Истраживања српског књижевника и новинара Петра Милатовића Острошког (рођен у Црној Гори 1949, живи у Бечу од новембра 1983) који је имао приступа бечким архивама, открила су многе податке о реформатору српског језика и писма Вуку Ст. Караџићу који су у највећем раскораку са бајкама које се о њему могу прочитати у званичним биографијама и уџбеницима

+ + +

У историји и у животу ништа није случајно ни спонтано (изузев побачаја).

После слома Карађорђевог устанка,  у децембру 1813, е да би избегао турски бес и освету над голоруком српском нејачи, Вук Ст. Караџић (Тршић, 1787 – Беч, 1864)  је побегао чак у царску Виену. Тамо га је с нестрпљењем чекао царски чиновник и рецензент, Словенац Јернеј Копитар (1780–1844, Bartholomäus, псеудоними: Славин, Lebercht, Hassenscheln) који је са младим српским списатељем имао велике планове.

Треба најпре објаснити шта је у то време била језичка и геополитичка стратегија и политика Аустријског царства.  У то време јавља се зебња због јачања словенских народа: на Југоистоку устаници ослобађају Србију, а на Истоку јача  Руска Империја, заштитник православних словенских народа.        

Као вишенационална држава Аустрија је међу поданицима имала значајан број словенског становништва које је у већем делу било православне вероисповести и стога наклоњено својој браћи у суседним државама. Како би спречило мешање у своје унутрашње ствари и уједно ослабило своје словенске суседе, Аустријско царство је започело са цепањем постојећих словенских језика и идентитета како би од њих створила нове, које би супротставило онима из којих су настали и уједно ослабило словенске народе њиховим дељењем на мање ентитете. Оваква политика ће на крају довести до стварања низа под-ентитета и језика међу којима су у 19. веку настали украјински и хрватски, а у 20. и 21. бошњачки,  македонски, црногорски итд.

Тајни, геополитички задатак царског библиотекара и славистичког лингвисте Јернеја Копитара је, дакле, било: реформисање старих и стварање нових језика и ентитета који ће – променом вероисповести – бити одвојени и удаљени од великог руског православног народа и језика.

Продао веру за добар мираз

Копитар је Вука такорећи „смувао на брзину“ упознавши га са госпођицом Аном Краус, имућном удавачом са великим станом у центру Беча. Венчање је обављено такорећи преко реда, кум је био (зна се) Копитар, а Вук је, да би оженио невесту римокатоличке вере, морао да промени своју православну веру, јер у то време није било дозвољено венчавање супружника различитих вероисповести. Сељак из Тршића је, дакле, мењао веру за добар мираз и за велики и удобан стан у центру царске Виене. Мало ли  је!?

Вук и Ана су имали чак тринаесторо деце (!) од којих су многа умрла у детињству. У једном писму у коме му Ана јавља да је родила још једну ћерку, Вук  јој незаинтересовано одговара да то није важно, и, ако се слаже, он дете може одвести у Србију и ту продати или некоме поклонити. Наши историчари тумаче то као Вукову „шалу”. Петар Милатовић је то писмо имао у рукама, и сматра да тај Вуков одговор нимало не звучи као шала.

Операција прекрштавања православних Словена

Кум Јернеј је, дакле, Вука – сиротог гољу и избеглицу из Србије – вишеструко задужио: пронашао му имућну удавачу са великим миразом и станом у центру Беча, обезбедио му редовне (не мале) приходе и омогућио да печата (тј. штампа и објављује) своје књиге на народном језику и реформисаном правопису. Оно што Вук није знао или се правио да не зна, јесте тајни задатак и циљ Копитаровог деловања – рад на прекрштавању православних Словена.

За прекрштавање Руса драгоцену помоћ Копитару је најпре пружио руски књижевник Тарас Шевченко (1814– 61) који је радио на стварању новог украјинског језика и увођењу латинице. На исти начин је Копитар развијао сарадњу са Вуком са идејом да покатоличи Србе. Прво су пробали да иду са латиницом, али је отпор био велики, па су се ипак одлучили на реформисање ћирилице.

У једном писму које је упутио лично тадашњем аустријском канцелару, моћном принцу Клементу фон Метерниху (Fürst Klemens von Metternich, 1773–1859), Копитар описује своје методе и објашњава смисао реформе српског језика и писма у коме се служи Вуком као „корисним идиотом“:

„Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели да сачува језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у католичанство биће заувек уклоњена. ОВИМ ЋЕ НАМ СРБИ, ВРЕМЕНОМ, САМИ ОД СЕБЕ ПАСТИ У РУКЕ“.

За и против Вука

Први дисонантни глас у хвалоспевном хору који је у 20. столећу крајње некритично хвалио и славио Вука, храбро је упутио наш књижевни горостас Меша Селимовић (1910–1982) у својој студији „За и против Вука“ (Матица српска – Нови Сад, 1967). Селимовић је у тој књизи показао да Вукова реформа српског језика и писма после победе у „Рату за српски језик“ није ишла тако глатко како се то у уџбеницима и сличним публикацијама приказивало. Селимовићева студија износи читав низ личности које су директно опонирале Вуку препознавши „латинску превару“, и покушале да упозоре да иза народњачке Вукове реформе стоји опака ватиканско–бечка прозелитска намера која има двоструки циљ – преверавање (Вук је говорио „шокчење“) православних Срба и, посредно, цепање свих веза и одвајање Срба од православне Русије.

Лоповска работа

Велики Вук Ст. Караџић је имао читаву лоповску мрежу „сарадника“ који су му доносили драгоцене (или тачније бесцене) старе украдене рукописне манастирске књиге непроцењиве вредности, које је он затим одкупљивао од њих за ситне паре.

Пeтар Милатовић је открио да је Вук од 1846. до 1858. продао 46  рукописних кодекса непроцењиве вредности, међу којима је било и рукописних књига из манастира Хиландара! Милатовић је израчунао да је Вук ове украдене кодексе (пре)продао у вредности већој од данашњих два–два и по милиона евра!!! Књиге је продавао Аустријанцима, Русима и језуитима (Мехитаристи). Још четири књиге је после његове смрти продала његова ћерка Вилхелмина–Мина, а Вуков син је умро од туберкулозе у кочији чекајући новац за књигу.

Вукова победа KundK монархије

Последња два столећа су у знаку Вуковог рата за српски народни језик, који је он, уз свесрдну подршку и помоћ аустријског KundK царства сразмерно брзо и глатко добио. Вук је својом победом српски народни језик источне Херцеговине као књижевни увео на велика врата, укидајући истовремено славеносербски језик.

Најистакнутији представник славеносрпског је био свестрани Захарија Орфелин (Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785), а књижевни кодификатор књижевник Милован Видаковић (Неменикуће, 1780 – Пешта, 1841). Орфелин је аутор Српске граматике (1755) у којој поставља основе славено–сербског језика. Како је он звучао може да илуструје једна Орфелинова реченица:

Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. („Весма би мени прискорбно било, ако би ја кадгод чуо, что ти, мој сине, упао у пјанство, раскош, безчиније и непотребноје житије“.)

Већ је на први поглед јасно да је овај језик замишљен и конструисан као нека врста словенског есперанта у коме су најбројније речи преузете из црквено–словенског језика руске редакције.

Већ око 1870, нико није говорио ни писао славјано–сербским, објективно говорећи „буџеним“ језиком српске интелектуалне и књижевне елите с краја 18. и почетка 19. столећа. Укидање вештачког славено–сербског и није била толика штета колика је она коју је Вукова реформа начинила тако што је поништила и прекинула континуитет српске књижевности средњег века, па је тиме обрисано неких седам столећа историје српске књижевности, а српски народ сведен на неписмену сељачку масу.

***

Према томе, Вукова победа у реформи српског језика, правописа и писма је заправо двострука победа геополитике царске Виене на подручју језика. Увођењем „грубог и себарски недоумевајућег језика“, како је говорио учени Вуков наставник, архимандрит шишатовачки и владика горњокарловачки Лукијан Мушицки (1777–1837), статус српског национа се срозава, јер се приказује као сељачки народ без историје, културе и старе књижевности. Истовремено, Вукова реформа за рачун KundK монархије укида славено–сербски језик и писмо, а самим тим и језичке, културне и све друге везе православних Срба („малих Руса“) са њиховим заштитницима, правим и великим православним Русима. 

Извор: "Наука и култура"