молитава усред јектенија свакако је у томе, као што рекосмо, - да би за време док ђакон чита јектенију, свештеник могао прочитати одређену молитву, па по завршетку јектеније и молитве рећи узглас. У свима старим Евхологијима и Служабницима предвиђено је, наиме, служење Свете литургије са ђаконом, као што је и у савременим црквенословенским и нашем на српском говорном језику.

Тако је исто било у савременим грчким Евхологијима и приватних и званичних издања, све до 1977. године. Тада, у Евхологиону званичног издања Грчке цркве, све су поменуте молитве штампане на крају јектенија, непосредно пред возгласима, с образложењем да су возгласи завршетак не јектенија него молитава. Ако стоји оно што смо рекли о настанку јектенија, да су оне у ствари издвојене прозбе старих молитава, а ове су се свагда завршавале узгласима, онда се овај став не би могао прихватити. То поготово што и данас, не само на вечерњи и јутрењи, него и у чиновима појединих Светих тајни (крштењу, венчању, јелеосвећењу) постоје јектеније које се завршавају узгласима, а да при томе нема молитава које би свештеник требало да прочита пред узгласом.

Оно што може оправдати, или макар објаснити стављање наведених молитава на крај јектенија, и чиме се руководила Комисија Светог архијерејског синода, то је намера да се постигне уједначеност, те да се све молитве, у целој Литургији, нађу на истом месту. Имао се при томе узор у грчком Евхологиону, где је тај принцип спроведен доследно, као што рекосмо. Ако на Литургији учествује и ђакон, овим поступком не доводи се у питање како да поступи свештеник. Док ђакон говори јектенију он треба да чита молитву, без обзира што се она налази не усред јектеније него на њеном крају.

Међутим, друга је ствар кад свештеник служи без ђакона, а то је не само у свим селима, него готово и у свим градовима код нас. Тада настаје питање како поступити? У пракси се поступа на три начина. Први је онај досадашњи, да молитву свештеник чита тајно после прозбе О избавитисја нам..., а појци за то време да певају велико Господи помилуј. Други је да свештеник чита молитву кад на крају јектеније до ње стигне, а појци би при томе певали велико Тебје Господи. Трећи, који се већином упо-требљава у Грчкој, јесте читање наглас молитве о којој је реч.
Од сва три ова начина сматрам да први начин литургички одговара најбоље. Молитве се читају тајно као и до сада, а за то време пева се велико Господи помилуј, што сасвим одговара садржини прозби ових молитава (Да Господ прими жртву хвале, за наше грехе и народна незнања, од нас који Га призивамо свим срцем; да нам дарује своју благодат и да се Дух Његов усели у нас - молитва по преносу дарова на Часну трапезу. Да нас удостоји да се причестимо са чистом савешћу, на опроштење грехова, приопштење Светог Духа, наслеђе Царства небескога, не на суд или осуду - молитва пред Оче наш).

Други поступак не задовољава, јер се Тебје Гос-поди не односи на наведене прозбе свештених молитава. Тебје Господи је молитвени одговор на молитву главоприклоњења, или на помен Свете Богородице и свију светих, са позивом да себе и ближње и сав живот свој предамо Христу Богу. А ове молитве нису ни једно ни друго, садржај им је сасвим друкчији.
Ни трећи поступак, произношење наглас молитава читаних тајно кроз толике векове, сматрам да није саветан. Изнели смо како су ове молитве настале и зашто су читане тајно. Да се управо оне почну читати наглас сада, а толике друге на Литургији читају тајно, поготово молитве канона евхаристије, свакако би то морало да се размотри пажљиво са свих страна. Разлози који су учинили да се у доба Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста скраћују молитве Литургије Светог Јакова брата Господњег, а затим да се скраћене читају тајно, како би и народ у то време узео учешћа певањем одређених стихова, сматрам да ти разлози нису изгубили важност ни данас.“

Патријарх је саветовао да се верници са садржајем свештеничких молитава упознају кроз проповед и веронауку, а не да се мења вековни богослужбени поредак.

О ИЗОСТАВЉАЊУ ЈЕКТЕНИЈЕ ЗА ОГЛАШЕНЕ НА ЛИТУРГИЈИ

Модернисти у свим Помесним Црквама, па и код нас, изостављају јектенију за оглашене. Патријарх Павле је јасно указивао да тако не сме и не може бити:“Кад је крштавање незнабожаца у Византијском царству углавном завршено, ред катихумена престао је да постоји, а сем тога нису, као раније, сви присутни на Литургији били спремни да се причесте, проскомидија се развила у посебан чин - вађење агнеца и честица из просфора. Тада се цео овај чин помера и у IX веку почиње да се врши пред Литургију... Ипак је бивало да су поједине преостале породице незнабожаца приступале хриш-ћанству и за крштење спремале се катихизацијом, те су јектенија и молитва за оглашене читане и даље, присутни оглашени приступали „под руку” (на благослов епископа) и на позив ђаконов: „Оглашени изидите” излазили из цркве, а остајали само верни. Кад је хришћанство почело да се шири код незнабожачких народа средње и северне Европе, катихизација је ту обавезно вршена, а такође читање јектеније и молитве за оглашене, што је остало до данашњег дана. У црквенословенским Служебницима, као и на српском говорном језику, и јектенија и молитва за оглашене штампају се редовно у Златоустовој и Василијевој Литургији. Штампају се и данас, а у Литургији Пређеосвећених дарова штампа се и јектенија као и молитва за „просвећене”, оглашене који су непосредно пред крштењем. Све ове јектеније и молитве штампају се у савременим грчким Иератиконима и Литургиконима, званичног и приватног издања, али их грчки свештеници већином не читају.

Током времена, већ од византијског доба па све до сада, јављало се више пута питање о умесности редовног читања јектеније и молитве за оглашене на Литургији. На једно такво питање, у XV веку, одговара Свети Симеон Солунски: „Знам да овде неки воле да споре: Како ми говоримо да катихумени изиђу, кад катихумена нема? Као што се и у другом варају, не знајући Писма ни тајана Цркве, то је и у овоме такође. Јер у Цркви увек има катихумена. То су најпре сва некрштена деца верних која су по рођењу примили свештене молитве, а још нису постала верна, нити савршена крштењем. Она су катихумени. Дакле, за њих се увек молимо, а у Светој Четрдесетници за оне који се припремају за просвећење и чинимо молитве и прозбе.
Друго, имамо катихумене оне које држе безбожници, а који, имајући веру у срцу, труде се да се ослободе од безбожника и приђу Цркви. И још оне који су пришли и катихумени су, али нису савршени Светим Миром.

Треће, катихумени су нам они који су пали у кривици, или убиство, или који други тешки грех. Њима није дозвољено да се причесте Светим тајнама, него им се само дозвољава слушање светих речи.” 

Одговор Светог Симеона Солунског мора се имати свагда у виду. Не само за наше садашње прилике, када се један број одраслих јавља за крштавање и припрема катихизацијом за њега, па су јектенија и молитва за катихумене сасвим актуелни. Ову јектенију и молитву сматрам да треба читати и у Грчкој, и у другим православним земљама, за увек у Цркви постојеће катихумене, децу православних родитеља, која су одмах по рођењу поменута у молитвама „по вњега родити жење отроча”, јер је за њих примљена водица над којом је свештеник прочитао ове молитве. А поготово за децу знаменовану „во осмиј ден рожденија својего”, кад су и примила име и тако ушла у број пријављених за крштење. На тај би начин јасни став Светог Симеона Солунског остао у важности код свију православних, као што и треба да буде.“

Дакле, јектеније за оглашене нипошто не треба изостављати. Можда их нема у храму у коме се служи, алиих је пуна васељена – и ми се молимо за њихово обраћење Христу.  

О ЧИТАЊУ МОЛИТВЕ КАНОНА ЕВХАРИСТИЈЕ КАД СЛУЖИ ВИШЕ СВЕШТЕНИКА

И о томе како више свештеника треба да служе Литургију патријарх Павле је писао:“У новозаветној науци, особито у пастирским посланицима Светог апостола Павла, изнете су особине које треба да имају свештеници као слуге Христове и управитељи тајана Божјих (1 Кор. 4, 1), а исто тако њихова трострука дужност: проповедања, управљања и вршења Светих тајни и богослужења уопште. Без обзира да ли служи сам, или саборно са другим свештеницима и епископима, свештеник има благодат свештенства те дејствује као литург, саслужитељ, активни вршилац свештенодејства. Служећи он не може бити само присутан, као статиста, на богослужењу ма и најсвечанијем, у мноштву епископа, свештеника и ђакона. Јесте да при том богослужењу због благочинија и реда, један (началствујући, или епископ) врши потребне радње и говори извесне возгласе и благосиљања, али су сви остали дужни да у њима учествују читајући тајно све молитве чина…

Не само свештеници, него ни верници у цркви нису и не могу бити пасивни посматрачи. И они обавезно учествују на богослужењу, јер су и они „род изабрани, царско свештенство, народ свети” (1 Пет. 2, 9; Откр., 5, 10). Верни, „после изговорених молитава, одговарајући Амин, бива учесник награде мољења нимало мање од онога који је на скупу произноси”, тј. свештеника и епископа, како вели Блажени Теодорит.  А тако и Н. Кавасила: „Јер чим он (свештеник) узгласи ово славословље, сви верни кажу Амин, и узвикнувши ову реч усвајају сав његов узглас”. …
Утолико пре неопходно је да у молитвама Свете Литургије учествују свештеници, који поред опште благодати свештенства, заједничке са свима вернима, имају и посебну, свештенства у ужем смислу. Поготово код нас Срба, где уздизање руку при молитвама: Царју небескиј, Иже херувими, Господи иже Пресвјатаго Твојего Духа; вађење честица на проскомидији после оног који је вршио тај чин; као и указивања руком при речима Примите јадите и Пијте од њеја вси, - врше сви свештеници, а не само началствујући, као код других Цркава. 

Поред ових општих извођења и закључивања, у литургичким текстовима постоје и директна упут-ства да сви свештеници који саслужују говоре у себи молитве које началствујући, или епископ, говори гласно. У црквенословенском штампаном Архијерејском чиновнику вели се да Символ вере „глагољет Архијереј вкупје со сослужитељи внутр свјатаго олтарја”, да би се даље још одређеније рекло: „Нека се зна да треба долично све Господње речи: Примите једите и Пијте из ње, над хлебом и вином, да говоре сви саслужујући заједно, тихим гласом, једновремено са Архијерејем, и ни једном речи неко да претиче, нити заостаје од Архијереја, него да се говори заједно, из једних уста. Исто тако једногласно треба, у себи, говорити над дискосом: И сотвори убо хљеб сеј, такође и над чашом: А јеже в чаши сеј, и остало. А благосиљати руком дискос и чашу треба само један, Архијереј”.  Овако се казује и у Учитељном извјестију, у одељку О случаји освјешченија и совершенија даров.  У бугарском Служебнику, у објашњењу о служењу више свештеника, стоји исто: „Молитве антифона, као и све молитве иза тога, које свештеник тихо чита кад сам служи, чита их тихо и сваки свештеник из свога Служебника... Остали саслужујући свештеници... сасвим тихо и једновремено са првим произносе: Примите јадите... Пијте от њеја... Твоја от Твојих... И сотвори убо хљеб сеј... А јеже в чаши сеј... Преложив Духом Твојим Свјатим”.  Јасан пропис да сви саслужујући свештеници треба да читају све молитве налази се и у Великом типику прот. Василија Николајевића, издање 1971. године. 

Од литургичких писаца овакво гледиште излаже у свом Правилнику еп. тимочки Мелентије,  Р. Димитријевић,  проф. Атанасије Поповић.  Од руских литургичара прот. К. Никољскиј наводи исто што и Архијерејски чиновник,  а тако и С. Булгаков, који уз то и објашњава: „Нико од свештене јерархије не може себе издвајати у свршавању најсветије жртве, као да он једини има у њој власт и важност, а остали немају. Истина да је Архијереј вршилац тајне, но и остали учествују с њим. Истина да и архимандрити, игумани, протојереји и предстојници при саборном (служењу) чашћу стоје изнад других но јерејство, и њиме дана моћ благодати и власти јерејства, једно је код свију”.  У том смислу подвлачи упутство бугарског Служебника: „При саслужењу без ђакона, основно правило кога треба да се придржавају саслужебници, јесте да увек онај који говори јектенију (говори) и возглас иза ње (а не да јектенију произносе само млађи, а возгласе први свештеник, чиме би се млађи свели као на степен ђакона)...” 

Код Грка, у новије доба, таквог прописа не налазимо, јер је код њих уобичајено да архијереј, или началствујући при саборном служењу, чита молитве гласније, а саслужујући слушају, не гледајући у Служебник - Иератикон.  Но у Иератикону Апостоликис Диакониас, званичног издања Грчке цркве 1971. г., у одељку Иератикон силлитургон, прописује се да сви свештеници који саслужују читају тихо прописане молитве: „Док се певају антифони, сваки јереј, из свог лигургијског текста, чита тајно молитве антифона..., и читају сви молитву Никтоже достојин... И читају сви јереји евхаристијску молитву Достојно и праведно”. 

Ако се од штампаних обратимо рукописним Евхологијима, такође ћемо наћи и у некима од њих напомене да сви саслужујући епископи и свештеници читају прописане молитве. Истина, таквих је рукописа релативно мало, јер већина сачуваних садржи службу јереја са ђаконом, а прописа о саслужењу свештеника нема. Њих има тек у Архијерејским чиновницима, али је њих, као што рекосмо, из старине сачувано врло мало. Тако у рукописном Евхологиону - Архијерејском чиновнику, Александријске патријаршијске библиотеке, из 1407. г., у коме је изложено патријарашко служење, вели се да док ђакон чита велику јектенију на Литургији, „говори патријарх молитве трију антифона... То исто чине и архијереји на месту на коме стоје” . Господи, ниспосли руку Твоју... говори патријарх у себи, а рукопис Лавре Светог Атанасија, из 1541. г., казује: „Исту ову молитву говоре и презвитери.” …

Из XV в. имамо сведочанство Светог Симеона Солунског, који каже да молитве које чита архијереј читају и саслужујући свештеници:

„И кад споља (изван олтара) јерарх заврши молитве, устаје... А јереји унутра, у олтару, кад и они заврше молитве и изиђу, означавају силазак ан-ђела при Христовом васкрсењу и вазнесењу. И тад архијереј, сагнувши главу са јерејима, ово моли: да се нађемо у заједници и заједничкој молитви с анђелима”. 

Још раније, у IV и V в., у излагању Литургије VII књ. Апостолских установа, пред каноном евхаристије, каже се: „Молећи се, дакле, архијереј у себи, заједно са јерејима... обучен у сјајну одежду, и ставши пред жртвеник и учинивши знак крста руком према лицу, каже: Благодат Сведржитеља Бога, и љубав Господа нашега Исуса Христа и заједница Светог Духа нека је са свима вама. И сви сагласно кажу: И са духом твојим.”  Иста мисао налази се, у овом делу, и у излагању хиротоније епископа: „Један од првих епископа, заједно са двојицом других, ставши близу жртвеника, док остали епископи и презвитери ћутке се моле”. …

На самом почетку новозаветне историје Свети Јован Богослов је видео и описао величанствену службу Светих у торжествујућој Цркви на небу. У средини непрегледног мноштва анђела, светих мученика, побијених за реч Божју, и светог народа, налази се престо Бога и Јагњета жртвованог за грехе света. Око тога престола беху друга 24 престола и на њима сеђаху 24 старешине (презвитери), обучени у беле хаљине, са златним венцима на глави, са цитрама у руци и златним чашама пуним тамјана тј. молитава Светих. Они се клањају Богу и Јагњету, славе их песмама и молитвама: Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер си Ти створио све, и вољом твојом све настаде и сазда се (Откр. 4, 4-11; 5, 8-14). У овом прослављању учествују и Свети анђели, Свети мученици и небески народ: Спасење је у Богу нашему који седи на престолу, и у Јагњету (6, 9-11; 7, 9-10; 19, 1-3). Полагање венаца пред престолом Божјим, клањање Богу и Јагњету врше заједнички сви презвитери. Такође заједнички они упућују Богу молитве и химне.

По угледу на небеске Свете, Цркву торжествујућу, и у Цркви војинствујућој, на Литургији, прослављали су Бога свештенство и народ кроз векове. И данас, дакле, сви служећи око Часне трапезе, престола на земљи Бога и Јагњета које се жртвује за нас, треба да заједнички, као једним устима узносимо молитве и песме.“

Нову праксу су модернисти преузели од Грка, не питајући се имамо ли ми своје предање и своју памет. Тај дух олаког имитирања туђинштине Србе је увек водио погрешним путем. Авај, тако је и данас. 

О ОСВЕШТАЊУ СВЕТИХ ДАРОВА НА ЛИТУРГИЈИ

 О освештавању Светих Дарова патријарх Павле је писао:“Руски и наши литургички писци сви редом знају за акт показивања при изговарању речи Примите, јадите, као што стоји у рукописним и штампаним Служебницима. Архиепископ Венијамин у својој Новој Скрижаљи вели да „...свештеник... пруживши руке показује на њих (дарове). То чини и ђакон”. ...
У Литургици проф. Л. Мирковића читамо: Ђакон орарем - а према обичају и свештеник - показују десном руком при овим речима на хлеб, односно на путир, износећи даље објашњење за тај поступак сасвим према Дмитревском.  Правилник епископа Мелентија вели да свештеник при речима Примите, јадите и Пијте от њеја вси указује „у исто време десницом својом на даре”.  Николајевићев Типик говори о овом на сличан начин.

У преводу Свете литургије Јована Златоуста, проф. др Јустина Поповића, стоји: „Узмите, једите... Кад се ово говори, ђакон држећи орар трима прстима, указује свештенику на Свети дискос; тако исто указује и он на Свети путир кад свештеник говори: Пијте из њега сви”.  У сличном преводу епископа бачког Иринеја стоји исто, уз примедбу да се ова напомена не налази у грчком. 

Грчки савремени Иератикони и Евхологиони немају упутства о показивању дарова руком. Штавише, у Евхологиону издања Саливеру из Атине, у Литургији Златоустовој, под текстом на стр. 53, показивање руком Дарова у овом моменту проглашава се неправилним, чак неправославним. Дословно се ту вели: „Ове показне заменице Ово је тело моје, и опет: Ово је крв моја, не односе се на предлежеће дарове, него на оно што је Исус, узевши тада у руке Своје и благословивши, дао својим ученицима. Овде се ове Господње речи понављају историјски (диигиматикос), те следствено сувишно је показивање, и пре је супротно правом схватању (фронима) Источне Христове цркве”. 

Можемо прихватити примедбу да ове речи Господње не означавају да су хлеб и вино, који се сада налазе на престолу, већ потпуно тело и крв Христова, него да су још „антитипа”, „мјестообразнаја” по казивању Светог Василија Великог. Али се не бисмо могли сложити са тим да оне означавају само указивање на оно што је било некада на Тајној вечери, него да се односе и на оно што сада бива, у овој Светој литургији, и то не као на некој позоришној представи, него у стварности Спаситељевог искупитељског дела, које се у садашњој Светој литургији наставља и продужава да врши и данас и вршиће се до краја света. Свака Света литургија за нас нити је евоцирање бившег историјског догађаја нити нова жртва, умирање, васкрсење и вазнесење Спаситеља, него она коју је Он извршио, продужење, кроз све време! Прихватамо да нас ове речи опомињу да је сам Господ установио Свету тајну евхаристије, те се овај хлеб и вино приносе на основу Његове заповести: Примите, једите... Пијте из ње сви... Ово чините за мој спомен (Лука 22, 19, 20). Без њих нити би било евхаристије као тајне, нити би се она могла вршити са циљем и смислом у коме је Православна црква врши.  Али и да се у делу Његове икономије спасења, у коме се налази и Тајна вечера, односе и на овај садашњи хлеб и вино на Часној трапези. Тако се може схватити и показивање руком, тј. да се сада, пред изговарањем речи Господњих, у исто време и врши и акт показивања који је Он тада учинио. Свакако под утицајем грчких савремених Иератикона, и у бугарском Служебнику  нема ништа о показивању ни ђакона, ни свештеника.

Због свега тога, сматрам да не треба инсистирати на школском схватању, насталом умногоме према западном, јуридичком становишту, према коме се свагда тражи баш моменат кад се тајна извршила и при којим речима (формула тајне), тј. не треба мислити да су Дарови све до речи: „И сотвори убо хљеб сеј... А јеже в чаши сеј...” прости хлеб и вино. Свети Димитрије Ростовски расуђује овако: „Но предложени Свети дари, ако и нису већ пресуштаствљени у тело Христово, али нису прост хлеб но свет и достојан великог поштовања од нас”.  Правилније ће бити схватање, дакле, да је тада само завршни моменат у њиховом освећењу, а не да наједанпут, тек у том тренутку, од обичног хлеба и вина постају тело и крв Христова. Првобитно се у Цркви није постављало питање о моменту освећења дарова, „Цео канон евхаристије сматран је евхаристијском формулом, која дејствује поступно”, и тек „схоластичном уму - како вели проф. Керн - нужно је да зна тачан моменат”.  По православном поимању, већ на проскомидији, молитвом првог приношења: Боже, Боже наш... цео принос верних издваја се од обичног хлеба и вина и више се не могу употребити као проста храна. Поготово то важи за Агнец, издвојен из просфоре уз прекрштање копљем и изговарање пророчких речи, а исто тако и вино већ уливено у путир. Према Апостолским установама и Светом Никифору Исповеднику, од целог овако освећеног приноса нису могли окушати не само неверни, него ни оглашени, но само верни.  Исто схватање налазимо и код Светог Симеона Солунског који, објашњавајући зашто верни падају на колена на Великом входу, вели да то чине: поштујући божанствене Дарове, иако још нису савршени, али су на проскомидији предложени Богу и јереј је онде принео молитву казујући (прозбу) да буду примљени на вишем жртвенику. Ако дакле још нису савршени, али су припремљени за савршење и посвећени су Богом, и местобразнаја (антитипа) су Господњег тела и крви.  По преносу на Часну трапезу молио се свештеник опет да се Свети Дух усели у предлежеће Дарове и то је молитва другог приношења.  Произношење речи Господњих о установљењу Светог причешћа такође је неопходно за освећење дарова.  А завршни моменат, печат у том освећењу су речи упућене Богу Оцу, да пошаље Бога Духа Светог и учини ове Дарове савршено телом и крвљу Бога Сина. Тако се може говорити не о тренутку и формули освећења, него пре о тајни евхаристије као целини, у смислу схватања Светог Василија Великог који учи да молитве и дејства која свештеник чини на Литургији имају велики значај за пуноћу тајне: „Јер се не задовољавамо оним што Апостол и Еванђеље помиње, него и друго говоримо и пре и после, јер то има велику силу за тајну...”  Исту ову науку налазимо и код Светог Симеона Солунског: „На тај начин, дакле, да хлеб и чаша буду тело и крв Христова, верујемо јасно да бива и савршује се преко свештеничких молитава, печатом крста и призивом Светог Духа, и Господњих речи, тј. „Примите, јадите” и „Пијте од њеја вси” и „Сије творите в моје воспоминаније”. 

Свим овим дејствима и молитвама Свети дарови се, дакле, најпре издвајају и постају нешто друго од обичне хране, затим бивају „слика” тела и крви Христове, „предложени” како вели Свети Симеон Солунски, односно „антитипа” „мјестообразнаја”, по изразу Светог Василија, да би по призиву Светог Духа и благослову свештеника постали најзад потпуно тело и крв Христова.
Од грчких литургичких писаца, као што смо навели, проф. Трембелас износи чињеницу да је ђакон у старини показивао Дарове на Примите, јадите и Пијте от њеја вси, што потврђују оба Диатаксиса (Евхологиона бр. 662 из ХII-ХIV в. и Филотејев ). Из овог сведочанства, као и из оног што је речено раније, можемо закључити да је указивање руком на дарове настало много раније од XIV в. и да је производ православне мисли, а не утицаја римокатолика. Штавише, можeмо ствар поставити управо обрнуто, тј. да је напуштање овог показивања код Грка настало под „утицајем” римокатолика, односно борбе с њима, са циљем да се јаче нагласи погрешност њиховог учења о претварању Дарова у време рецитовања речи Господњих. Та борба диктирала је да се напусти небитно, што би могло изазвати макар неку асоцијацију с њиховим мишљењем. Тако је дошло до тога да се показивање данас код њих не врши него чак проглашава неправилним. …

Не треба, дакле, сматрати неправилним, нити сувишним да свештеник и ђакон указују десницама Дарове при изговарању речи Примите, јадите и Пијте от њеја вси. Јасно сведочанство о том показивању налази се у старим грчким и нашим рукописима бар од XIV в. Неће бити да је ово показивање настало под утицајем римокатоличког учења о трансуптанцијацији хлеба и вина при тим речима Христовим, него обратно - престало се у неким крајевима указивати на дарове руком кад је дошло до борбе с римском пропагандом и кад је настала потреба јачег наглашавања погрешности њихових учења.

Евхаристијски хлеб и вино, од почетка приношења на проскомидији, поступно постају тело и крв Христова, онако како се тело Његово у утроби Свете Дјеве поступно развијало до рођења, но до призивања Светог Духа и свештениковог благосиљања на И сотвори хљеб сеј, А јеже в чаши сеј, нису потпуно освећени, још су „мјестообразнаја” тела и крви Христове. Наведени призив Светог Духа, и благосиљање при том, уствари су само завршни моменат у њиховом освећењу и постојању телом и крвљу Христовом.

У духу свега изложеног, сматрамо да свештеник и ђакон треба да почну с показивањем Дарова чим се отпочне говорити Примите, јадите и Пијте от њеја вси, а не тек доцније на речи Сије јест тјело моје и Сија јест кров моја.

Рука при овом показивању пружа се с дланом окренутим не сасвим горе, ни доле, него мало унутра, као што обично бива кад се нешто показује.

Такође да, према казивању више грчких рукописа од XVI до XVIII в., показивање дарова треба да чине „сви који литургишу”  свештеници, а не само началствујући.“

Што би рекао Свети Јустин Ћелијски – јасно и за савест комарца. 

О ПОДИЗАЊУ АГНЕЦА НА „СВЕТИЊЕ СВЕТИМА”

Патријарх Павле је писао и о псотупку свештеника приликом возгласа „Светиње светима“:“О уздизању само Светог хлеба, при речима Свјатаја свјатим, говоре не само нама савремени литургичари  и старији,  него га потврђују Свети Симеон Солунски: „Подигнувши хлеб и рекавши: Светиње светима, он (јерарх) позива све оној божанственој, живој храни свештене трпезе” , и Никола Кавасила: „... и он (јереј) не зове све, него узевши Свети хлеб и показавши, зове причешћу достојне”.  Теодор Андидон, грчки писац XII в., помиње такође уздизање Светог хлеба, износећи уједно и смисао тога уздизања: „А уздизање Часног тела представља уздизање на крст, и на њему смрт и само васкрсење (Господа)”.  Готово истим речима говори о уздизању хлеба Свети Герман. 

Позивајући се на француског писца Ренодо-а, проф. Трембелас казује да најстарије сведочанство о уздизању Светог хлеба, пред причешће даје један одломак који се приписује Јакову, епископу едеском (око 651. г.): „Онда подиже и показује тајне целом народу на сведочанство”.  Према речима молитве пред уздизање: Вонми, Господи Исусе..., и овом казивању Јакова Едеског, проф. Трембелас закључује да уздизањем хлеба и речима Свјатаја свјатим, свештеник хоће да укаже „да је овај хлеб Онај који са Оцем седи горе и долази да нас освешта, као што се вели у молитви, те стога и треба да га једу свети... Другим речима, стари смисао уздизања, и узгласа који га прати, јесте призивање достојних, а одстрањивање недостојних”.  За такав смисао, вели проф. Трембелас, говори и поступање свештеника у овом моменту како се вршило у доба Светог Јована Златоуста. У тумачењу посланице Јеврејима Свети Јован вели: „Уосталом, да ти не би могао изнети и тај разлог (да није писмен, те да не зна речи апостола Павла ко недостојно једе хлеб и пије из чаше - 1 Кор. 11, 27), због тога свештеник као неки гласник, подигавши руку горе, ставши на узвишење и видљив свима, при страшној тишини, громким гласом произноси страшни позив којим једне позива, а друге одбија, чинећи то не руком него речју која је много делотворнија од руке. Тај позив, стигавши до нашег слуха, као руком једне одгурује и одбацује, а друге привлачи и ставља пред (причешће)... Кад он каже: Свјатаја свјатим, то вели: Ко није свет тај нека не приступа”.  Према Светом Герману, овим речима „јереј узвикује да сви чују: Ја сам човек сличан вама и не знам дела сваког појединог између вас. Пазите сами и будите свети, јер је Христос, Којим ћете се ви причестити, Бог свети и Који у светима почива”. 

Из наведеног казивања Светог Јована види се да у најстарије доба свештеник није подизао Агнец при изговарању речи Свјатаја свјатим, него, узглашавајући их, само подизао руку, не у смислу позивања верних да се Светим даровима клањају, него опомињући их да испитају своју савест и недостојни да им не прилазе.  Одмах иза тога, у старини као и данас, свештеник је непосредно приступао причешћу себе и верних. Узимао је обема рукама Свети хлеб и уздигавши ломио га на довољан број честица за причешће свију.

Наведено казивање Светог Јована Златоуста даје нам могућност да јасније сагледамо пут којим се дошло до свеопште праксе у Православној цркви уздизања Светог хлеба при речима Свјатаја свјатим. Првобитно, дакле, постоје два посебна акта која непосредно претходе причешћивању свештеника и верних. Први је подизање руке свештеника у знак опомене верних да сами пазе на себе, како би Светињи прилазили достојни. Одмах иза њега следио је други: Свештеник је узимао Свети хлеб и ломио га ради причешћа. У доба пак после Светог Јована Златоуста ова два посебна акта, временски толико блиска један другоме, стапају се и врше истовремено. Свештеник више не опомиње верне на светост посебним гестом руке, него то чини другим актом - уздизањем Светог хлеба, уз речи Свјатаја свјатим, и не спуштајући Свети хлеб на дискос, одмах га ломи. Кад је тачно ова пракса завладала, не зна се и тешко да ће се моћи утврдити. Свакако да је до ње дошло пре VII в., кад се посебно подизање руке на Свјатаја свјатим не помиње, него само са Светим хлебом.

Из овога нам уједно бива јасно зашто нема помена о уздизању путира у исто време. Није било потребе уздизати га ради посебног дељења Свете крви. Он се узима и уздиже онда кад треба да се причесте свештеници, а затим, на позив ђакона: Са страхом Божјим и вером приступите, да се при-честе и верни…

Кад се уздизање Агнеца утврдило у пракси Цркве, дато му је и одговарајуће символичко значење. Као што смо у почетку напоменули, оно треба да означава уздизање Христа на крст, а путир, који се не подиже, него стоји на трапези, означава крв која је из Његовог тела текла доле. Свети Симеон Солунски о томе каже: „А уздизање хлеба означава уздизање Исуса на крст. Стога и путир лежи ту, у коме је крв и вода истекла из Његовог Светог бока”.  Путир, дакле, треба да стоји на трпези и док се Свети хлеб уздиже.

Сви ови разлози који говоре да се на речи Свјатаја свјатим не подиже путир, још мање би могли оправдати подизање дискоса са Светим агнецом, честицама за девет чинова и осталим. Ни практични разлози не говоре за то, јер се ове честице неће ломити, пошто се оне не могу употребити за причешће. Ни символички њихово подизање не би могло значити уздизање на крст. Зато при уздизању Агнеца оне остају на дискосу…

Према учењу Православне цркве, честице извађене у част и спомен Свете Богородице и чинова светих имају значаја за нас и наше спасење, како вели Свети Симеон Солунски. „Али се (ове) честице не претварају нити у Господње тело, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси и жртве у хлебу, по угледу на Господа и у име њихово Њему принете, и свештенодејством тајни, и сједињењем и заједницом освећене, те онима за које су (извађене) шаљу освећење и преко ових светих нама”.  Унијати пак, по одлуци папе Венедикта XIV (1740-1758. г.), сматрају да и ове честице постају тело Христово.  Зато би се код њих уздизање целог дискоса могло правдати, али не и код нас.

Остаје, дакле, вековна пракса Православне цркве да се, на речи Свјатаја свјатим, уздиже само Свети агнец, не и Свети путир, нити цео дискос. Чинити супротно значило би дизати своје мишљење изнад мишљења Цркве и Светих Отаца, који су по предању Цркве вековима тако поступали. Значило би такође - како примећује проф. Фундулис - доказивати да су и Црква и њени свештенослужитељи „све до сада били у заблуди... не расуђујући и не поступајући правилно”.  Хришћанин пак који би прихватио мисао да може грешити Црква, „стуб и тврђава истине” (1 Тим. 3, 15), која мисли својом главом, а глава јој је Христос (Еф. 5, 23; Кол. 1, 18), православним нити може бити, нити остати.“

И ово је, наравно, јасно и за комарачку савест. И јасно је – верни се причешћују од Агнеца, а не честицама које су издвојене за живе и покојне. Свим честицама се причешћују унијати, али не и православни.

Да је среће да се држимо поука патријарха Павла, били бисмо на исправном, светопредањском путу. Овако смо на путу који нити је сигуран, нити вековима освештан. Тако су рикмокатолици пошли путем реформи Другог ватиканског концила, и дошли у пропаст у којој се сада налазе. Хоћемо ли имати мудрости да се вратимо Богу и себи, остаје да се види.