Под слоганом „повратка пракси Древне Цркве“

нуди нам се либерална ревизија и реформисање литургијских традиција

Када се предлажу нека "побољшања" у црквеним службама у мисионарске сврхе, настаје недоумица – зашто је то потребно? Уосталом, ко редовно иде у цркву, потпуно је задовољан устаљеним поретком богослужења, традиционалним богослужењима, црквенословенским језиком којим се служи вековима.

Често се лукав метод новотараца за постизање жељене црквене реформе богослужења лукаво спроводи под уверљивим изговором „повратка пракси Древне Цркве“, заборављеним облицима древног богослужења... Основа реформи је древни, већ застарели облик или традиција црквеног живота. Ова техника се назива „модернизам кроз традицију“. Па, на пример, срушимо Московски Кремљ у садашњем облику за добар циљ очувања историјског изгледа центра Москве: уосталом, под Иваном Калитом, Кремљ је изгледао сасвим другачије него данас. Па хајде да га вратимо у првобитни облик! За време Светог Василија Великог се причешћивао четири пута недељно – зашто се сада не бисмо вратили овој древној пракси и причестили се на свакој литургији?

Да ли и сами наши реформатори верују у своје лепе, ружичасте мисионарске идеје, предлажући да се у традиционални систем богослужења уведу нови облици, услед којих ће људи масовно хрлити у цркве? Највероватније не. Дакле, позиви на реформу традиционалног православног богослужења (тобож у мисионарске сврхе) указују само на једно: недостатак истинске вере у Бога међу садашњим „мисионарским“ реформаторима (а можда иза овог стоје одређени антихришћански циљеви). „Мисионарски“ литургијски трикови никога неће привући у цркви, неће учинити човека православним хришћанином. Архимандрит Рафаил (Карелин) је ово дивно рекао: „Ако Бог није призвао, онда никакви трикови неће помоћи“.

+ + +

„Литургија Апостола Јакова“ има много разлика од литургија које је прихватила Руска Црква – литургија византијског типа – Светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Двоеслова. Разлика између ове „литургије“ је у томе што се већина тајних молитава чита наглас, а не шапатом или тихо, као у Литургијама Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Пређеосвећених дарова. Јектеније и Свето писмо читају ђакони окренути ка народу, а не олтару. Поред Апостола и Јеванђеља, чита се и Стари завет. На овој „литургији“ није потребно вршити проскомидију, јер је то каснији обичај, а ако се проскомидија не врши, онда се не читају 3. и 6. час.

Али главне одлике „литургије св. Јакова“ су да свештеници обављају ову литургију без напрсних крстова: пре почетка ове литургије свештеници скидају напрсне крстове, а епископи панагију (одбацивањем свог Крста, свештеник се лишава свог главног оружја и заштите од злога!), као и начин причешћивања мирјана Иза „литургије Св. Јакова“, верници лаици се причешћују одвојено Телом и посебно Крвљу Христовом, док се сами лаици причешћују Светом Крвљу директно из Чаше, као и свештенство: прво предстојатељ (епископ или свештеник) ставља део Тела Христовог из Путира у уста причасника, затим други свештеник (а понекад и ђакон) даје причеснику Крв Христову да пије из Чаше.

70-80-их година 20. века, на Петербуршкој богословској академији, слична пракса служења „литургије апостола Јакова“ настала је на иницијативу модернистичког митрополита Никодима (Ротова), али је 1990- престало служење ове литургије. Први пут после дуже паузе, 5. новембра 2010. године, у академском храму у част светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова одржана је „литургија по обреду Апостола Јакова, брата Господњег“, коју је служи епископ гатчински Амвросије. Од тада се служење ове „литургије“ у просторијама СПбПДА одржава сваке године. 5. новембра, на дан сећања на апостола Јакова, на Петроградској богословској академији у академском храму Апостола и јеванђелисте Јована Богослова, ректор Петроградске православне богословске академије архиепископ петегофски Амвросије (Ермаков) сваке године је служио „литургију по чину апостола Јакова, брата Господњег“.

Напоменимо да је и 5. новембра 2010. године, по први пут у историји Москве, одслужена „Литургија апостола Јакова“ у згради ПСТГУ у Лиховској улици под началством старешине протојереја Владимира Воробјова, у саслужењу свештенства Николо-Кузњецког храма.

Од тог времена ова литургија се редовно служи у више епархија Руске Православне Цркве. Пре свега треба поменути оне цркве у којима служи свештенство које је посвећено програму обновљенских реформи у богослужењу: архиепископ Амвросије (Ермаков), прот. Димитрије Карпенко, прот. Александар Сорокин...

Овакво годишње служење „Литургије Апостола Јакова“ постало је својеврсна „обновљенска традиција“. Пре свега, треба рећи да овај поредак литургије не постоји у Типику, па стога није уставом прописан. Преводи „Литургије Апостола Јакова“ на руски су направљени у 19. веку, али нису били богослужбене природе, а „Литургија апостола Јакова“ није коришћена у Руској православној цркви.

Њен богослужбени превод и прве химне на црквенословенском језику урађене су по благослову озлоглашеног Првојерарха Руске Заграничне Цркве, митрополита Анастасија (Грибановског) (видети, на пример, „Захвално обраћање митрополита Анастасија Адолфу Хитлеру 12. јуна 1938.“ или „Васкршње поруке митрополита Анастасија 1942. и 1948.“) игумана Филипа (Гарднера) 1938. године. Од овог времена Литургија светог апостола Јакова почела је да се служи периодично у руским парохијама у иностранству. Шездесетих – осамдесетих година прошлог века, на иницијативу митрополита Никодима (Ротова), на дан сећања на апостола Јакова, ова литургија се служила сваке године у Лењинградској богословској академији. 90-их година престало је служење ове Литургије. Постепено је постала распрострањена и у другим Помесним Православним Црквама.

Многи православни хришћани су скренули пажњу на чињеницу да је служење „Литургије апостола Јакова“ недопустива новотарија. Конкретно, протојереј Константин Буфејев на страницама сајта „Благодатни огањ“, на основу литургијских и црквено-историјских истраживања, пише:

„Неуставни чин, који се у црквама наше Цркве никада није служио од Крштења Руског, одједном је почео да се спроводи у неким парохијама, у неким манастирима, па чак и у неким верским образовним установама. Овај феномен се не може назвати ни канонским ни традиционалним.”

Отац Константин долази до закључка да је „литургија апостола Јакова“ пример неприхватљивог и једноставно неквалитетног обновљенског модернизма под маском „повратка пракси Древне Цркве“, заборављеним облицима древног богослужења:

„Литургија из мирне молитвене тајне претвара се у веома хаотичну, апсурдну и недоследну радњу, када се жеља да се „буде као у древној Цркви“ сукоби са неспособношћу савремених људи да смислено спроведу обред од пре две хиљаде година.”

Ширење службе неканонске „Литургије Апостола Јакова“ по црквама Руске Православне Цркве вероватно указује да тема литургијске реформације у Руској Православној Цркви, нажалост, није затворена. И, наравно, овакви догађаји треба да буду оглашени и наилазе на отпор међу свештенством и мирјанима који се труде да сачувају неокрњено богослужбено предање Цркве.

Руска Православна Црква врши богослужења у складу са важећим литургијским прописима наведеним у Типику, који стриктно прецизира које литургије треба да се служе у које дане. Одслужење Литургије Апостола Јакова није предвиђено Типиком. Чињеница да је пракса служења неуставне литургије апостола Јакова настала на иницијативу митрополита модернисте Никодима (Ротова) још увек не даје основа за понављање оваквих литургијских новотарија и представља смело кршење црквених прописа и манифестацију црквеног модернизма. Циљ оваквих литургијских обновљенских експеримената је, по нашем мишљењу, да се у свести верника учврсти могућност променљивости правила прописаних Типиком и променљивости литургијских традиција, а тиме и црквеног предања. Под слоганом „повратка пракси Древне Цркве“ нуди нам се либерална ревизија и реформисање литургијских традиција Руске Цркве. Подсетимо се да су позиви на повратак пракси Древне Цркве увек били на заставама свих протестантских покрета (Лутер и други), а однедавно и новотараца.

Како не бисмо удовољили ширењу опаке обновитељске литургијске праксе под маском антиканонске „литургије Апостола Јакова“, можемо препоручити православним верницима да се уздрже од посета храмова у којима се изводе такви литургијски модернистички експерименти.

Превод: „Борба за веру“

Извор: „Благодатни огањ“